Religiologijski Istraživački Centar

Susret vere i nauke: od srednjeg veka ka reformaciji

Велибор Мартиновић
PhD Филозофски факултет
Београд

Sažetak:

Vera i razum su na prvi pogled dva suprostavljena pojma. Srednji vek je bio period dominacije verskog, odnosno nadrazumskog, pogleda na svet. Ovaj diskurs nije bio prisutan samo u evropskoj kulturi tog perioda, već i u savremenim kulturama istočno-pravoslavnog Romejskog carstva i islamsko-arapskog Kalifata. Ovom svetonazoru sledovali su sistemi obrazovanja, kao i celukupni pogled na nauku tog vremena u pomenutim oblastima Evrope, Sredozemlja i Bliskog istoka. Revolucionarni preokret dogodio se u toku perioda renesanse kada dolazi do suštinske promene paradigme u nauci. Nova paradigma promenila je odnos prema naučnom istraživanju naglašavajući ulogu racionalnog pristupa objektivizovanoj stvarnosti. Ovo je dalje dovelo do promena u odnosu čoveka prema svojoj okolini, izgradnje novih društvenih odnosa i pojave kapitalističkih svetonazora.

Uvod: Vera i(li) razum

Prošlo je više od dve hiljade godina od kako je Sveti apostol Pavle napisao: „Vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih“ (Jevr. 11: 1). Ovim rečima apostol je definisao pojam vere u hrišćanskom diskursu i njeno osnovno shvatanje (potvrda stvari nevidljivih) se nije bitnije menjalo sve do danas. U ovom značenju pojam vere (reč o nečemu nevidljivom) prihvaćen je i ostao prisutan u evropskoj (judeo-hrišćanskoj) civilizaciji do dana današnjeg. Doduše, kasnije (tokom perioda racionalizma i uspona nauke u novom veku) „stvari nevidljive“ dobijaju značenje stvari koje su racionalno neproverljive i izvan granica nauke.

Nešto više od jednog veka posle stradanja apostola Pavla (67. g.) nastala je izreka, koja se najčešće pripisuje Tertulijanu (160−222), hrišćanskom apologeti iz artagine: „Credo quia absurdum est“ –„Verujem, jer je (to) nemoguće“. Izreka je nastala kao sinteza Tertulijanovog izlaganja hrišćanskog verovanja koje glasi:
Sin Božji je raspet – ne stidimo se toga, jer je to sramota; Sin Božji je umro – verujemo u to, jer je to besmisleno; a sahranjen vaskrsnuo je – to je istinito jer je nemoguće.

Ova izreka se obično tumači kao „verujem, jer ne mogu razumeti“, što bi začilo da je poimanje Boga nedostupno običnom ljudskom razumu. Treba (slepo) verovati, i ne truditi se da se Bog razume ili umom pojmi. U prilog rečenom govori i popularna (osobito u srednjem veku) priča o blaženom (svetom) Avgustinu Hiponskom1 i detetukoja je poznata i kao anegdota o (ne) razumevanju trojičnosti Božije. Naime dok je šetao Kartaginom Avgustin ugledao je dečaka koji je izdubio rupu u pesku i kanticom zahvatao vodu iz mora i prelivao je u iskopanu rupu… Ugledavši ga, Avgustin je upitao šta to radi, a dete mu je odgovorilo da želi prebaciti celo more u rupu u pesku. Kada je Avgustin detetu rekao da to nikada neće uspeti, dečak mu je odgovorio da će pre on prebaciti more u malu rupu, nego što će Avgustin shvatiti tajnu Svete Trojice!

U kasnijim interpretacijama Tertulijanove izreke, pre svega na Zapadu, isčitavao se sukob vere (iracionalnog) i razuma (racionalnog), odnosno stvarnosti se moglo spoznajno prići na jedan od ta dva načina. Prilaz stvarnosti na jedan način automatski je isključivao mogućnost drugog (drugačijeg) prilaza. U toku dominacije crkvenog mišljenja (do početka renesanse) verska spoznaja (nepodeljene) stvarnosti smatrana je superiornijom (nadmoćnijom) u odnosu na razumsku i samim tim i istinitijom.

Nauka u srednjem veku

Pristup koji je podrazumevao nadmoćnost verskog bio je neupitan aksiom tokom celog srednjevekovlja. Usled predhodno rečenog obrazovanje, ali i celokupan odnos prema nauci u srednjem veku je bio organizovan bazirajući se upravo na pomenutom stanovištu o nadmoćnosti nadrazumskog pristupa. Sistem srednjevekovnog obrazovanja odslikavao je pogled na nauku tog doba, te su naučne discipline− tada nazivane slobodnim veštinama (lat. artes liberales), bile hijerarhijski organizovane.

Naime na srednjovekovnim univerzitetima postojala su dva stepena obrazovanja: trivijum (lat. trivium) kao niži stepen, koji je predstavljao tri osnovna aspekta znanja: (1) gramatiku kao mehaniku jezika, (2) logiku (dijalektiku)− mehaniku misli i (3) retoriku− veštinu upotrebe jezika (u cilju podučavanja i ubeđivanja). Nasuprot ovom kvadrivijum (lat. quadrivium) je kao viši stepen sadržavao nešto veći nivo spekulativnosti, a činile su ga: (1) aritmetika (proučavanje brojeva), (2) geometrija (proučavanje prostora), (3) muzika (proučavanje broja u pokretu) i (4) astronomija (proučavanje prostora u pokretu).

Pored sedam slobodnih veština tokom srednjevekovlja izučavale su se i sledeće oblasti: (1) pravo (građansko i kanonsko), (2) medicina, (3) biologija, (4) filosofija i (5) teologija− koja je predstavaljala vrhunac obrazovanja. Možemo zaključiti da se je celokupni srednjevekovni naučni sistem sastojao od ukupno 12 disciplina i da je teologija, pozajmljujući svoju metodologiju dobrim delom od filosofije− pre svega od njenih grana logike i epistemologije (gnoseologije), predstavljala neupitnu krunu srednjevekovnog sistema nauka kao disciplina koja se bavi nadrazumskom stvarnošću.

Teologija i(li) filosofija

Горе приказана минијатура упечатљива је визуелна порука средишњег места философије у средњевековној хијерархији слободних вештина. Као што је видљиво из дате илустрације у средишту приказа се налази персонификација философије (као окруњене жене на престолу) коју окружују (са лева на десно) персонификације седам слободних вештина (уметности): (1) граматике, (2) реторике, (3) дијалектике, (4) музике, (5) аритметике, (6) геометрије и (7) астрономије. Овде философију свакако треба разумети у контексту времена− као врхунско (највише) достигнуће људског разума.

Srednjevekovna filosofija bila je izrazito spekulativna i predstavljala je značajan metodološki resurs teologije. Treba reći da se filosofija se u srednjem veku, uglavnom, smatrala „sluškinjom teologije“ (lat. ancilla theologiae), a preovlađujuće teme bile su: odnos vere i razuma, odnos predodređenja i slobode volje, dometi i ograničenja ljudske spoznaje, problem univerzalija i dokazi postojanja Boga.

Тreba naglasiti da se u toku srednjevekovlja mnogi crkveni oci i učitelji Zapada i Istoka, kao i islamskog sveta bavili istovremeno teologijom i filosofijom. Usled rečenog tokom ovog perioda nisu bile jasno (oštro) povučene granice između ova dva polja, već su pomenute discipline bile isprepletane. U prilog rečenom možemo navesti reči sirijskog crkvenog oca Svetog Jovana Damaskina: Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari, odnosno onoga što je vidljivo, i onoga što je nevidljivo. Filosofija je takođe upodobljenje Bogu, koliko je to moguće čoveku, a upodobljujemo se Bogu po mudrosti, to jest po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti. Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka, jer filosofija je početak svake umetnosti (veštine), jer pomoću nje je nađena svaka umetnost i svaka nauka. Filosofija je ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost je Bog, dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija (Damaskin 2006: 56−57).

Filosofija će izgubiti svoj nezavistan status i imati nejasan identet tokom gotovo celog srednjeg veka. Počev od vremena pojave, a naročito u vreme potpune dominacije srednjevekovne sholastike filosofija je smatrana ,,sluškinjom teologije“ jer nije imala zadatak da traga za istinom, već samo da objasni i potvrdi osnovne verske dogme sadržane u Bibliji i drugim crkvenim knjigama. Traganje za (konačnom) istinom u srednjem veku bila je isključiva privilegija teologije kao (naučne) discipline koja proučava onostrano, a koje je pak po svojoj samoj večnoj i neprolaznoj prirodi stalna (konačna) osnova postojanja našeg vidljivog (opažljivog) i promenjivog (neprekidno menjajućeg) sveta (univerzuma). Tako je, na primer za Tomu Akvinskog (XIII vek), teologija kao nauka o biću Boga nadređena filosofiji kao nauci o biću stvorenih stvari.

Nasuprot pomenutom stavu svojih zapadnih savremenika (iz perioda srednjevekovne sholastike) istočni oci su uglavnom potpuno odbacivali upotrebu logike u teologiji. Negujući mistični i iskustveni (iracionalni) pristup teologiji većina istočnih crkvenih otaca stajala je nasuprot intelektualističkom stavu sholastičkog Zapada. Srednjevekovni romejski (istočno-pravoslavni) oci-mistici, ostajući verni otkrivenjskim (nadrazumnim) metodama saznanja (poznanja), bili su istinski čuvari i prejemnici izvornog identiteta bogoslovlja.

Dopunjavanje ili sukob

Miroljubivu koegzistenciju nauke i religije u srednjem veku podržavali su mnogi tadašnji autoriteti. Tako na primer Albert Veliki (XIII vek) između filosofije i teologije ne vidi sukob, jer su obe date od Boga− sa tim što se filosofija temelji na prirodnoj svetlosti uma (koja je dar od Boga), a teologija na nadprirodnom daru Božijem (nadrazumskom otkrivenju). Albert Veliki je smatrao da um može doći do mnogih istina, ali da su neke od Boga objavljene istine razumski neshvatljive−na primer istina o trojičnosti Boga. NJegov stav podržava i njegov učenik Toma Akvinski tvrdeći da istina ne može protivrečiti istini− istina uma ne može protivrečiti istini vere. Najznačajniji prilog (pre svega zbog svog autoriteta) stavu o komplementarnosti nauke i vere nalazimo u buli pape Pija II kojom je ustanovljen univerzitet u Bazelu gde stoji da su znanje i vera „dva podjednako vredna napora ljudskog duha“.

Sa druge strane postojali su drugačiji, čak potpuno oprečni stavovi. Tako je Vilijam Okamski (XIV vek) smatrao da su nauka i vera su heterogeni i da se teologija treba oslanjati samo na veru (otkrivenje), a ne na dokaze uma. Sličan stav o heterogenosti nauke i vere, ali na drugačijim osnovama zastupali su srednjevekovni mistici. Oni su nastojali da intuitivnom i iracionalnom (nadrazumskom) spoznajom dođu do jedinstva  i zajednice s Bogom. Gotovo svi srednjevekovni oci i učitelji istočne Crkve bili su ovog stanovišta. Kao paradigma gore rečenog može da nam posluži izreka Svetog Isaka Sirina:

Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.

Gotovo istovetne stavove o suprostavljenosti Boga i sveta, kao i nadmoćnosti konteplativnog pristupa u traganju za (krajnjom) istinom delili su i drugi romejski (vizantijski) oci.

Na Istoku jedino kod Svetog Jovana Damaskina (VIII vek), svestrano obrazovanog sirijskog monaha, mogu se susresti donekle disonantni tonovi. Damaskin je, naime, imao afirmativan stav prema nauci i znanju.

I u islamskom svetu tog vremena nailazimo, takođe, na disonantne i suprostavljene stavove po pitanju odnosa vere i nauke. Treba napomenuti, da su po zatvaranju čuvene Platonove akademije u Atini preostali članovi potražili utočište u Sasanidskom carstvu (Persiji). Ovde ih je srdačno primio šah Hozroj I, a oni su stigavši u Persiju doneli dragocene filosofske spise i nastavili svoj rad u njegovoj prestonici Ktesifonu. Akademija je ovde nastavila da funkcioniše u egzilu kao važna neoplatonistička škola i posle islamskog osvajanja Persije (VII vek) sve do X veka doprinoseći očuvanju grčke mudrosti u okvirima islamske kulture. Na ovaj način akademija je imala značajan uticaj na formiranje islamske filosofije.

Gajeći i negujući gore pomenutu otvorenost samo jednu generaciju nakon svog osnivanja, Bagdad je postao središte obrazovanja i trgovine. U njemu je delovala Kuća mudrosti (arap. Bayt al Hikma) koja je bila institucija posvećena prevođenju dela sa grčkog, persijskog i sirijskog na arapski jezik. Naučnici su počeli da dolaze u Bagdad iz svih krajeva Abasidskog kalifata, doprinoseći uvođenju naučnih saznanja Persijanaca, Grka, Sirijaca i Indijaca u islamski svet tog vremena. Ovakva međukulturna razmena obogatiće neprocenjivo islamsku kulturu i nauku tog vremena.

Sledujući tradicijama otvorenosti islamske kulture ka grčkom (jelinskom) nasleđu delovali su i stvrali mnogi islamski naučnici i mislioci. Tako je Ibn Sina (arap. سینا‎ ابن latinizovano: Avicena) najpoznatiji islamski filosof XI veka, bio svestrani naučnik i pisac. On je napisao kapitalno delo Danishnama-i ‘ala’i  (srp. Knjiga naučnih znanja) − koje je bilo podeljeno na četiri dela (logiku, fiziku, matematiku i metafiziku), a pored toga bio je i autor filosofskog traktata Kitab al-Shifa’ (srp. Knjiga isceljenja), kao i naučnog dela Al-Qanun fi’l-tibb (srp. Kanon medicine). Na drugom polu islamskog sveta, u islamskoj omejidskoj Španiji (Kordovskom kalifatu), nešto kasnije delovao je Ibn Rušd (arap. دﺭﺷ ابن latinizovano: Averoes), andaluzijski filosof, naučnik i teolog (XII vek). On je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema njemu ne postoji sukob između religije i filosofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filosofije ili putem religije.

Nasuprot ovom stavu o kompletarnosti vere (islama) i nauke u islamskom svetu nailazimo i na potpuno suprotne stavove. Tako je po naređenju abasidskog kalife kapitalno delo Ibn Sine Velika filosofska enciklopedija spaljeno javno je 1160.g. u prestolnici kalifata Bagdadu.

Nasuprot ovom stavu o kompletarnosti vere (islama) i nauke u islamskom svetu nailazimo i na potpuno suprotne stavove. Tako je po naređenju abasidskog kalife kapitalno delo Ibn Sine Velika filosofska enciklopedija spaljeno javno je 1160.g. u prestolnici kalifata Bagdadu.

Nakon svega možemo zaključiti da tokom srednjeg veka u tri različite, ali i srodne i povezane kulture (evropskoj, romejskoj i islamskoj) susrećemo četiri stava o odnosu religije i nauke− od stava o komplementarnosti (koje susrećemo kod sholastičara Alberta Velikog, Tome Akvinskog i pape Pija II na Zapadu, te Svetog Jovana Damaskina, Ibn Sine i Ibn Rušda na Istoku), preko stava o heterogenosti (koga je zastupao Vilijem Okamski i drugi nominalisti) i odbacivanja naučnog (svetovnog) načina razmišljanja (što je zastupala većina romejskih mistika) do krajnjeg stava suprostavljenosti (koje je ponekad rezultovalo i javnim spaljivanjem naučnih dela).

Preporod ili preokret

Do potpunog preokreta dolazi pojavom renesanse i humanizma kada čovek (ukljujući njegovo primarno razumsko poimanje stvarnosti) postaje merilo svih stvari. Uz reafirmaciju antičke (pre svega starogrčko-rimske) kulture, umetnosti i filosofije prirodne nauke doživljavaju svoj do tada neviđeni uzlet. Ruku na srce, možemo reći da ovo predstavlja i istinski početak razvoja prirodnih nauka koje oslobođene sa jedne strane spekulativnosti, a sa druge lišene praktičnosti (upotrebljivosti4) doživljavaju svoj nesmetan i samostalan razvoj. Oslobođene iz krila filosofije (majke svih nauka) i preuzimajući njen racionalni (logički) diskurs (pristup realnosti) novorođene prirodne nauke razvijaju svoje osobene metodologije istraživanja.

U centru njihovih metodologija se nalazi čovek, a ne kao u srednjem veku Bog. Eksperiment postaje osnovni metod naučnog istraživanja, a proverljivost, merljivost i zakonitost osnovni kriterijumi istinitosti. Čovek (kao psihofizičko biće) i njegova anatomija postaju jedan od glavnih objekata istraživanja. Ovo je vreme velikog interesovanja za ljudsko telo i njegovo funkcionisanje (pre svega za funkcionisanje organa ljudskog tela). Medicina u ovom periodu doživljava ogroman uzlet, ali i promenu svoje koncepcije te slobodno možemo reći da od veštine postaje nauka.

Druga velika tema renesansne nauke jeste priroda− njeno funkcionisanje kao i načini upotrebe njenih kapaciteta za dobrobit čovečanstva. Odnos prema prirodi od ovog vremena postaje radikalno drugačiji u odnosu na ranije periode ljudske istorije, što postaje vidljivo i očigledno iz savremene tačke gledišta (XXI veka) i distance od 500 godina.

U ovom vremenu (XIV−XVI veka) mnogi savremeni naučnici vide početke kapitalističkog načina razmišljanja i odnosa prema prirodi (okruženju). Možemo reći da su u ranokapitalističkim italijanskim renesanskim gradovima-državama istovremeno su rođene (povezane) ideje kapitalizma i pejsaža. Ovo je vreme u kom se pojavljujuju i razvijaju veštine kao što su: kartografija, astronomija i geodezija, a za mapiranje i premeravanje krajolika koriste se pravila geometrije. Ceo pojam pejsaža propagira vizuelnu ideologiju maskirajući društvene sile i odnose proizvodnje, ekplatacije i otuđenja (čoveka od prirodnog okruženja).

Na renesansnim slikama prikazan je pejsaž iz ugla čoveka tj. on je značajno humanizovan i antropomorfizovan− prikazuje se u vidu vrlina (osobina) kao stalan izvor lepote ili ružnoće, pravde (pravosti) ili nepravde (pogrešosti), užitka i patnje, dobitaka (profita) ili gubitka (opadanja) (Cosgove 1989: 122).

Razvoj gore pomenutih i ostalih naučnih disciplina tog (ranokapitalističkog) vremena− koje teže upoznavanju prirodnog okruženja, te načina i zakonitosti njegovog funkcionisanja, služi samo jednom krunskom cilju: eksplataciji istog za potrebe ljudi. Tada, ali i kasnije sve do kraja XX veka, umesto izraza „ljudske potrebe“ radije je upotrebljavan (eufemistički) izraz „dobrobit čovečanstva“ što bi podrazumevalo stanje blagostanja ljudskog roda− odnosno života (postojanja) bez bolesti (osobito onih zaraznih koje su kosile čovečanstvo i desetkovale stanovništvo kroz vekove), gladi (uzroka neizbrojivih smrti u ljudskoj istoriji), prirodnih nepogoda (vinovnika brojnih stradnja i patnji čovečanstva), siromaštva, ratova i generalno egzistencijalnih neizvestnosti.

Priroda od renesanse više nije interaktivni subjekat sa kojim ljudske zajednice komunikaciraju, već nesvesni objekat koji treba da posluži ljudima, to jest njihovim potrebama. Tom zadatku poslužiće i mlade prirodne nauke tog doba, a njihov ubrzani razvoj obeležiće naredne vekove ljudske istorije. Po svom značaju ova promena gledišta (pojava kapitalističkog pogleda na svet) i društvene posledice koje će proizaći iz toga odgovarala bi izmeni načina života i društvene strukture koji je je izazvala neolitska revolucija2. Ovo bi, verovatno, bile dve najveće i najvažnije promene neolitska revolucija i renesansa) u istoriji ljudske civilizacije. Upravo zbog svega rečenog, mogli bismo ovaj period sa punim pravom nazvati renesansnom revolucijom.

U vremenskim okvirima renesanse (do kraja XVI veka) pojaviće se još jedna značajna revolucija− ovog puta verska. Ona će počev od 1517.g. protutnjati Evropom, ostaviti trajne posledice i zauvek promeniti lice starog kontinenta. Ceo proces, ili bolje reći njegova prva faza, trajaće sve do polovine XVII veka− to jest do završetka Tridesetogodišnjeg rata, odnosno potpisivanja Vestfalskog mira (1648.g.). Ova revolucija (koja će u istoriju ući pod imenom reformacija) će ponuditi kvalitativno sasvim novi pogled na drevno pitanje odnosa vere i razuma.