Religiologijski Istraživacki Centar

Pravoslavno sveštenstvo u Crnoj Gori od 1914. do 1918. godine, diplomatski potezi i stradanja

Maja Kaninska
Religiologijski istraživački centar
master religiolog

Apstrakt:

U radu je obrađena uloga kao i položaj pravoslavnog sveštenstva u periodu Velikog rata na području Crne Gore. Pored značajno teške situacije u koju je zapala Crna Gora nakon Balkanskih ratova bavili smo se diplomatskim postupcima mitropolita Mitrofana Bana u odnosima sa austrougarskim okupacionim vlastima. Takođe je obrađen istorijski presek uloge i položaja mitropolita Gavrila Dožića u ratnim vremenima. Drugi deo rada posvetili smo postradalim žrtvama mirjanskog sveštenstva u mitropoliji Crnogorsko – primorskoj.

Uvod:

Mitropolit Gavrilo Dožić je stigao u Pećku patrijaršiju tokom prve polovine decembra 1913. godine. Novoosnovana Pećka eparhija pokrivala je četiri državne uprave: Pećku upravu u čijem sastavu su bile kapetanije: Pećka, Đakovačka, Istočka i dve varoši Peć i Đakovica; Beransku upravu s kapetanijom Beranskom, Budimskom, Rožajskom i varoši Berane; Bjelopoljska uprava s kapetanijom Bjelopoljskom, Brzavskom i varoši Bijelo Polje, Pljevaljska uprava s kapetanijama Ćehotinjskom, Pljevaljskom i varoši Pljevlja.

Pećka eparhija, kao crkvena oblast, bila je podeljena na četiri podoblasti, na Pećku podoblast sa dvanaest parohija, Beransku sa dvanaest parohija, Bjelopoljsku sa dvanaest parohija i Pljevaljsku s devet parohija.
Mitropolijska eparhija imala je tri protoprezviterijata, Cetinjski, Podgorički i Grahovski. Cetinjski je imao 30 parohija, Podgovrički 21 i Grahovski deset parohija. Ova eparhija imala je 23 penzionisana sveštenika.

Na čelu Zahumsko-raške eparhije stajao je episkop Kiril Mitrović, predsednik Nikšićke konzistorije. U sastavu ove eparhije bili su manstiri: Gornji Ostrog, Donji Ostrog, Saborna crkva u Nikšiću, Piva, Podmalinsko, Bijela, Župa, Morača, Dobrilovina, Ćelija Piperska, Ždrebaonik, Duga. Eparhija je imala tri protoprezviterijata, sa parohijama: Spuški protoprezviterijat sa 16 parohija, Kolašinski sa 20 parohija i Nikšićki sa 21 parohijom. Ovde je bilo 18 umirovljenih sveštenika.

Sveti sinod 1913. godine činili su, predsedavajući mitropolit Mitrofan Ban, članovi episkop Kiril, iguman Prokopije Vračar, protojerej Pavle Petrović, protođakon Filip Radičević i sekretar đakon Ivo Kaluđerović. Na čelu Mitropolijske eparhije stajao je arhiepiskop cetinjski i mitropolit Kraljevine Crne Gore, Mitrofan Ban koji je takođe bio i predsednik Cetinjskog konzistorija.

Stupanje Crne Gore u Veliki rat

Početkom avgusta 1914. godine Crna Gora je ušla u Prvi svetski rat. Objavljivanjem da je Crna Gora stupila u rat protiv Austrougarske i Nemačke, kralj Nikola je definisao stav Crne Gore prema protivnicima koji su zatim okupirali zemlju. Međutim Crna Gora je bila materijalno i ljudski iznurena nakon Balkanskih ratova u kojima je učestvovala. Mitropolit Mitrofan Ban je 26. jula 1914. godine odredio da bude održano molepstvije u crkvama za uspeh savezničkog oružja. Ratne operacije i veliki ljudski i materijalni gubici, omeli su crkveni život. Crkva je u Crnoj Gori nastavila svoj rad pod teškim okolnostima, dovijajući se na razne načine što u materijalnom, što u ljudskom pogledu kako bi se, koliko se moglo, nastavio organizovani crkveni život.

Na poslednjim izborima za crnogorsku Narodnu skupštinu održanim početkom januara 1914. godine, iz kruga sveštenstva poslaničke mandate dobili su Luka Ivović (kapetanijaŠestanskoselačka), Tomo Kažić (kapetanija Banjska), Krsto Popović (kapetanijaLješkopoljska), Špiro Gligović (kapetanija Banjska) i Rafailo Ljeposavić
(kapetanija Andrijevačka).

Tokom Prvog svetskog rata ukupan broj internisanih sveštenika iz Srbije, Crne Gore i Sandžaka u austrijske logore bio je 130 dok je u bugarskim logorima bilo internisano između 176 i 195 sveštenika, od toga tri episkopa. Samo je jedan episkop bio internisan u Ugarsku, u logor Cegled sa još desetak sveštenika. Bio je to episkop Gavrilo Dožić. Ukupan broj poginulih sveštenika od 1914. do 1918. godine iznosio je 368 duša. Ratna materijalna šteta koju je pretrpela crkva u toku Velikog rata bila je prekomernih razmera. U Crnogorsko-primorskoj mitropliji iznosila je oko dva miliona dinara.

Zbog stanja u Crnoj Gori koje je bilo teško i zbog malobrojnosti sveštenstva, mitropolit Mitrofan se obratio Ministarstvu zahtevajući da se oslobode vojne dužnosti članovi Konzistorija, Ilija Jovićević i Miraš Vukić. Mitropolit dalje obrazlaže da je u takozvanim novooslobođenim oblastima stanje bilo još teže, naročito u sredinama gde je većinsko stanoviništvo bilo islamske i rimokatoličke veroispovesti i gde nije bilo pravoslavnih crkava za bogosluženje. Takođe je navedena činjenica da se u ovim krajevima bogoslužilo po privatnim stanovima. Ovo je, 15. oktobra 1915. godine izložio sveštenik Stevo Drecun, član Pećkog konzistorija Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova, po naredbi mitropolita Dožića.

Koliko je bio osetan nedostatak muške radne snage dokazuje činjenica da je mitropolit Mitrofan odobrio rad tokom svih dana u nedelji i za praznike. Izuzeo je Vaznesenje prvog dana, Trojičine dane, Preobraženje, Veliku i Malu Gospojinu. Vojnom ministarstvu je odobrio seču drva u manastirskoj šumi na ostrvu Kom.

Mitropolit Mitrofan Ban

Snažnim udarima austrougarska vojska je iz nekoliko pravaca ušla na crnogorsku teritoriju, međutim, crnogorska vojska umorna i oslabljena iz Balkanskih ratova, raspala se pod snažnim neprijateljskim naletom. Početkom 1916. godine mitropolit se angažovao u prikupaljanju dragocenosti iz crkava i manastira kako bi se sklonile na sigurna mesta. Međutim, ovo je bilo vreme početka agonije crnogorske države koja je još jednom uranjala u teške ratne uslove, koji će se donekle umiriti tokom druge polovine januara 1916. godine.

Ministarski savet Kraljevine Crne Gore u novembru 1915. godine odlučio je da se evakuišu pojedina mesta na području Metohije, ali da sveštenstvo, ni mirjansko niti monaško, ne napušta svoju pastvu izuzevši mitropolita Dožića i Konzistorije u Peći. Mitropolitu Mitrofanu je takođe stigla naredba da ne napušta zemlju i da u kontaktima sa austrougarskom upravom štiti interese stanovništva. Već u januaru 1916. godine austrougarska vojska je uspostavila vlast pod nazivom Vojno generalno guvernerstvo koje je bilo potčinjeno vrhovnoj komandi u Beču, a guverner je bio Viktor Veber fon Babenac. Kao što je bila uspostavljena vojna, tako je bila uspostavljena i civilna struktura okupacione vlasti.

Nova uslovljavanja koje je okupaciona vlast odredila okupiranim teritorijama, demonstrirala su moć kojoj se moralo povinovati. Guvernerstvo je naložilo Konzistoriju da će se komunikacija ubuduće obavljati preko Okružne vojne komande na Cetinju. Inače, po naredbi generalnog guvernera u martu 1916. godine doneta je odluka o zabrani pominjanja svetovnih vlasti na bogosluženjima. Zatim, od aprila 1916. bilo je određeno latinično pismo kao jedino dozvoljeno i u službenoj i u privatno-pravnoj korespodenciji. Uvedeno je obavezno računanje po gregorijanskom kalendaru. Treba pomenuti zabranu zvonjave zvona koja je bila objavljena već tokom prvih dana okupacije, kao i okupljanje naroda na veće crkvene praznike. Bogoslovija je bila zatvorena.

Stanje u zemlji se takođe očitovalo po vapaju stanovništva za pomoć. Vladali su glad i siromaštvo. Mitropolit Mitrofan je dobijao molbe za pomoć koje su mu slali državni službenici i penzioneri radi isplate prinadležnosti. Sveštenstvo se takođe obraćalo mitropolitu za materijalnu pomoć od krajnje nemaštine. Finansijske teškoće i veliki trud kako bi se obezbedila sredstva za obnovu zemlje i elementarnu prehranu stanovništva u Crnoj Gori predstavljali su nerešive probleme za kralja Nikolu i Vladu Crne Gore.

Prateći hronološki događaje u vezi sa subvencijama i kreditima koje je Crna Gora trebalo da dobija od saveznika, može se zaključiti da saveznici nisu imali poseban stav o gladi naroda u maloj i oslabljenoj državi već o megalomanskim pokušajima Vlade i kralja da dođu do većih kredita ne bi li oporavili zemlju, vojsku i monarhiju. Novac je bio neophodan za pomoć zarobljenicima u austrougarskim zatvorima kao i stanovništvu u zemlji. Stav britanskog Ministarstva finansija nije bio negativan, ali je ovo Ministarstvo insistiralo da Forin ofis preduzme konkretne mere kako novac ne bi završio u rukama neprijatelja. Na osnovu ovog stava, u Političkom odeljenju Forin ofisa zaključili su da Ministarstvo Britanije obeshrabruje upućivanje novca u okupirane zemlje i zato je končana odluka bila protiv isplate crnogorskoj vladi, a kao dodatni uslov tražili su od vlade, kao i od i kralja, obrazloženje kakve mere su preduzeli da novac ne presretne neprijatelj već da stigne do Crne Gore i raspodeli se stanovništvu i zarobljenicima. Vlada u Neji nije mogla da garantuje tako da novac nije bio isplaćen.

Crveni krst Crne Gore je tokom 1916. godine tražio pomoć od Crvenog krsta Sjedinjenih Država s molbom da se pošalje 500.000 franaka i 2000 do 4000 tona hrane i odela u Crnu Goru. Francuski poslanik Pol-Anri Delaroš-Verne saznavši za ovaj samoinicijativni pokušaj, smatrao je da je u pitanju politička akcija, a ne humanitarna tvrdeći da će novac biti ne za pomoć stanovništvu u Crnoj Gori već za kraljevu propagandu. Ideja Crvenog krsta je bila da hrana prispe iz jedne španske luke u luku Bar, a novac da bude upućen mitropolitu Mitrofanu Banu. Međutim, nakon ovih izveštaja Francuska vlada je uslovila slanje novca i hrane garancijom da će biti podeljeno stanovništvu, a nadzor raspodele da će biti dužnost predstavnika španske i švajcarske vlade. Britanski odgovor je bio sasvim nepovoljan po pitanju slanja 500.000 franaka. Francuska i britanska vlada izrazile su nadu da će ivlada SAD zauzeti isti
stav. Stejt department je obavestio Crveni krst da ne odobravaju slanje hrane i novca u
Crnu Goru.

Iako je u samoj Crnoj Gori bilo teško stanje zbog gladi i okupacije, bio je organizovan ustanak koji je vodio general Radomir Vešović. Ovaj ustanak je izazvao surovu odmazdu austrijskih vlasti. Mitropolit Ban je 16. juna 1916. godine na prijemu kod generalnog guvernera Vebera molio da se prekinu odmazde nad narodom. Stanje u ovoj maloj državi kao da je iskočilo iz svog koloseka. Kako bi umirio situaciju i doveo u red, koliko se moglo, život u Crnoj Gori, izdao je poslanicu sveštenstvu i narodu. Ubrzo zatim je isto uradio i episkop zahumsko-raški Kirilo. Njihova osnovna poruka bila je ”da sveštenstvo bude oprezno i suzdržano u komunikaciji s narodom, posebno na javnim mestima gde bi mogli biti izloženi provokacijama raznih osoba.”

Mitropolitov pacifistički stav tokom rata nije bio uverljiv za većinu crnogorskog stanovništva, barem ne u određenoj meri, iako je očigledno bio presudan za sudbinu mnogih u zemlji. Gotovo 90 procenata bivših crnogorskih činovnika, oficira i intelektualaca bilo je internisano. U okviru njih bio je znatan broj sveštenika, pretežno mlađih. U nekoliko tura bili su pušteni iz internacije crnogorski sveštenici. Mitropolit je svojom saradnjom sa austrougarskim okupacionim sistemom u nekoliko navrata spasio smrti taoce, ili odvratio okupacioni vrh od surovih represija nad zatvorenicima. On je preduzimljivo pokrenuo i vodio humanitarni rad ne bi li zaustavio glad i bolest u ratnim prilikama. Iako je bio neuspešan pokušaj dobavljanja novca od Crvenog krsta Sjedinjenih Država, mitropolit Mitrofan je kao predsednik Crvenog krsta u Crnoj Gori nastavio da prikuplja novac od stranih humanitarnih društava i organizacija, a zatim ga je uz pomoć i kontrolu okupacionog sistema distribuirao siromašnom narodu. Od novembra 1917. godine do marta 1918. prikupio je 125.000 kruna, na osnovu uplata na račun u Bečkoj banci, i raspodelio ih u novcu ili namirnicama narodu.

Mitropolitu Mitrofanu je okupaciona vlast uskratila slobodu u njegovom crkvenom radu i dužnostima. Slobodu koju je imao bila je samo u okviru crkveno-kanonskih dužnosti. O drugim pitanjima koja su se ticala eparhija i parohija odlučivala je austrougarska vlast. Na primer, ova vlast je odlučivala o postavljanju paroha i raspodeli parohija kao i o novčanim primanjima sveštenika. Mitropolit je bio osuđen u tom trenutku da se bavi običnim, svakodnevnim, banalnim crkvenim obavezama koje nisu bile stvar interesovanja okupatorskih vlasti. U ovu skupinu mitropolitovih dužnosti spada i javni hrišćanski moral. Podaci o ovom pitanju u ratnom periodu ukazuju da je pojava moralnih problema bila akutna. Mitropolit je naložio sveštenstvu u julu 1917. godine da obrati pažnju na masovnu pojavu vanbračnih odnosa i zajedničkog života i želje za rastavom supružnika. Sveštenicima je naložio da prekršitelje oštro opomenu, a one koji su živeli u vanbračnoj zajednici da ih venčaju ukoliko su se stekli uslovi za to. Međutim ako se nisu stekli, odmah da im narede da vezu prekinu. Nesložne supružnike trebalo je da upute na slogu i pomirenje. Ukoliko pojedinci ne bi poslušali sveštenike, ovi su se mogli obratiti policijskim vlastima.

Okupacija narodne svetinje

Događaj mučan za crnogorsku istoriju koji karakteriše austrougarsku okupaciju Crne Gore vezuje se za crkvu i mitropolita Mitrofana. Reč je o prenošenju posmrtnih ostataka Petra II Petrovića Njegoša. Masiv Lovćena imao je za austrougarsku vojsku veliki značaj te se ona angažovala da ga u potpunosti zauzme i koristi u svoje vojne svrhe i da granicu pomeri praktično do Cetinja. Mitropolit Ban je otvoreno izrazio bojazan da bi sam čin prenošenja ostataka na Cetinje, i sahrana na Cetinju mogli izazavati neskriveno banalizovanje ausotroguarskog poteza. On je posebno insistirao na tome da se ovaj čin obavi po austrougarskom službenom nalogu. Odbio je da bilo kako učestvuje u prenošenju ostataka na neslužbeni način. Guverner Veber je uvažio mitropolitove zahteve. On je operativno trebalo da bude realizovan 12 na 13 avgust. Njegoševi ostaci su da se prenesu u riznicu manastira, a ne u kraljevsku grobnicu što je i učinjeno.

Njegoševa kapela na Jezerskom vrhu trebalo je da dobije novi spomenik, spomenik vojnika sa šlemom i sa austrougarskim obeležjima koji je okrenut Jadranu i Italiji. Razlog za ovu simboliku je bila ideja da Austrougarska potpuno ovlada jugoistočnim jadranskim priobaljem, da kontroliše jadranski basen. Značaj i simbolika Njegoševe kapele i njegovog groba na Lovćenu time bi bili obeznačajeni.

Mitropolit Gavrilo Dožić

U ovom kratkom pregledu, slika o mitropolitu Gavrilu Dožiću potvrđuje njegov život sa dubokim smislom i zanačajnom ulogom. Gavrilo Dožić je bio dobrovoljac na početku Prvog svetskog rata i bio je u sastavu crnogorske sandžačke vojske. Takođe je organizovao akcije Crvenog krsta, a poznato je da je 1914. godine sakupljao priloge za nabavku sanitetskog materijala, za hranu i opremu. Učestvovao je u borbama na Golubovom brdu, na Drini i dejstvima preko Drine u Boki u pravcu Sarajeva, zatim u ratnim operacijama u štabu serdara Janka Vukotića što mu je donelo visoko odlikovanje, Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Podizao je svojim propovedima već umorne vojnike i oficire crnogorske vojske. Njegovi izveštaji o zločinima austrougarske vojske nad srpskim narodom koje je video i teško doživeo, ostaće zapamćeni po duboko uznemirenoj ljudskosti. Pisao ih je krajem 1914. godine iz Foče mitropolitu Mitrofanu. Pisao je takođe i protosinđelu Uskokoviću u Petrograd. Ovaj izveštaj bio je objavljen u petrogradskom ”Novom vremenu”.

Mitropolit Dožić je bio jedan od delegata učesnika na Mirovnoj konferenciji u Londonu. U svojim Memoarima, navodi događaje u vezi sa Londonskim ugovorom po pitanju pripadnosti Dalmacije, koju su saveznici ponudili Italiji ne bi li se odvojila od Centralinih sila. Srpska delegacija se solidarisala sa hrvatskim predstavnicima. Kako su Hrvati tražili, srpska strana je izdala je poznatu Krfsku deklaraciju kojom je udaren temelj nove države.

Mitropolit Dožić je, kako čitamo u njegovim Memoarima, u toku rata posetio ruskog cara i rusku vladu. U zajedničkom razgovoru o ujedinjenju, njihov savet bio je da se prvo ujedine srpske pokrajine. ”Oni (ruski car i vlada) su nalazili da različite dve religije neće naći isto rešenje, kao što bi bilo da je jedna ista religija.”

Po odluci crnogorske vlade u novembru 1915. Godine organizuje pomoć izbeglicama. Glavni centar bio je u Pećkoj patrijaršiji. Austrougarske trupe su ušle u Peć 24. novembra 1915. godine i mitropolit Dožić je bio zatvoren i držan pod stražom do 4. decembra kada je pešice sproveden do Kosovske Mitrovice, a zatim u Beograd gde je bio zatvoren i stavljen pod vojni sud autrougarske vojne uprave u Crnoj Gori. Iz Beograda je vozom prebačen u zatvor u gradu Cegled u Mađarskoj. Na proleće 1916. godine austrougarska vlada je iz političkih razloga obustavila krivično gonjenje. Iz Cegleda je osmog oktobra 1916. godine pisao mitropolitu Banu moleći ga da javi njegovim roditeljima da je živ. Mesec dana kasnije ponovo piše mitropolitu da se svojevoljno odriče određene pomoći (u iznostu od 3250 perpera) koju mu je dodelio generalni guverner Crne Gore, Veber.

Austrougarske vlasti su krajem 1916. godine odlučile da zbog lojalnog crnogorskog mitropolita Mitrofana prema novoj vlasti, kao i zbog uticaja koji je imao u narodu, oslobode internacije crnogorske sveštenike. Kao neposredni povod za povratak u domovinu ratnih zarobljenika – sveštenstva iskorišćene su manifestacije koje je mitropolit priredio povodom smrti Franje Josifa. Ovaj govor bio je objavljen u Cetinjskom vesniku za vreme okupacije. Mitropolit Gavrilo vraćen je u martu 1917. godine preko Arada u Ulcinj zbog bolesti gde je ostao do jeseni 1918. godine. U međuvremenu, tokom oktobra meseca, tražio je od mitropolita Mitrofana da se zauzme kod generala Vebera i omogući mu povratak u Peć. Mitropolit je pisao austrougarskim vlastima u maju 1917. godine i predložio da se iz logora puste oni koje su vlasti internisale iz Vasojevića. Smatrao je da se povratak kućama ne odnosi na političare i aktivne oficire, kao i sve one koji nisu bili ispravni prema austrougarskim vlastima. Posle trogodišnjeg zatočenja mitropolit Dožić je u avgustu 1918. godine bio izveden pred vojni sud u Starom Baru. (Vesnik br.44. 1920.g.)

Beležeći sećanja u svoje Memoare, Dožić zapisuje da se stvari razvijaju na štetu srpskih interesa i zato je dao, kako navodi, deklaraciju Londonu izrekavši svoje mišljenje kako prvo treba pripojiti srpske pokrajine u sastav granica i tek onda stvoriti zajedničku državu. Zbog ovog stava burno su negodovali političari iz Hrvatske, na čelu sa Antom Trumbićem jer on, mitropolit Dožić, kako su izjavili, šteti budućnosti zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Po povratku na Cetinje početkom novembra 1918. godine staje na čelo omladinske stranke koja je bila za bezuslovno ujedinjenje sa Srbijom. Na čelu trupa, koje su operisale u Crnoj Gori, u jesen 1918. godine bio je pukovnik Dragutin Milutinović koga je mitropolit Dožić pozvao da što pre uđe u prestonicu Crne Gore, u Cetinje. Milutinovića su 31. oktobra 1918. godine mitropolit Gavrilović i Stevan Vukotić srdačno dočekali izašavši na ulicu. Na Mitrovdan 1918. godine mitropolit pećki Gavrilo, kao predsednik Odbora građana grada Cetinja, objavljuje proglas Crnogorcima da se ujedine sa ostalim jugoslovenskim plemenima. Dožić je potom u novembru 1918. godine učestvovao kao narodni poslanik donjomoračke kapetanije u Velikoj crnogorskoj narodnoj skupštini u Podgorici, koja je donela odluku da Crna Gora uđe u sastav Kraljevine Jugoslavije. Izabran je za predsednika delegacije od 18 članova koja je rezoluciju Velike narodne skupštine odnela u Beograd.

U pećku rezidenciju vratio se početkom februara 1919. godine i tako, kako je zapisano, našao pustoš, nered i razvaline. Nakon završetka rata za ratne zasluge dobio je najveće ratno odlikovanje u Crnoj Gori, Obilića medalju. Za neposredno učešće u ratnim operacijama dobio je odlikovanja: Danilov krst kao i pomenutu Karađorđevu zvezdu, IV stepena s mačevima.

Stradalno sveštenstvo u Crnoj Gori

Godine 1940., mitropolija Crnogorsko-primorska prikupila je trinaest izveštaja o stradanju sveštenika tokom Prvog svetskog rata i prosledila ih Svetom arhijerejskom sinodu. Izveštaje su pisali preživeli sveštenici, a za one koji su ubijeni ili umrli posle zlostavljanja tokom rata pisali su njihovi srodnici ili oni koji su bili svedoci njihovog stradanja. Izveštaji su prosleđeni onako kako su primljeni. Prema ovim izveštajima, šest sveštenika je preživelo zlostavljanje, jedan je umro u zatvoru i jedan od posledica mučenja uskoro po izlasku iz zatvora, trojica su ubijena a dva streljana. O svim stradalim sveštenicima nisu prikupljeni podaci što zaključujemo poredeći ove izveštaje sa dopisom Cetinjske konzistorije Ministarstvu vjera kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (br. 1175. A. 1918– 1143, 17. 12.) 1918. godine, u kom je dat spisak za sve tri eparhije poginulih sveštenika, internisanih i onih koji su emigrirali kako bi izbegli opasnost. Prema ovim izveštajima ubijeni su sveštenici:

Krsto R. Radulović koji je službovao je u svom rodnom mestu Komanima više od 25 godina. Istovremeno je vršio dužnost sveštenika i učitelja u osnovnoj školi u svojoj parohiji. Izabran je za narodnog poslanika Narodne skupštine u Podgorici i angažovao se za narodno ujedinjenje. U noći 6. avgusta 1919. godine ubijen je u blizini svoje kuće. Pao je kao žrtva za narodno ujedinjenje u 50 godini svoga života.

Nešo M. Joksimović, sveštenik u Stožeru dobivši dozvolu od turskih vlasti počeo je da gradi školu 1905. godine. Pri završetku škole Turci su je zapalili, tako da je morao da radi sa učenicima u svojoj kući. Iste godine je izbila buna protiv Turaka na čijem čelu je bio Nešo Joksimović. Pobunjenike su pomagale crnogorske čete vojnika, ali slabiji, morali su se povući u unutrašnjost Crne Gore. Na intervenciju crnogorske vlade obrazovana je komisija za prevazilaženje novonastale situacije. Turci su dali amnestiju svima koji su se odmetnuli u šumu i dozvolili im da se vrate. Međutim, Neša Joksimovića kao vođu ustanka sa još 14 uglednih Srba, Turci su uhapsili. Nešo je u Sjenici osuđen na 101 godinu robije. Stupanjem na snagu Ustava u Turskoj, pomilovan 1908. godine. Vraćajući se sa Kosova posle izbora, Turci su ga ranili. U Balkanskim i Prvom svetskom ratu učestvovao je kao brigadni sveštenik. Posle austrougarske okupacije ostao je u svojoj parohiji štiteći parohijane od Turaka. Ubijen je 28. februara 1916. godine na kućnom pragu pred porodicom. Sahranjen je na groblju u selu Krstačama.

Jeromonah Vićentije Grbović, postavljen je za starešinu manastira Dobrilovina 1909. godine. Austrijski vojnici su skidali zvona sa manastirskog zvonika i jeromonah Vićentije je pokušao da ih zaustavi tako što je pucao na njih. Zbog lažnog svedočenja seljaka da je zajedno sa seljakom Jevremom Popadićem ubio austrijskog inženjerijskog kapetana bio je uhapšen i mučen. Na putu za streljanje sveštenik Vićentije je tražio da im odvežu ruke. Na njegov znak Jevrem je pobegao a oca Vićentija su vojnici izrešetali mecima. Odsekli su mu tri prsta sa desne ruke a u usta mu stavili cigaretu i tako ga ostavili. Bilo je to na Krstovdan 14. septembra 1918. godine. Seljaci su ga sahranili pored manastira Dobrilovine.

Sveštenik Perko Popović bio je manastirski đak u manastirima Svete Trojice kod Pljevalja i Mileševi. U Prizrenu je 1900. godine završio Bogoslovsko-učiteljsku školu. Uspostavio je vezu sa poverenicima iz Srbije i time zadobio mnoge neprijatelje. Često mu je postavljana zaseda, a više puta su mu napadali kuću. Početkom Prvog svetskog rata, okupatorske vlasti su ga zatvorile. Tri nedelje proveo je u jednoj štali u okovima, mučen. Streljan je trećeg dana Božića 1915. godine kod Bijelog Polja. Posle nekoliko meseci telo mu je preneseno i sahranjeno pored crkve Svetog Nikole u Bijelom Polju.

Sveštenik Lazar J. Cvijetić kako su počeli oslobodilački ratovi 1876. godine otišao je u dobrovoljce. Posle rata nekoliko godina proveo je u Plevljima, zatim sa porodicom odlazi u Kosovsku Mitrovicu, gde je ostao sedam godina. Odavde odlazi u Skoplje, gde razvija živ nacionalni rad, naročito od kada je postavljen za učitelja u selu Bardovcima kod Skoplja. Tokom Prvog svetskog rata austrijski vojnici su sedam dana i noći držali sveštenika Lazara pod stražom u jednoj napuštenoj kući, u toku oštre i jake zime bez ogreva i mučili ga. Zabeleženo je da su ga između ostaloga tukli mokrim konopcem po golom telu. Osuđen je na smrt streljanjem kao politički nepouzdan. Streljan je u zoru 21. decembra 1915. godine u Ćukovcu blizu Bijelog Polja. Austrijanci su ga sahranili na turskom groblju i tu je počivao do proleća 1916. godine, kada je prenet u Bijelo Polje.

Takođe da pomenemo jeromonaha Mojsija Popovića, iz manastira Dobrilovine. Govorio je nemački, mađarski, italijanski i francuski jezik. Pazio je manastirsku imovinu, što nije odgovaralo seljacima pa su ga tužili okupatorskim vlastima da ima velika skladišta oružja, da pomaže komite i da buni seljake nagovarajući ih da se odmeću u šumu. Pet seljaka su se krivo zakleli nakon čega su ga austrijske vlasti uhapsile i mučile. Sproveden je u podgorički centralni zatvor, gde su nastavili mučenje. Umro je jula 1918. godine u zatvoru u Podgorici. Ne zna se gde je sahranjen.

Prota Tomo Kažić, sveštenik i narodni poslanik. Dugo godina je pored svešteničke dužnosti radio i kao učitelj u gradačkoj osnovnoj školi. Dva puta je biran za narodnog poslanika lješanske kapetanije. Okupaciju je dočekao u svojoj parohiji. Nakon pola godine od okupacije sveštenika Kažića i učitelja Nikolu Martinovića uzeli su za taoce. Sveštenik Kažić je uspeo da se iskrade žandarmima, ali su kao odmazdu uzeli za taoca njegovog sina, koji je na intervenciju mitropolita Mitrofana bio oslobođen. Nakon izvesnog vremena okupatorske vlasti su zatvorile na Cetinju sveštenika Kažića, kapetana Pera Uskokovića i učitelja Aleksu Vukčevića. Posle kraćeg vremena kapetana Uskokovića i učitelja Vukčevića su oslobodili, a sveštenika Kažića zadržali u zatvoru. Nakon 50 dana teškog tamnovanja Kažića, izveli su pred vojni sud. Optužen je da je govorio o skoroj pobedi Rusije, porazu Austrije i Nemačke i skorom oslobođenju Srba. Osuđen je na smrt. Na intervenciju mitropolita Mitrofana izvršenje smrtne presude je odloženo i sveštenik Kažić je vraćen u zatvor. Nakon duševnog i telesnog mučenja saopšteno mu je da je pomilovan i pušten kući. Međutim, 1918. uhapsili su ga austrijski žandarmi. Saopštili su mu da će biti streljan i odredili su mesto streljanja. Na intervenciju kapetana Uskokovića pušten je na slobodu. Izmrcvaren i izmučen umro je 25. aprila 1918.godine.

Austrijska vojska je u januaru 1916. godine zaposela Petrovac, a dan ranije opštinu Sv. Stefan. Internisanje sa područja opštine Sv. Stefan izvršeno je u januaru 1916. godine, a sa opštine Petrovac dan kasnije. Oni koji su internisani proveli su nekoliko dana u Igalu, a kasnije su sprovedeni u zatvor u Španjoli (tvrđavi) i Kotoru. Oni za koje se utvrdilo da su manje opasni bili su u pritvoru, a oni koji su bili opasniji i protiv kojih su postojala svedočenja bili su u zatvoru.

Protojereja Jovana Vujanovića, ulcinjskog paroha su okupatorske vlasti internisale juna 1916. godine u Boldogasonj (Mađarska). Razlog je bio što je pred glavnim komandantom u prisustvu građana rekao: „Ko god daje zajam austrougarskoj monarhiji, to nije čovjek, niti je Srbin“. Iz internacije je vraćen marta 1917. godine na intervenciju mitropolita Mitrofana.

Protojerej Božo Vujošević iz Kuča internisan je od austrijskih vlasti u januaru 1917. godine u logor „Vuksan Lekić“. Optužen je da je bio u vezi sa crnogorskim komitama. Zabeležen je podatak da su od njega tražili da obavi opelo nad jednim pokojnikom. On je odbio da to uradi jer nije imao epitrahilj, krst i trebnik. Pretili su mu smrću, ali je on ostao dosledan. Verovatno bi bio ubijen da ga nije zaštitio sveštenik Petar Vuković iz Komana rekavši da prota Vujošević nije duševno zdrav i da ništa ne zna i da će on to odmah izvršiti. Opelo je obavio sveštenik Vuković, a prota Vujošević dobio je udarace kundakom puške u rebra. Na intervenciju mitropolita Mitrofana i na molbu 23 sveštenika i učitelja podgoričkog sreza, prota Vujošević je pušten kući 12. juna 1917. godine pod uslovom da se ne sme udaljavati od kuće.

Sveštenik Špiro Radičević, berislavačko-bjelopoljski paroh, uhapšen je 5. maja 1916. godine. Internisan je u logor Boldogasonj. Na intervenciju mitropolita Mitrofana oslobođen je krajem 1917. godine. I po povratku, okupatorske vlasti nisu ga ostavljale na miru. Trpeo je šikaniranja sve do oslobođenja.

Protojerej Antonije S. Popović, paroh pećarko-podvrški. Službovao je u višnjevskoj i pećarsko-podvrškoj parohiji, u kojoj je i penzionisan 1933. godine. Tokom rata okupatorske vlasti su ga zatvorile tri meseca. U zatvoru je bio zlostavljan i mučen.
Umro je u januaru 1939. godine.

Protojerej Petar Vuković, kao vojni sveštenik učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Okupacija Crne Gore zatekla ga je u komanskoj parohiji. Pošto mu je sin otišao u komite, okupatorske vlasti su ga progonile i pretile mu smrtnom kaznom. Uhapšen je 1. februara 1918. godine i stavljen u lance. Sproveden je preko Danilovgrada i Podgorice u Tuzi, u logor „Vuksan Lekić“, gde je ostao do oslobođenja. U logoru je opojao sve preminule. Brojao je do 179, a onda je prestao da broji. Od odlikovanja imao je: dve ratne spomenice, srebrenu i zlatnu medalju za revnost i Danilov krst IV stepena.

Prema pomenutom dopisu Konzistorije Cetinjske, Ministarstvu vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 17. decembra 1918. godine, koji je potpisao mitropolit Crne Gore, Brda i Primorja Mitrofan, poginulo je u Cetinjskoj, Nikšićkoj i Pećkoj eparhiji devet sveštenika, umrlo 27 a internisano 41. U Cetinjskoj eparhiji poginuo je jedan sveštenik (Petar Jovanović), a preminulo deset sveštenika. U Nikšićkoj eparhiji je poginulo šest, a preminulo 15 sveštenika. U Pećkoj eparhiji poginula su dva sveštenika i preminula dva.

Iz Cetinjske eparhije internisano je 11 sveštenika. Iz Nikšićke eparhije 12 sveštenika. Iz Pećke eparhije internisano je 18 sveštenika. Jedan sveštenik je prirodno umro u zatvoru, jedan od posledica mučenja u zatvoru, trojica su ubijena, a dva streljana. Zlostavljanja i mučenja je preživelo šest sveštenika. Ovim izveštajima nisu obuhvaćeni svi stradali sveštenici.

Zaključak:

Zaključak:

Crnogorska mitropolija je sa većinom sveštenstva održavala crkveni život pod teretom okupacionih uslova. Mitropolit Mitrofan vuče breme svoje brige i diplomatskih poteza koji se mogu tumačiti na negativan način. Ne zaboravimo podatak da je mitropolitu Mitrofanu od Ministarskog saveta Kraljevine Crne Gore stigla naredba da ne napušta zemlju i da u kontaktima sa austrougarskom upravom štiti interese stanovništva. Međutim, ako se malo zađe u zakone diplomatije, očigledno je da je mitropolit odabrao jedini put kako bi zaštitio ono što je bila njegova dužnost, ono što se moralo zaštiti. Prkos jačoj sili nije dokaz pameti. Njegova komunikacija i korepsondencija sa okupatorskim vrhom u Crnoj Gori, prisustvovanje na austrougarskim jubilejima koji se suštinski nisu ticali Crne Gore niti crkve, ne bude razumevanje za njegove postupke. Mitropolit, na primer, nije ni jednom pružio otpor austrougarskim vlastima kada su odlučili da izmeste Njegoševe posmrtne ostatke sa Lovćena. Možemo postaviti pitanje, šta bi bilo da jeste prkosio? Da li bi postigao dostojanstvenu pobedu nad okupatorom ili bi možda isporovocirao demonstraciju sile koja se uvek lomi prvo po narodu.

Mitropolit Gavrilo Dožić, iako u bliskom kontaktu sa mitropolitom Mitrofanom, oslanjajući se na njegovu pomoć koja je bila realna, imao je drugačiji životni put. Žrtve koje je trpeo u toku Prvog svetskog rata nadoknađene su mu počastima, ali i novim izazovima na vrhu hrišćanskog sveta koje jedan mitropolit može dobiti. Mitropolit Gavrilo Dožić je bio jedan od njih. Stajao na čelu delegacije Srpske pravoslavne crkve u pregovarima sa Vaseljenskim patrijarhom u Carigradu o obnavljanju srpske patrijaršije.

Kratki biografski podaci postradalog sveštenstva tokom Prvog svetskog rata u eparhijama: Cetinjskoj, Nikšićkoj i Pećkoj pružaju realnu sliku mirjanskog sveštenstva predanog veri, crkvi i narodu. Iz ovih dostupnih izvora, vidimo da je sveštenstvo trpelo teške udarce zbog svoje doslednosti i da je postradalo bez obzira na svoj poziv. Pojedini su umirali u mukama, bivali streljani, maltretirani, no ostajali dosledni svom životnom opredeljenju.