Religiologijski Istraživački Centar

Univerzalni značaj verske nastave

Danka Špehar
(2015)

Apstrakt:

Verska nastava je predmet o kome se mnogo diskutuje, koji se grčevito brani ili osporava godinama. Svi se smatraju pozvani da donose svoj sud o Verskoj nastavi, da je kritikuju ili brane, da se minimalizuje ili potencira njen vaspitno-obrazovni značaj. Moje iskustvo kao veroučitelja i roditelja deceniju i po, potvrđuje univerzalni značaj Verske nastave.

Uvod:

O veronauci, za i protiv, mnogo se govorilo, pisalo, sporilo, diskutovalo… neposredno pre uvođenja u naše škole i sve do danas. Često se veronauka problematizovala zavisno od trenutne klime u društvu, aktuelnih političkih dešavanja, raznih afera i javnih očekivanja. Kao i na ostale društvene i javne teme, svi o određenoj temi imaju mišljenje, koje sa manje ili više ( ili bez) argumenata ga zastupaju.

O njoj su pričali i/ili sudili svi, političari, analitičari, crkveni ljudi, ateisti, antiteisti, pedagozi, psiholozi, antropolozi, novinari… ali najmanje učenici sa veronauke i njihovi roditelji.

Često su prvih godina, nastavnici alternativnog predmeta i učenici istog, ciljano pozivani da u medijima pričaju protiv Verske nastave, iako na času Verske nastave nisu nikad bili, niti su znali kako se realizuje.

Prvih nekoliko godina od povratka verske nastave u naše škole, od 2001. godine, klima nije bila naklonjena Verskoj nastavi, što zbog aktuelne vlasti građanskih opcija i ateističkih opredeljenja, što zbog nezadovoljstva prosvetnih radnika uslovima, tretmanom i kvazistrategijom vlasti i Ministarstva prosvete u vezi sa obrazovanjem. U školama su versku nastavu dočekali sa komentarima: ,,E, samo ste nam još vi (veroučitelji, sveštenici) nedostajali.” Ovde je potrebno reći, ma kako se građani ove države izjašnjavali, ma kako sebe nazivali, mi smo duboko ateističko i neobrazovano društvo. Čak i oni koji sebe smatraju vernicima i teistima su pre bliži ,,pravoslavnom” staroslovenskom kultu i paganstvu, obredima, ritualima i običajima, bez ikakve želje za dogmatskom, filosofsko-etičkom i metafizičkom suštinom vere. Biti pravoslavac u Srbiji znači često je inat protiv sveta, potvrdu nacionalne pripadnosti, narodnog identiteta, poštovanja tradicije, odricanja komunističke prošlosti, političkog identiteta …

Dve dijametralno suprotne strane javnog mnjenja imale su svoje grafite, koji su jasno i jezgrovito oslikavali stav. Građanska opcija je imala slogan ,,Knjige, braćo, knjige, a ne zvonca i praporci.” S druge strane bilo je Hamletovsko : ,,Pravoslavlje ili smrt”. Na žalost, obe poruke su samo zvučne, zanimljive i ….prazne. Poznajem i jedne i druge, prvi se ne drže knjige, drugi niti su upoznali pravoslavlje niti bi se borili do smrti za svoje ideale. Tuče, ulični neredi i incidenti sa policijom su deo navijačkog stila a ne ospoljavanje revolucionarnih, političkih ili verskih ideala.

Četrnaest godina predajem Versku nastavu, predavala sam u 6 škola koje su se razlikovale po svemu: različiti krajevi grada, različita socijalna, ekonomska, nacionalna struktura. Iskustvo i statistika iz škola govore o stanju u našem društvu, vrednostima, stavovima, moralu, prioritetima roditelja, učenika, o vaspitanju, pedagogiji…

Jedna prosečna osnovna škola je država u malom, malo (verno originalu) izdanje države i društva. U radu će biti izneta iskustva, istraživanja, zaključci. Verska nastava ima univerzalni značaj.

Verska nastava neophodna je u vaspitanju i obrazovanju dece zbog mnogo ciljeva:

– vaspitni
– obrazovni
– socijalni
– pedagoški
– psihološki
– moralni
– društveni
– ekološki

Značaj Verske nastave

Veronauka je potrebna deci i roditeljima, društvu i državi, ona je strateški predmet. Hrvatski svećenik: dok smo mi spremali svoju decu za prvu pričest, Srbi su svoju decu za pionirsku maramu. Deca kroz Versku nastavu uče da vole sebe i druge kao Božju decu. Svaki čovek je biće Božije, neponovljivo i jedinstveno. Ako dete odrasta sa stavom da je ono Božije biće, anđeo Božiji, ono će se truditi da se tako ponaša. Poštovaće i sebe i druge, koji su takođe Božija stvorenja. Zavoleće i sebe i druge i svet kao Božiju tvorevinu. Na veronauci dete usvaja hrišćanske vrednosti i etiku kao univerzalnu kategoriju. Kroz Dve najveće Hristove o ljubavi:

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom

2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

naučiće da poštuje roditelje, svoje bližnje, uvažavaće druge ljude i njihove potrebe. Kroz raznolikost biljnog i životinjskog sveta, dete shvata da su i ljudi različiti i raznoliki i prihvata ih kao takve jer su stvoreni po Božijem obličju. Učenici u praksi, kad uče ove zapovesti i kad ih zajedno tumače sa veroučiteljem, sami shvate da bi usvajanje i ponašanje ljudi po Božijim zapovestima napravilo mnogo lepši svet od ovog u kome živimo.

Kroz tumačenje Deset Božijih zapovesti, učenici shvataju da svet ne može egzistira u haosu, da prve 4 uređuju odnos između čoveka i Boga, a ostalih 6 međuljudske odnose. To je i Božija zapovest i Božiji zavet. Sav moral i vera koje treba ponuditi učenicima su sažete u Deset Božijih zapovesti:

1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene. 2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti. 3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog. 4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome. 5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji. 6. Ne ubij. 7. Ne čini preljube. 8. Ne ukradi. 9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga. 10. Ne poželi ništa što je tuđe.

Dovoljno je samo 10 rečenica, i napravili ste čoveka i neki bolji svet. Učeći o Bogu, deca se uče da je On Tvorac, a mi smo deo tvorevine. To razvija osećaj zahvalnosti što nas je Bog stvorio i podario nam život kao jedinstveni i neponovljivi dar, koji moramo da čuvamo, poštujemo, volimo. Život je Božiji dar, sveto. Onda je nasilje, samoubostvo, ubistvo nedopustivo, to je vređanje, anuliranje dara i Darodavca. Deca uče da su život, telo, svest, savest i dušu (kao 5 prstiju na jednoj ruci) dobili kao 5 Božijih neponovljivih darova koji nemaju cenu.

Verska nastava od prvog dana prvog razreda uči decu multidisciplinarnom i komparativnom pristupu obrazovanju, životu, saznanjima. U Verskoj nastavi prožimaju se sve teme i sve oblasti. To je, inače, svetska tendencija obrazovanja za 21. vek. Domaće statistike i istraživanja, deceniju u nazad, govore upravo o tome kako su slabosti našeg obrazovnog sistema nepovezivanje saznanja, iskustva i veština iz različitih oblasti. Sa Verskom nastavom povezuju se u mlađim razredima ostali predmeti: Srpski jezik i književnost, Muzička i Likovna kultura, Svet oko nas, Priroda i društvo.

Kroz književnost, deci se čitaju poučne priče, potenciraju se vrline i univerzalne vrednosti, razvija ljubav prema pisanoj umetnosti, empatija prema drugima, budi se radoznalost za čitanjem o novim ljudima, mestima, događajima, iskustvima, za upoznavanjem i učenjem kroz priče. Potrebno je naglasiti da generacijama unazad, deci niko nikada nije čitao priče, bajke, posvetio im vreme na taj lični, prisan način, na koji se razvijaju vrline i stvara moralno i emotivno jaka ličnost. Kroz priče se deci razvija imaginacija, mašta, pažnja, strpljenje… Uvode se deca u zanimljiv svet biblijskih priča i događaja, istorijskih, čudesnih ličnosti punih vrlina i mudrosti…

Nove generacije ne mogu da duže zadrže pažnju i koncentraciju, nisu navikli na duže priče, besede. Ovo je posebno uočljivo kod starijih učenika kada se od njih očekuje da prate i usvajaju obimnije gradivo iz desetine predmeta. Moderno obrazovanje je ispustilo bitne stvari, kao što su razvijanje sposobnosti pažnje, koncentracije, strpljenja, logike, mišljenja, zaključivanja, koja se stiču slušanjem dužih apstraktnih izlaganja, sa diskusijom posle njih, kako je to bilo vekovima u Evropi. Na Verskoj nastavi učenicima se razvijaju ove veštine.

Kroz priču o zdravoj hrani, postu, sportu, molitvi… deca prave korelaciju sa predmetima Svet oko nas i Priroda i društvo. Uče se zdravim stilovima života pod Juvenalisovom poslovicom : “U zdravom telu zdrav duh.”

U starijim razredima povezuju više predmeta sa Verskom nastavom: književnost, istoriju, geografiju i istoriografiju, biologiju, umetnost. Svaki školski predmet može se osvetliti iz ugla vere i teologije. “Najstariji književni spomenici su skoro svuda religioznog karaktera. Naša zemlja, kao što kaže Herodot, duguje klice svake više kulture religioznoj tradiciji, bilo pisanoj bilo usmenoj”… Spustili se mi do najdubljih korenova našeg intelektualnog razvića, ili uzišli do najviših vrhova moderne misli, svuda nalazimo religiju kao silu koja pobeđuje, i pobeđuje čak i one koji misle da su pobedili … Jednom rečju: “Gde god ima ljudskog života, ima i religije”

Verska nastava uvodi decu u ozbiljnije oblasti, teologiju i bogoslovlje, podstičući ih na korak više, predstavljajući mentalni izazov, koji podstiče intelektualni razvoj. Problem današnjeg školstva je mentalno ulenjivanje dece, sve im se plasira skraćeno, prerađeno, pojednostavljeno, bez potrebe da uče, otkrivaju, misle, naprežu um. Gde je nestala poslovica: ,,Bez muke nema nauke”? Izgubila se suština znanja kao cilj, zapostavlja se znanje kao vrednost samo po sebi, koje bi trebalo da proširi granice umnog. Verska nastava podstiče vrednost znanja, podstičući decu da kroz učenje biblijskih tekstova proširuju svoja znanja iz istorije, geografije, otkrivaju teologiju i bogoslovlje, koje će ih uvesti u svet društveno-humanističkih nauka, stvarati kritički stav, mišljenje, otvarati um ka razumevanju sveta u svim njegovim različitostima.

Naši srednjoškolci nemaju ideje, ideale, stav, kritičko mišljenje o društvenim pojavama. Ne razumeju evropsku i svetsku civilizaciju, hrišćansku tradiciju koja se oslikava u svim naukama i umetnostima. Započeta reforma je pokazala staru ,,boljku“ današnjeg srednjoškolskog obrazovanja, slabo predznanje, nemotivisanost, nezrelost i pad moralnih i kulturnih vrednosti kod mladih. Otupeli smo decu, potcenili njihove mentalne mogućnosti, umrtvili im duh i intelektualni razvoj.

Psihološki gledano, napravili smo depresivne, frustrirane generacije. Nismo im dali da kroz prepreke i lutanje, iskustva i greške, uče i prevazilaze nivoe, razvijaju se. Stavili smo ih pod stakleno zvono i ubili prirodni nagon za učenjem putem pogodaka i greški, da padaju i ustaju, da se trude i stiču iskustvo. ,,Lakše” nam je bilo da ih imobilišemo i odradimo ,,sve” za njih. Kada čovek izgubi cilj, motiv, kad ne zna šta je tuga zbog neuspeha a šta sreća i zadovoljstvo na kraju, na cilju, kada nema satisfakcije zbog sopstvenog uspeha i rezultata, postaje depresivan, vegetira kao biljka.

Verska nastava uči decu, da su mučenici, hrišćani, ceo život posvetili neizvesnoj borbi, trudu, znajući da slava ne dolazi sad i ovde, nego u Eshatonu, Carstvu Božijem. Da nam Bog ne kaže ,,bravo” za svaki mali gest vere ili dobrote, da nema pohvala za to što smo dobri. Ne treba Bog, niti drugi ljudi da nama budu zahvalni što postojimo i što nismo uradili ništa loše, već nas vera uči da je potrebno da mi budemo stalno zahvalni što postojimo i što nam je dato da verujemo i činimo dobro. Decu uče pravu, a ne obavezama i zahvalnosti, što je , uostalom, uzrok Prvorodnog greha i Edenskog pada. Adam i Eva su smatrali da imaju prava na sve, bez obaveze da poslušaju i pokažu zahvalnost Onome koji ih je stvorio.

Današnja deca žive u virtuelnom svetu, ne govorim ovde o kompjuterima i video igricama. Problem je u tome što decu štitimo od realnog života, sve dok ne izlete iz gnezda, a onda padnu, nepripremljeni i nesigurni. Dajemo im lažno samopouzdanje za lažne situacije i imaginarne živote. Kad postanu punoletni i prestanu da budu učenici i deca, spoljni svet im ukida prava, nameće obaveze koje ne poznaju, pravila koja nisu naučili, svet koji je realan. Sledi šok, depresija, agresija, alkoholizam, narkomanija, samodestrukcija, devastiranje.

Od današnje dece krije se život i sve ono što ga čini: rađanje, borba, odgovornost, muka, poraz, uspeh, slabost, strah, bol, smrt, ograničenja, ideali, žrtvovanje… Kad smo bili mali, nas decu su vodili na proslave povodom rođenja, krštenja, veridbe, venčanja, useljenja, ali i u bolnice da posetimo bolesnika, na sahrane, parastose, zadušnice, groblja. Naučili smo da su sve to sastavni delovi života, da se sve dešava po Božjoj volji ili dopuštenju, da je potrebno prihvatiti i živeti svoj život najbolje što možeš, dok te Gospod ne pozove i ne staneš pred Njega.

Veroučitelji se često sreću sa optužbama da deci pričaju o ,,strašnim” stvarima kao što su: greh, pad, đavo, smrt, mučeništvo, Strašni sud, vaskrsenje, večni život… Međutim, deca nikada nisu imala više strahova, psihičkih problema, poremećaja ličnosti i ostalih psihopatoloških tegoba, problema sa sektama, nasiljem, kao poslednjih decenija, svuda u svetu. Sve se pojavilo sa postmodernizmom, ateizmom, individualizmom, egocentrizmom kada je čovek “ubio” Boga.

Verska nastava uči decu da je život Božiji dar i da je vredan ma kako on bio tegoban, da Bog daje jačim i pouzdanijim ljudima veći teret i veću odgovornost, da je to čast i potvrda, a ne kazna. Objašnjava se deci svaki pojam, upravo zato da se pobedi strah, jer neznanje stvara strah. Vera uči da se hrišćani ne boje, da čovek koji veruje nikad nije sam i napušten, već je sa Bogom. ,,Kad sam sam, onda sam najači, jer sam s Tobom Gospode”. Hristos je učio svoje učenike da pobede strah i budu u miru. To je autentično prikazano u filmu “Apokalipto” Mela Gibsona, koji učenici rado gledaju i hrišćanski tumače.

Deca nam rastu ko neojačala trska koja se lako lomi pod naletima vetra. Mlad čovek koji ne uspe da pronađe smisao u svom životu ne može biti srećan. Samo vera daje sva pitanja, sve odgovore i smisao.
Verska nastava daje mogućnost da dete sagleda život i čoveka na potpuniji, lepši i smisleniji način.

Mlad čovek će se kad-tad suočiti sa metafizičkim pitanjima, pitanjem smisla i onostranog. Ako do tog nestabilnog i labilnog perioda nema verski temelj, on će lutati, zalutati, njegova usamljenost i zatvorenost će ga još dublje povući, a pitanja će navirati. Suštinsko pitanje ovde je: gde će tinejdžer ili mlad čovek potražiti odgovore?

Kada deca od malena odrastaju u veri, ona sazrevaju sa već usvojenim odgovorima na još nepostavljena pitanja. Malo dete prihvata istine, saznanja iako im ne zna smisao, ali postaju deo njega i usvaja ih kao svoje. Dete zna ko mu je majka i ko mu je otac, veruje im, deo su njega, bez znanja o smislu šta to znači. Manja deca mnogo lakše prihvataju istine vere jer se radi o imaginaciji, maštom i osećanjima stvaraju slike, ne postavljaju metafizička pitanja već pitanja zasnovana na vrednosnoj i emotivnoj kategoriji: da li je neko dobar, da li voli, šta čini? Dete gradi emotivni stav prema drugima na osnovu emocija i doživljaja. Deca po svojoj prirodi veruju u Boga, anđele, dobro, šta je ispravno a šta nije. Versko obrazovanje definiše pravilan psihološki i duševni razvoj. Deca nemaju problem Boga, imaju ga odrasli.

Deca razumeju i koriste simbole pre slova i cifara. Imaju simbole za sva poznata osećanja i pojave. Svako se poziva na svoje kulturno-socijalno iskustvo, svaki simbol ima svoju formu i sadržaj u određenom kontekstu. Zanimljivo je da deca iz različitih podneblja, konfesija i društvenih okolnosti imaju zajedničke simbole i značenje: srce za ljubav, smeško za sreću, anđeo kao simbol dobra koga je stvorio Bog, bogovi, više sile…

U Verskoj nastavi se koriste simboli, slike, filmovi, to su polisemični, višeznačni mediji koji podstiču razvoj mašte i kreativnosti kod dece, razvijaju ideje, slobodu uma, pojačavaju intelektualne sposobnosti. Kroz Veronauku deca dobijaju polje zajedničkog iskustva, polje komunikacije. Uče se ne samo Liturgijskom zajedničarenju, već Crkva kao zajednica postaje njihova još jedna, nova, šira porodica gde su dobrodošli. Decu je mnogo lakše i bezbednije vaspitavati u okrilju vere.

Deca su danas postala egoisti, individualisti, nenaučeni na timski rad, na komunikaciju u zajednici i prilagođavanje, na učenje kroz iskustvo stečeno u zajednici, grupi. Nekada su se deca igrala u velikim grupama, morala su da nauče da se dogovaraju, komuniciraju, prilagođavaju da bi se igrali i družili. Roditelji se nisu mešali u njihove čarke i način komunikacije, deca su morala da nauče sama da rešavaju svoje probleme i međuljudske odnose. Sada su usamljeni, ne umeju da funkcionišu u većoj grupi, da se organizuju i postave zajedno pravila za igru kojih će se svi pridržavati. Svako je naučio na uvažavanje sopstvenih pravila (koja čak i roditeljima nameću) i nema zajednice, tima, svi hoće da budu glavni u igri. Roditelji se mešaju u dečije odnose, podstiču svoje dete da bude glavno i da se nametne drugima. Ako nije tako, nastaje svađa, tuča, agresija, razilaženje i opet ostaju individualci. Današnja deca ne znaju da se igraju i druže u većem broju. Na rođendanima, školski odmorima, eskurzijama oni svi gledaju i bave se svojim mobilnim telefonima. “Neophodno je pružiti detetu da otkrije čar drugoga.”

Na veronauci, u hramu, na Liturgiji deca se uče zajedničkoj molitvi, zajedničkoj službi sa jasnim već postavljenim pravilima, uče se da svako ima svoje mesto i svoju ulogu u Crkvi, da je svako bitan ali su pravila starija od svih i traju vekovima.

Pedagozi decenijama zastupaju stav da deca najbolje uče kroz živi autentični kontakt, empatiju, dinamiku, iskustveno. Svaki čas Verske nastave ima te sadržaje. Didaktička sredstva Verske nastave obiluju zvukom, bojom i pokretom, što podstiče razvoj i učenje deteta. Deca vole da učestvuju u zajedničkom iskustvu i zaključivanju. Da bi deca shvatila apstraktne pojmove moraju osetiti, doživeti. Oni u hramu, na Liturgiji, u molitvi, imaju lični doživljaj. Kad gledaju ili slušaju biblijski tekst imaju doživljaj, kad uče o vrlinama, opraštanju, pokajanju kroz lične priče veroučitelja, imaju doživljaj.

Obogaćuje im se rečnik, iskustvo, samopouzdanje: “Mi postojimo jer nas Bog voli.”

Zaključak

Porodica i škola su izgubile svoje uloge i svoje mesto u formiranju mladog čoveka. Verska nastava pokušava da nadomesti tu prazninu, koja stvara prazninu. Nije dovoljna samo Verska nastava u školi, 1 čas nedeljno. Potrebna je društvena katihizacija i evangelizacija. Verska nastava potrebna je i roditeljima i nastavnicima i deci. Povratak vrednostima, kulturi, obrazovanju. Obrazovanje je reč koja nas upućuje na to da se nešto obrazuje, pravi, formira po nekom, nečijem obrazu, liku. ,,I stvori Bog čoveka po obličju, obrazu, liku, svom…”

Po kakvom i čijem liku je potrebno obrazovati decu!? Šta treba da prestavlja obrazovanje? Velika je odgovornost svih onih koji obrazuju. Svako može, po Božijoj volji, dopuštenju i milosti, da bude roditelj. Ne može svako da bude nastavnik. To je ogromna odgovornost i misija. O tome su pisali mnogi filosofi, psiholozi, psihijatri: Erih From, Niče, Suhodolski, Erazmo Roterdamski, Komnenski, Montesori, dr Svetomir Bojanin…

Mi, odrasli snosimo odgovornost za vaspitanje i obrazovanje mladih. O. Artemije Vladimirov u svojoj knjizi ,,Udžbenik života” kaže:

“I jednog dana svako od nas će stati
pred Oca našeg Nebeskog i reći će:

“Evo mene Gospode, a evo i dece moje, mojih đaka”.

I po deci će nam se suditi i biti opravdan naš zemaljski život.”