Religiologijski Istraživački Centar

Značaj verske nastave za ranu intervenciju, adaptaciju i podršku deci u osnovnoj školi

Danka Špehar
(2016)

Apstrakt:

Rad govori o značaju Verske nastave za ranu intervenciju, adaptaciju i podršku deci sa smetnjama u osnovnoj školi. Kroz sopstveno iskustvo od skoro 15 godina u 5 osnovnih škola i jednoj specijalnoj osnovnoj školi u Beogradu, razvijen je u praksi dobar sistem rane intervencije i podrske deci, roditeljima i kolegama u vaspitno-obrazovnom radu. Verska nastava koncipirana je tako da svako dete doživi sebe kao anđela Božijeg, kao biće Božije, stvoreno kao jedinstveno i neponovljivo, koje ima posebne talente i sposobnosti, što doprinosi dečijem samopouzdanju i samopoštovanju. Sloboda i spektar raznovrsnih sadržaja Verske nastave pružaju mogućnosti da se različite aktivnosti usmere na sposobnosti koje učenici sa podrškom mogu da realizuju. Takođe, ovakav raznovrsni, kreativni način rada otkriva posebnosti dece, za razliku od rada na ostalim časovima. Sama organizacija časa omogućava mirnu i uređenu atmosferu u učionici, jer započinje molitvom, koju svi zajedno tiho i smireno izgovaramo. Posle bučnog školskog hodnika za vreme odmora i ulaska u učionice, čas Verske nastave na samom početku donosi mirno i prijatno okruženje, ritual i ustaljeni ritam koji deci daje sigurnost i smiruje napetost. O ,,lekovitom” dejstvu molitve za postizanje smirenja, pažnje i koncentracije napisane su mnoge knjige i studije. Časovi donose raznovrsne i osmišljene sadržaje. Verbalna komunikacija uvek je propraćena i pojašnjena vizuelnom, tj. kratkim i jasnim tekstom na tabli, slikama i/ili ikonama. Kroz boje, pesme i priče deca se uvode u sopstveni svet mašte. Nisu izložena stresu ocenjivanja i provere znanja. Grupe su sastavljene od 15 učenika i zajedno se donose pravila ponašanja i rada. Iskustva su velika i značajna.

Uvod:

Predmet Verska nastava, uveden u osnovno i srednje obrazovanje 2001. godine, izazvao je mnoge polemike i dispute, kako stručne tako i šire javnosti. Postavljala su se pitanja njene opravdanosti u obrazovno-vaspitnom sistemu u ,,sekularizovanom svetu” (Piter Berger, 1969), posebno na početku novog milenijuma. Međutim, evidentna je revitalizacija religije i desekularizacija sveta poslednjih decenija, vitalnost religije (Jirgen Habermas, 2001) i „žestoka religioznost današnjeg sveta” (Piter Berger, 1999; 2008). Nikakvo prosvetiteljstvo, modernizam i globalizam nisu poništili čovekov duh. Čovek je, po Jungu, prirodno religiozan homo religiosus, anima naturaliter religiosa: ,,Bog je psihološka činjenica koja poseduje najveću moć u čoveku” (Jung, 1938, 1977). Prema Tomasu Lakmanu, čoveku religioznost dolazi iz njegovog biološkog bića (Mirko Blagojević, 2015) …

Da zaključimo – živimo i radimo u vremenu ,,povratka svetog” (Daniel Bell, 1978; 1986) i religioznog obrazovanja koje je dato kao mogućnost izbora, pa je poželjno iz toga izvući najbolji obrazovno-kulturno-vaspitni efekat za našu decu i pružiti im saznanje da su, kao jedinstveni i neponovljivi, od Boga stvoreni i voljeni.

Vaspitno-obrazovni rad

Vaspitno-obrazovni rad sa decom ima strateški značaj za napredak, razvoj i budućnost jednog društva. Pored privrede, ekonomije i odbrane, obrazovanje budućih naraštaja daje dugoročne i dalekosežne posledice. O značaju ove društvene oblasti pisali su antički i islamski filozofi, psihijatri, duhovnici i mislioci, poput Konfucija, Platona, Tertulijana, Lajbnica, Paskala, Spinoze, Erazma Roterdamskog, Ničea, Froma, Suhodolskog, Komenskog, Montesori, Artura Dzanova, Aleksandra S. Nila itd., dok kod nas već decenijama o tome piše i prof. dr Svetomir Bojanin…

Danas je škola izgubila suštinsku ulogu u životu, strategiji i viziji društva. Sa ovim problemom se u praksi suočavamo već deceniju i po. Rana intervencija trebalo bi da se odnosi ne smo na posledice, nego pre svega na preventivu i profilaksu. Moramo zaštititi pravo deteta na vaspitanje, obrazovanje, intelektualni, duhovni i svaki drugi psiho-fizički i socijalni razvoj.

Svako društvo ima svoj autentični kulturni i moralni obrazac. Postoje specifičnosti društva koje su deo identiteta, formiranog na osnovu istorijsko-verskog iskustva. Međutim, postoje i univerzalne civilizacijske vrednosti. Porodica i roditelji pružaju uži kontekst ovih obeležja, a sistem kroz institucije obrazovanja i vaspitanja treba da uputi decu u svet vrednosti i znanja, kao buduće ravnopravne članove društva, da ih upozna i formira u skladu sa društvom, njegovim tekovinama, tradicijom, strategijom i vizijom. Nažalost, to se danas doživljava u negativnom kontekstu, ili se uopšte ne vidi značaj svega navedenog. Svako dete, bez obzira na svoje sposobnosti, talente i mogućnosti, zaslužuje da dobije mogućnost za ravnopravno uklapanje u društveni kontekst i da bude deo zajednice, što je moguće jedino ako se ono upozna sa vrednostima društva kome pripada, odnosno kulturno-istorijsko-verskom tradicijom i nasledjem. Isto podrazumeva afirmaciju i podsticanje razvoja mentalnih svojstava, veština, samosvesti i sposobnosti da dete kao ličnost razlikuje bitno od nebitnog, ispravno od neispravnog, svoje obaveze i prava, pravo i pravdu, što doprinosi realnom shvatanju i prihvatanju sebe, svojih mogućnosti i uloge za ličnu i društvenu afirmaciju. Ako se pojedinac oseća kao osposobljen, bitan sebi i zajednici, ako nadje smisao i ulogu u svom ličnom i kolektivnom životu, taj osećaj sopstvenog značaja, korisnosti i doprinosa za funkcionisanje zajednice daće mu identitet, integritet, dignitet (celovitu ličnost). Takav lik iliti obraz (obraz kao čovečnost, karakter, moral, vrednost, opšte prihvaćena pozitivna očekivanja) je to što deci treba ( i mora) da pruži vaspitno-obrazovni sistem.

“Naš narod u svom jeziku ima duboko etičko značenje obraza („obraza mi“ ili „čovijek bez obraza“, „gdje ti je obraz“, „bezobrazan je“, itd …) što znači organsku vezu između obrazovanja i etike, obrazovanja i duhovnog života uopšte. Obrazovanje znači obnavljanje obraza (slike, ikone, lika) Božijeg u čovijeku, njegovo otkrivanje i razvoj.” (Mitropolit Amfilohije Radović, 2002).

Ako dete sebe doživljava kao biće Božije ono će se tako i ponašati. Praksa je pokazala da i deca mladjeg uzrasta razlikuju dobro i loše, ispravno i neispravno. U specijalnoj osnovnoj školi deca su kroz crteže i slike ,,objašnjavala” ko je dobar, ko je loš, šta treba da se radi, šta ne.

Njima veoma prija osećaj da ih je Bog ,,koji je gore na nebu gde su oblaci, Sunce i Mesec” baš takve stvorio, što im ujedno izaziva ushićenje i fascinaciju.

Mnogi problemi u ponašanju i razvoju dece nisu posledica prenatalnih, postnatalnih ili kasnije stečenih funkcionalno-fizioloških nedostataka ili deformacija, već neadekvatnog vaspitno-obrazovnog okruženja malog deteta. Primer za to imamo u romskoj populaciji ili u sredinama ugroženih socijalnih struktura na marginama društava. To nije posledica samo loše ishrane, nege i elementarnih životnih uslova, već slabijeg duhovno-kulturno-vaspitno-obrazovnog okruženje u kojem dete raste. (Pritom, ovde se ne misli na obrazovanje kao na opismenjavanje, učenje podataka i definicija).

Kroz visegodišnje ratove u istoriji ljudskog roda na svim meridijanima, deca su se radjala, gladovala i živela u ekstremnim uslovima. Deca koja su preživela, po završetku ratova, postajala su ravnopravni članovi društva. Psihološko- vaspitno i duhovno zdravo okruženje koje podstiče dečiji mentalni razvoj je presudno. Decu romske populacije često upisuju u specijalne osnovne škole kao decu sa posebnim potrebama i slabijim mentalnim mogućnostima, iako su u pitanju deca koja nisu imala prilike da rastu u zdravom podsticajnom okruženju. Problem današnjice je što sve više dece raste u takvom neafirmativnom i pasivnom okruženju, i pored toga što nisu iz socijalno ugroženih marginalnih slojeva društva. Nažalost, mnoga deca danas rastu divlje, ne kao neka ,,odabrana kultura”, već kao korov, skoro pa samonikli, bez adekvatnog okruženja koje će ih kultivisati, dati im kvalitet, svrhu, sopstvenu vrednost.

Uskratili smo deci duhovni, kulturni, moralni, vaspitni, obrazovni okvir koji će uokviriti jedan puni lik, odraz, obraz, ličnost. U vezi s tim postoji jedna slikovita mudrost, koja se pripisuje našem upokojenom patrijarhu Pavlu. Ona glasi: ,,Postoji mnogo sirotinje među našom decom, kojoj roditelji osim novca ništa drugo nisu dali.” Imućniji roditelji će taj svoj divlji cvet ukrasiti skupom žardinjerom, saksijom, dekoracijom, mašnom, preparatima… stvarajući privid da se brinu, da im je stalo; i to je sve. Ostalo očekuju od škole, sportskih klubova, privatnih školica… od svih onih koje plaćaju i od onih koji su plaćeni da se bave njihovom decom. Deca odrastaju sama sa svojim vršnjacima i u virtuelnom svetu medija i kompjuterskih igrica, koji ne potiču iz detetovog sveta i ne podržavaju zdravi koncept detinjstva. Od koga i gde uče civilizacijske tekovine, univerzalne vrednosti, norme ponašanja, komunikaciju, razmenu osećanja? Čija je za njih ta bitna živa reč? Ko je za njih živi primer, obrazac? Kakav identitet i integritet deca mogu da steknu ako rastu bez identiteta svog korena? Kao korov, samonikli, divlji… Zašto smo deci to uradili?

Ako pratimo razvoj dečije psihologije i pedagogije kroz vekove, pokazuje se da su prvi predstavnici ovih naučnih disciplina su mnogo toga naučili od zoologa, posmatrjući životinje i njihove mladunce. Mladuncima je potrebno sigurno gnezdo, leglo, stanište, potreban im je autoritet koji garantuje sigurnost, bezbednost, egzistenciju, goli opstanak. Potrebna im je briga, ljubav, nežnost, ali i učenje, kroz opomene i nagrade, savladavanje veština i pravila svoje vrste, kako bi opstali, preživeli, naučili da love i da se hrane, da odbrane sebe i svoje bližnje. Maziti svoje mladunče nije isto što i razmaziti ga. Ženka svoje mladunče mazi posle ,,obuke”, posle časa lova ili obuke za hodanje/letenje. Maziti, znači voleti, utisnuti detetu pečat ljubavi i ponosa, da postane uspešna jedinka vredna sopstvene ljubavi i samopoštovanja. “Metni me kao pečat na svoje srce, kao pečat na mišicu svoju. Jer ljubav je jaka kao smrt…” (Sveto pismo, Stari zavet, Pesma nad pesmama, 2010).

Razmaziti, znači ne utisnuti ništa u njega za budućnost, ostaviti ga kao nejako, nesamostalno dete, igračku, nagraditi ga ničim ni zbog čega, bez istinskog osećaja ponosa i radosti, bez realizovanog uspeha, bez informacija za samostalni život. Dete nije igračka, niti naš ukras. Ono je biće koje ne zna odgovore o svetu u koji smo ga doveli, pa od nas traži to znanje. Ono zaslužuje da bude uvedeno u život i osposobljeno za isti sa pravim informacijama i pravim odgovorima. Sama reč vaspitati nam to poručuje, pitati i dobiti odgovore, dete pita nas o novom, a mi dete o njegovom svetu i potrebama.

“Pitanje je staroslovenska reč koja znači „hraniti“, pa zato i reč  vaspitanje znači „nahraniti“ dete istinom, iskustvom, moralom, duhovnošću. Na tim osnovama utemeljeno vaspitanje  moglo bi biti definisano sljedećom kratkom definicijom: Vaspitanje je – obnavljanje i oblikovanje čovijeka po Obrazu Onoga koji ga je stvorio i njegovo pitanje o svijetlosti, istini, ljepoti i dobrom; jednom rečju, o svim Božanskim savršenstvima.” (Mitropolit Amfilohije Radović, 2002).

Klod Levi-Stros se, u svojim antropološkim istraživanjima u predelima Severne i Južne Amerike i Afrike, bavio se vaspitanjem dece i njihovom inicijacijom, vaspitnim problemom plačljivog deteta u “Mitologikama”. (Klod Levi-Stros, 2011). O porodičnom životu, vaspitanju i izuzetno bliskom odnosu izmedju dece i roditelja, pisao je u “Tužnim tropima”. “Kad se detetu nešto zabrani ili uskrati, ono udari majku, a ova se ne protivi… ali mu uskrati bištanje. Ovo se, doduše, retko događa…Reklo bi se da u bištanju podjednako uživaju obe strane; ono se, uz to, smatra znakom pažnje i ljubavi. Urođenici ne kažnjavaju decu i nikad nisam video da ih tuku, pa čak ni da im prete batinama, osim u šali.” (Klod Levi-Stros, 1999). Praksa je pokazala da sličan princip primenjen u današnjem konteksu daje rezultate.

Mnogo toga se može naučiti od antropologa i zoologa. Kada se na veliki otvoren prostor puste mladunci, oni osećaju uznemirenost, nesigurnost i zbijaju se u gomilu. Njihova priroda i potrebe su blokirane zbog bezgraničnosti i nedefinisanosti prostora. Osećaju strah. Strah parališe, sputava, koči razvitak i život. Kada se isti mladunci puste u ograđenu livadu, oni se razigraju, raštrkaju, grickaju travu, trče, osećaju se bezbedno i zaštićeno, nema straha ni blokade. Tako je i sa decom i vaspitanjem. Deca bi trebalo da imaju ograđen, bezbedni prostor, potrebno im je da vide i osete granice, unutar kojih se osećaju bezbedno. Te granice ih štite.

Svuda oko sebe možemo videti primere kako izgleda dete bez ograničenja. Čak i odrasla osoba (koja bi trebalo da je iskusnija, svesnija, odgovornija) može da trpi posledice slobodnog ponašanja. “Možeš da radiš sve što ti je volja, ali ti nije sve na korist”, kaže apostol Pavle. (Sveto pismo, Novi zavet, Poslanice, 2010).

Deca se danas obrazuju tako da imaju višak prava i slobode; plasiraju im se apstraktni pojmovi u koje ni sami edukatori ne veruju – da im nisu potrebne granice, već kreativna sloboda u vaspitanju. U praksi se pokazalo da roditelji odsustvo ikakvih pedagoško-vaspitnih aktivnosti u vezi sa svojom decom, nazivaju slobodnim kreativnim vaspitanjem. Knjiga “Slobodna deca Samerhila” ne govori o takvoj slobodi.

Tek kada deca napune 18 godina i formalno prestanu da budu deca, susreću se sa granicama, ograničenjima, sa tim da prava, pravda i jednakost zapravo ne važe, u skladu sa čuvenim sloganom studentskih protesta: “Neki su jednakiji od drugih!“

Deci se priča o beskrajnim mogućnostima, ali se ona za njih ne osposobljavaju, a sa odrastanjem im se ista i ukidaju. I šta se onda dešava? Udare svom snagom o zemlju realnosti. Društvo im je probušilo šarene helijumske balone. Tako nastaju psihički poremećaji, depresija i lom mlade duše. Gurnuti su u beznadje, alkoholizam, narkomaniju, poroke… Nisu dobili prave informacije, uputstva, saznanja za svet u koji smo ih doveli. O tome je govorio Sinoza u svojim spisima Etike, da mlad čovek propada ako nije pripremljen za budućnost. Spinozino “Sub specie aeternitatis” okrenuti budućnosti, večnosti, trajanju (Baruh Spinoza, 2011).

Dr Viktor Frankl govorio je o bolesti današnjeg mladog čoveka, o egzistencijalnom vakuumu, o noogenim neurozama, o destruktivnosti, o životu “između patnje i dosade” (Viktor Frankl, 1994). Deci su kroz vaspitno-obrazovne sisteme oduzeti instikti i sposobnosti koji daju putokaz i sigurnost, okvir i orijentacija koje daje tradicija i etički sistem vrednosti. Sve radi protiv deteta, da se ne razvije u Čoveka. U Americi i zemljama zapadne Evrope raste broj depresivne dece i dece koja su podvrgnuta psihijatrijskim i neurološkim lekovima, preuranjenim dijagnozama. Gde su tu dečija prava? Gde je sloboda izbora? Gde su te dečije beskrajne mogućnosti i neograničavanja? “Drugi ubica američke dece (posle droge) je depresija koja se završava samoubistvom.” (Viktor Frankl,1987).

Vaspitano-obrazovni proces je temeljni trud i rad koji od čovekovog mladučenta pravi zrelo ljudsko biće. To je planski i kompleksni proces razvijanja svih detetovih sposobnosti, čula, karakteristika, osećanja i svojstava. Primarni proces počinje još u majčinom stomaku, kroz njenu ljubav i komunikaciju sa detetom, a nastavlja se kroz socijalizaciju i ovladavanje osnovnih veština u toplom afirmativnom porodičnom okruženju, do polaska u školu. Od toga zavisi skoro sve i na to direktno utiče društvo. Danas se, pak, izgubila svest o značaju porodice. Sve bebe imaju govorni aparat i ispustaju slične glasove, ali će naučiti da govore maternji jezik, tj. jezik svoje zajednice svog okruženja, svog doma, majke. Steći će navike i naučiće ponašanje prema drugima i prema društvu po odnosu i stavu svojih roditelja prema istim. Poštovanje, ljubav, animozitet, ukus, stil, stav roditelja prema aktuelnim dešavanjima, u ranoj fazi dečijeg razvoja formira preslikano ponašanje kod dece. Nastavnik u osnovnoj školi u radu sa učenicima prvog razreda već u prvim mesecima uočava kakav je primarni vaspitni proces imalo dete u porodici, kakvi odnosi vladaju, da li je dete raslo u zdravom socijalno-emotivnom i podsticajnom okruženju i da li je porodica (dis)funkcionalna.

Sekundarni proces vaspitanja trebalo bi da se nastavlja kroz sisteme dečije zaštite i vaspitno-obrazovnog procesa. “Zar ljudi u školi zaista misle da još uvek vaspitavaju decu?!” (Svetomir Bojanin, 2011) . To je prava slika države i društva. Na žalost, danas sve radi protiv vaspitno-obrazovnih institucija i roditelja, pa i same te institucije i sami roditelji. Društvo i državni aparat devastirali su autoritete roditelja, vaspitača i nastavnika. Kolektivno svi u tome učestvuju. Mediji, institucije i kvazistručnjaci su oružje globalizacije protiv dece. Sve se obesmišljava, pa i sama svrha vaspitanja i obrazovanja. “Poništen je životni smisao” (Viktor Frankl, 1987).

Ne samo specijalna, već uopšte edukacija, trebalo bi da prati prirodu deteta i da ga menja u pozitivnom smislu, usavršavajući ga. Pojam menjati kod nas se pogrešno tumači. Odrasla zrela inteligentna osoba menja sebe da bi izbegla iste prepreke i probleme i lakše ih prevazišla. Kako škola menja dete, koliko oseća njegove potrebe i mogućnosti, a koliko ga “ukalupljuje” i ometa, godinama je istraživao dr Svetomir Bojanin i predstavio u knjizi “Škola kao bolest” (Svetomir Bojanin, 1991). Verska nastava pokušava da pomogne, ublaži posledice.

Molitva

Kroz iskustvo od skoro 15 godina u 5 osnovnih škola i jednoj specijalnoj osnovnoj školi u Beogradu, razvijen je u praksi dobar sistem rane intervencije i podrške deci, roditeljima i kolegama u vaspitno-obrazovnom radu. Verska nastava koncipirana je tako da svako dete doživi sebe kao anđela Božijeg, kao biće Božije, stvoreno kao jedinstveno i neponovljivo, koje ima posebne talente i sposobnosti, što doprinosi dečijem samopouzdanju i samopoštovanju. “Mi postojimo jer nas Bog voli” (Danka Špehar, 2015).

Sama organizacija časa omogućava mirnu i uređenu atmosferu u učionici, jer započinje molitvom, koju svi zajedno tiho i smireno izgovaramo. Posle bučnog školskog hodnika za vreme odmora i ulaska u učionice, čas Verske nastave na samom početku donosi mirno i prijatno okruženje, ritual i ustaljeni ritam koji deci daje sigurnost i smiruje napetost. O “lekovitom” dejstvu molitve za postizanje smirenja, pažnje i koncentracije napisane su mnoge knjige i studije. ,,Moliti znači tražiti… Molitva, kao unutrašnja potreba, ne može biti konformističko ponašanje niti na njega utiče pritisak sredine” (Dragana Radisavljević Čiparizović, 2016). Deca vole mir molitve, za njih je to pesma Bogu, poziv da nas On voli baš ovakve kakvi jesmo. Učenici vole da pesmice govore naglas, da čuju sami sebe i da ih čuju drugi. “Bože, usliši moljenje moje i pokloni pažnju molitvi mojoj” (Car David, psalam 60,1).

“Još jednom ću ponoviti: važno je da deca pevaju crkvene pesme kako bi, i onda kad još ništa ne razumeju, slušala svete molitvene reči. Pored toga, ono što je rečeno iz duše u dušu nije isto što i stvari koje su utvrđene (crkvenim) ustavom. Nije, dakle, dovoljno da se nad detetom pročitaju jutarnje ili večernje molitve: treba ih izgovoriti tako da one dopru do neke njegove dubine, iako ih dete još ne poima umom. Čini mi se da je to najvažnija stvar” (Mitropolit Antonije Blum, 2006). Kao sto malo dete nema svest o svom postojanju, postojanju svojih roditelja i pojmu ljubavi, ono oseca bliskost i ljubav i svoje roditelje. Tako je i sa Bogom. Erazmo Roterdamski govorio je o Božijem prisustvu sledeće: „Prizvan ili neprizvan, Bog je uvek tu“ (Danka Špehar, 2016).

Dete sa potrebom za podrškom u molitvi oseća sponu i bliskost, jer niko ne gleda u njega kao drugačijeg – ono se čuje i njega neko čuje. Kako deca imaju jaku imaginaciju, svoj unutrašnji svet, oni često govore ili pevaju molitvu, čak i dok nešto drugo rade tokom časa.

Devojčica sa posebnim potrebama, koja je prvi put čula na času crkvenu dečju pesmu, pokrila je uši rukama i odrečno klimala glavom, jer nije htela da je sluša. Isljučili smo pesmu. Međutim, sledećeg časa je pokazivala rukom da se ista numera pusti, što je i učinjeno, tihim tonom i samo jednom. Takva deca su vrlo senzibilna i ne vole buku. Posle mesec dana, devojčica je sama, iznenada, počela najpre tiho, pa sve glasnije da peva istu pesmu na času. Celu pesmu znala je napamet.

Simboli

Simboli su polivalentni, puni energije i emocija. U Verskoj nastavi se koriste u vidu slika i filmova, kao polisemični, višeznačni mediji koji podstiču razvoj mašte i kreativnosti u ranom uzratu, razvijaju ideje, slobodu uma, pojačavaju intelektualne sposobnosti i razumevanje. Na taj način, deca dobijaju polje zajedničkog iskustva, polje komunikacije.

Kako ih razumeju i koriste pre slova i cifara, deca imaju simbole za sva poznata osećanja i pojave. Svako se poziva na svoje kulturno-socijalno iskustvo, a svaki simbol ima svoju formu i sadržaj u određenom kontekstu. Zanimljivo je da deca iz različitih podneblja, konfesija i socijalnih okolnosti imaju zajedničke simbole i njihovo značenje: srce za ljubav, smeško za sreću, anđeo kao simbol dobra koga je stvorio Bog, kuća je njihov dom, a knjiga je simbol škole (Danka Špehar, 2015).

Aktivnosti i dinamika časa

Pedagozi već decenijama zastupaju stav da deca najbolje uče kroz živi autentični kontakt, empatiju, dinamiku i iskustvo. Svaki čas Verske nastave ima baš takve sadržaje. Korišćena didaktička sredstva obiluju zvukom, bojom i pokretom, što podstiče razvoj i učenje. Sloboda i spektar raznovrsnih sadržaja pružaju mogućnosti da se različite aktivnosti usmere na sposobnosti koje učenici, sa podrškom, mogu da realizuju. U manjoj grupi i opuštenoj atmosferi časa lakše se otkrivaju sposobnosti i talenti dece pre nego na drugim časovima sa intenzivnijim programima i zadacima. Takvih zahteva, međutim, ovde nema, pa samim tim nema ni naglašavanja nesposobnosti učenika da na njih odgovori. Veroučitelj, tako, ima sasvim dovoljno vremena da obezbedi odgovarajući pristup svakom detetu ponaosob.

Od učitelja ili razrednog starešine uvek se prikupljaju specifične informacije o svakom detetu, posebno o onome sa smetnjama u razvoju. Od vrste smetnji i informacija kojima se raspolaže zavise i plan i strategija nastave i obrazovno-vaspitnog rada. Traži se što efikasniji put za dete, kroz različite metode, organizaciju časa i prostora, što pokazuje i sledeći primer iz prakse.

Dečaku koji je imao problem sa promenom prostora bilo je dozvoljeno da sam izabere mesto na kojem će sedeti, kao i da sam odabere druga u klupi. Pošto se osećao sigurno samo u svojoj učionici, nije mu prijao prvi odlazak u multimedijalni kabinet gde se prezentuju crtani filmovi “Biblijske priče”. Zbog toga je, sledećeg puta, projekcija organizovana u njegovoj učionici. Takođe, dozvoljava mu se da sedi sam ili promeni mesto ukoliko za tim povremeno izrazi potrebu.

U praksi je takođe utvrđeno da učenicima nije poželjno uvoditi više različitih sadržaja i/ili zadataka istovremeno, jer im je potrebno mirno i uređeno okruženje, ustaljeni ritam umesto stalnih promena. Ne treba im skretati pažnju dok su zaokupljeni jednom aktivnošću. Plan rada u narednom periodu trebalo bi unapred najaviti, dok informacije i upustva na času treba da budu kratki i jasni. Najbolje je koristiti samo jedan crtež, sliku ili ikonu u jednoj priči i iznositi precizne, direktne i dosledne poruke. Istovremeno, treba imati na umu da šaljivi komentari ne prijaju deci kojoj je potrebna dodatna podrška. Kako ne mogu da shvate skrivena značenja i izvlače zaključke bez pomoći, potrebno je više puta obrazložiti situaciju i adekvatno rešenje.

Kada je dete uznemireno, bilo bi dobro dozvoliti mu da prošeta i/ili da drži nastavnika za ruku. Ukoliko ne želi da učestvuje u predloženenoj aktivnosti, strpljivo ga treba pitati šta je to što bi radije radilo.

Treba istaći i to da se razlikuje pristup kod deteta sa ADHD i kod deteta slabijih mogućnosti. Dete sa ADHD može da radi više aktivnosti istovremeno i da ima više istovremenih čulnih senzacija: muziku, prezentacije, slike, radni materijal. Potrebne su mu različite vrste aktivnosti u toku jednog časa. Kod deteta sa drugačijom podrškom potrebno je izbegavati takvu dinamiku koja ga umara i čini razdražljivim. Zavisno od interesovanja određenog učenika, zavise i nastavne tehnike na času: individualni ili grupni rad, vizuelna ili audio sredstva. Za završetak adekvatne aktivnosti daje se više vremena detetu sa podrškom, nego ostaloj deci. Takvi učenici uglavnom žele da rade individualno, ali vole da budu sa ostalom decom i da posmatraju aktivnosti, kako bi se, često, posle nekog vremena samostalno priključili željenoj grupi.

Kada je u pitanju ponašanje nastavnika, praksa je pokazala i da je poželjno da nastavnik gleda u pravcu deteta sa podrškom dok govori, ali ne i direktno u dete. Ostaloj deci se naglašava da ne bi trebalo da svi pričaju u glas i da ustanu kada imaju nešto da kažu, kako bi ih svi videli.

Deca kojoj je potrebna podrška ne vole uobičajene nadimke niti da im se tepa. Treba im se obraćati punim imenom ili onim imenom kojim su se sami predstavili. Ukoliko su uznemireni, bilo bi dobro pustiti ih da gledaju kroz prozor. Kada počnu da pričaju nastavniku šta se dešava napolju, to će biti signal da je napetost popustila.

Prezentacije koje se koriste na času ne bi trebalo da budu pune različitih efekata, već svedene i jasne. Nove pojmove treba objašnjavati na više različitih načina. Tekst na tabli mora biti kratak, lepo napisan krupnim slovima, uz crtež. Najbolje bi bilo više puta pročitati i objasniti tekst. Radni materijal za čas mora biti obezbeđen i za personalnog asistenta koji prati dete, kako bi mogli zajedno da rade.

Pošto deca vole prirodu, sunce i životinje, takve njihove sklonosti trebalo bi na različite načine iskoristiti u nastavi. Kroz priču da je Tvorac stvorio raznoliki svet, može se ukazati na to da postoje stotine različitih vrsta drveća: visoko, nisko, vretenasto, žbunasto, listopadno, zimzeleno itd., ali da je svako lepo i bitno na svoj način. Isto je i sa cvećem, kucama, macama i pticama. Kod poslednjih, različitosti se mogu obrazložiti drugačijim cvrkutom i načinom letenja. I ljudi se razlikuju po mnogo čemu, čak i rođena braća i sestre, a upravo u toj različitosti izgleda, boja, zvukova i pokreta je lepota sveta oko nas.

Isto se može potkrepiti i primerima iz ličnog života, u izlaganju sopstvenih i sklonosti i talenata bliskih rođaka ili članova porodice. Takođe, treba reći u čemu sami nismo bili uspešni u toku školovanja i odrastanja. Taj lični kontakt, živa reč i zajedničke emocije neophodne su deci kao podrška u učenju, razvoju i osamostaljivanju.

Na kraju svakog časa potrebno je reći detetu da je bilo uspešno, a da nezavršeno može dovršiti kod kuće sa kim želi.

Ljubav

Ova tema nije ostavljena za kraj kao najmanje bitna, već je, kao i sama ljubav, kruna svega. O ulozi ljubavi u vaspitno-obrazovnom procesu, u edukaciji i ranoj intervenciji mnogo je napisano. Ona je jednostavno neophodna, kao vazduh, voda, so… Za uspeh u bilo kojoj delatnosti, potrebna je motivacija. Ljubav je najači motiv. Svet je stvoren zbog ljubavi i iz ljubavi. “Himnu ljubavi” koju je napisao apostol Pavle u “Poslanici Korinćanima” pre skoro 20 vekova, objašnjava sve: “I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.” (Sveto pismo, Novi zavet, Poslanice Korintćanima I, 2010) .

Svedoci smo poremećaja u doživljalju pojmova ljubavi, slobode, emocija. Distance su sve veće, bliskost i poverenje sve manji. Izgubili smo osećaj za verbalnu i neverbalnu direktnu kominikaciju ljubavi. Sve je sajber, nelično, odvojeno, lažno. Porodica je izgubila ulogu prvog ljubavnog bukvara gde se uči o ljubavi, bliskosti, poverenju, davanju, žrtvovanju zbog ljubavi. Cela istorija ljudskog roda je priča o ljubavi i žrtvi zbog ljubavi koja se slobodno prinosi.

Divna bajka Oskara Vajlda “Sebični džin” u kojoj se govori o ljubavi, žrtvi, ranama ljubavi, o promenama koje je izazvala ljubav, cenzurisana je u našim čitankama za treći razred osnovne škole pre mnogo godina, a tako je i nastavljeno na početku 21. veka i novog milenijuma. Njihovi autori dali su sebi pravo i slobodu da prepravlja vanvremensko književno delo velikog pisca. Zbog partikularnih interesa i mediokritetske lojalnosti izbačen je pasus o ranama ljubavi dečaka (simbol Hristosa) koji je svojom ljubavlju izazvao suštinsku transformaciju sebičnog, samoživog dzina. Izbačena je poenta, poruka, ideja, smisao, da dobro i ljubav pobeđuju… Tako i deci, mojim djacima, danas izgledaju i škola i mi nastavnici; kao da je izbačena poenta.

Dr Zoran Kinđić u svojoj studiji “Uloga ljubavi u obrazovanju” kaže: “Samim tim što su u školovanju zanemareni istina i ljubav, učenici se odmalena privikavaju na sleđenje egoističkog interesa.” ( Zoran Kinđić, 2013/2014).

Ako deci u školi ne pružamo ljubav onda je naš čas za mnoge izgubljen, a naš trud ne mnogo vredan. Deca nas osećaju, osećaju da li volimo svoj posao, da li volimo to što smo tu, to što radimo, da li volimo njih, da li verujemo u to što pričamo. To se prvenstveno odnosi na decu koja imaju posebne potrebe, jer su ona mnogo senzibilnija i teže praštaju. Kod njih nema izvinjavanja i ispravke sledećeg časa, izgovora poput “Nije mi bio dan”. Oni vape za zdravim, podsticajnim, afirmativnim okruženjem koje će im pomoći da se razviju. Osnovni sastojak svega toga je ljubav. Cveće oseća ljubav, brigu, kad mu pričamo i tepamo… Bolje napreduje, uzvraća nam svojom lepotom. Cveće sluša i voli Mocarta i Čajkovskog. Šta smo pružili i ponudili našoj deci?

Zaključak

Ovaj rad nije samo pregled mnoštva tekstova o značaju Verske nastave, radu sa decom kojoj je potrebna podrška, pedagogiji i sličnoj tematici, pisanih poslednjih decenija, već sažeto lično iskustvo i praksa jednog veroučitelja.

Kako često učimo gotovo isključivo iz sopstvenog iskustva, istraživanja nastavnika, koji imaju neposrednu praksu u primeni različitih nastavnih metoda, mogu biti dragocena za ranu intervenciju i specijalnu edukaciju. Razmenom iskustava, edukacijom, saradnjom i adekvatnom literaturom možemo olakšati obrazovanje i uključivanje deteta u okruženje, pomoći nastavnicima da se pripreme i sprovedu aktivnosti u radu, a roditeljima pružiti podršku i osnaživanje kako bi uticali na osposobljavanje svog deteta za samostalni život. Dete je biće Božije čija duša želi mir, ljubav, brigu i pažnju bližnjih. Ono ima pravo na to i iskonsku potrebu za tim. Naša obaveza i odgovornost je da detetu to obezbedimo.