Religiologijski Istraživacki Centar

Poslovna i radna etika u monoteističkim religijama

Maja Kaninska
Religiologijski istraživački centar
master religiolog

Apstrakt

U procesu komparativnog izučavanja monoteističkih religija i njihovog odnosa prema etici, osnovno polazište je od Božje objave koju je Bog dao čoveku. Kod Jevreja objava je u istoriji jevrejskog naroda, kod hrišćana u ličnosti Isusa Hrista, kod muslimana u Kuranu i Sunnetu. Etika se može posmatrati na osnovu različitih pristupa koji se temelje ne samo na osnovu svrhe i konačnog cilja ljudskog delovanja već i na osnovu vere u Boga. Postavlja se pitanje, šta čoveka treba da motiviše kako bi činio dobra dela? Za vernike vera u Boga predstavlja bezuslovni temelj etike i etičkog života.

Uvod

Religijska zajednica, u svom etičkom učenju, posebno ističe vrline poput poslovnosti, poštovanja, predanosti, radu, štedljivosti i ona na ovaj način može uticati na privredne odnose. Religijski autoriteti mogu nuditi modele ponašanja po kojima privredi razvoj i gomilanje bogatstva ne mogu odagnati ljudske frustracije. Pomenute frustracije mogu se smanjiti ako religija i religijska zajednica nudi pojedincu pravila po kojima su to ”Božja volja”, ”predodređenost”, ”sudbina ili kazna”, odgovori za nepoštovanje religijskih normi i zakona. Rad je osnovni pokretač čovekove sudbine i opstanka, on je osnovni uslov ljudskog života. Kako se onda pisani religijski autoriteti odnose prema radu?

Jevrejska etika polazi od uverenja da je čoveku dato od Boga šta je dobro. Etičko delovanje za Jevreje je zapravo ”imitiranje Boga”, odnosno kroz etičko delovanje čovek počinje da ”nalikuje Bogu” i ”da bude jednak Bogu” što se uči iz Tore kroz koju Bog podučava Jevreje. Dobijanje Tore Jevreji su shvatili kao znak Božje neklonjenosti njima, i zato se smatraju odabranim narodom. Suština ove privilegije je u odgovoronosti.

Micva je zapovest, propis iz Starog zaveta. Sam izraz micva preveden sa hebrejskog znači naredba. Micve iz Tore se dele na zapovesti ”učini” i ”ne učini”. Ima 613 zapovesti, od toga 248 izriču zahteve za izvršenje zapovesti koje čovek mora da učini, a 365 izriču zabrane kojima se čoveku brani da nešto učini. 248 zapovesti su naredbe. 365 su zabrane. Postavlja se pitanje, zašto baš ove brojke? 365 zabrana je broji koliko dana broji jedna godina, 248 zapovesti, koliki je broj delova ljudskog tela. Micve uređuju odnos čoveka i Boga i čoveka i njegovog bližnjeg. Bez Božje pomoći i Božjeg učenja nema pravilnog života, a uputstva su u Tori koja uprvo znači ”učenje”. U svakodnevnom životu micva se odnosi na svako dobro delo učinjeno bližnjemu. Rabinske micve obuhvataju sve oblasti čovekovog života. Gezeret – preventivne zabrane su čoveka udaljavale od prestupa, tako što su zabranjivale određene postupke. Takanot su uredbe, zakonski propisi koji naređuju šta se mora činiti u međuljudskim odnosima. Neke micve rabini tumačenjem Tore donose na osnovu 13 načela dedukcije, ili se generacijski prenose još od Mojsijevog doba i to je takozvana halala. Religiozni život i etički život, kod Jevreja su stopljeni u jedinstveni sistem životnih načela i zakona. Micve tako usmeravaju čoveka kroz život na istinski put i u borbu sa nagonima, prema jevrejskom shvatanju, čovek ne iskorenjuje nagone već ovladava njima, teži da ih upregne, odnosno iskoristi u ispravno delovanje. Ovde se misli na nagon za jelom, seksom, za posedovanjem.

Nepromenjene vrednosti koje karakterišu jevrejske zajednice prepoznatljive su po visokoj moralnosti i uređenju međuljudskih odnosa u njima. Kao što znamo, hrišćanstvo je proizišlo iz jevrejske religioznosti. Hrišćanska objava je nastavak starozavetne jevrejske objave, s tim što je Hristos za hrišćane ispunjenje starozavetnog obećanja datog Izraelskom narodu. Na osnovu ove činjenice hrišćanstvo je prihvatilo jevrejsku etičku tradiciju, s tim što je tumači na nov način, kroz ličnost Isusa Hrista. Definicija dobra za hrišćane je u liku Hrista. Specifičnost hrišćanske etike je u polazištu od radosne vesti, Jevanđelja, pomirenja Boga i sveta, koje je Bog ostvario u Hristu. Zato se smatra da u hrišćanskoj etici grešnik ne mora dobrim delima zaraditi božansko pomilovanje, već treba prihvatiti Božju milost. Najveće čovekovo dostojanstvo u hrišćanskoj etici jeste da se uvek iznova zauzima za druge i pred drugima za Boga. Ključne Hristove zapovesti su, (hristovska) ljubav prema bližnjem i prema Bogu. Ono što je jedinstveno kada se govori o hrišćanskoj etici jeste ljubav prema neprijatelju. Motiv ovakvog zakona jeste ugledati se na Hrista Boga koji ne pravi razliku između prijatelja i neprijatelja jer samo takvim delima možemo postati braća i sestre u Bogu.

Islamsko učenje o moralu, odnosno islamskoj etici zove se el-mu-l-ahlak. Reč ahlak označava ljudsko ponašanje i ljudske duševno-moralne osobine. Ahlak-i-hamide i ahlak-i-zemime su dobro i loše ponašanje. Ahlak-i-hamide, dobro ponašanje je vrhunac vere do kog se dolazi trudom u dobrim delima i predanosti Bogu. I to je džihad zato što je u pitanju istinska unutrašnja borba sa samim sobom, kako bi se zadobile duhovne vrline Božjih svojstava (tahalluk). Lepo ponašanje podrazaumeva praštanje, plemenitost, strpljivost, milost prema drugima itd. U islamu savest se tumači kao čovekov urođeni dar od Boga za raspoznavanje dobra i zla. Božja mudrost iskazuje ljubav i milost ljudima tako što šalje Objavu da pomogne prirodno svetlo u čoveku, a to je savest. Zato je Kuran kao Božja objava čoveku temeljni izvor etike. Međutim, pored kuranskog tumačenja neizostavno je u tumačenju islama i Muhamedov život kao moralni primer. Zato su hadisi drugi izvor etike.

Oslanjajući se na versko-moralne kriterijume razvijena je pravna klasifikacija ljudskih dela, obavezujućih pravnih normi, odnosno, fikh. Ovo se odnosi na: dužnosti (uadžib) – obavezna dela koja Bog traži od svakog muslimana tako da onaj ko ne ispunjava obavezujuće delo zaslužuje osudu i kaznu. A ko izvršava zaslužuje pohvalu. Zabrane (haram) su zabranjena dela koje je Bog zabranio, a čovek je dužan da se odriče takvog dela i sledi mu nagrada, a počinitelj se smatra grešnikom. Preporuke (menub) su dela koja Bog zahteva da se izvrše i onaj ko ih čini zaslužuje pohvalu i nagradu, a ko ne čini ne zaslužuje ni prekor ni kaznu. Odvraćanje (mekruh) je delo koje je bolje izostaviti nego učiniti. Bog zahteva izostavljanje, ali ne kao imperativni značaj. Zato se počinitelj ovog dela ne smatra grešnikom, ali zaslužuje prekor. Onaj ko ga ne učini zaslužuje pohvalu, ukoliko je učnio u ime Boga. Dopušteno (mubah) su dozvoljena dela (halal), učinjena ili neučinjena. Stavljajući veći naglasak na čin nego na misao, Kuran čoveka uverava kako dobro može i hoće trujumfovati nad zlom.

Judaizam i poslovna etika

Radnom, odnosno poslovnom etikom se bavio Samjuel Sigel u svojoj studiji, ”Jevrejsko shvatanje ekonomske pravde”, koju ćemo koristiti u ovom radu. Začetak prvobitne pravednosti je u bibliijskoj priči o Rajskom vrtu u kojoj Bog opominje Adama da ga ”obrađuje i da ga čuva” (Prva knj. Mojsijeva, 2, 15). Zbog ove poruke rabini u Talmudu tumače da ”čak ni Adam nije ništa okusio pre nego što se oznojio, jer je rečeno, ”i postavi ga u Rajski vrt da ga obrađuje i da ga čuva.” Vidimo da od prve zabeležene poruke čovek tokom svog života mora da radi jer je to Božja namera. Oglušivši se o Božji naum Adam i Eva bivaju proterani, a nestankom raja počelo je istorijsko vreme. Prvobitno savršenstvo je nestalo, a čoveku je rečeno: ”U znoju lica svog ješćeš hleb svoj…” (Prva knj. Mojsijeva, 3, 19). Na kraju ove biblijske priče, u sferi realnosti, život je borba čiji je sastavni deo neizbežni čovekov nagon za sticanjem materijalnog bogatstva.

Zbog toga što postoji greh, nužno je da se uspostavi sistem pravde čije je lice institucionalizacija ljubavi i to je najbolji mogući poredak za poimanje pravde. Pravda nije idalna, ona je približna idealu. Istorija judaizma, počevši od Biblije, obuhvata poljoprivredu, ekonomski život čoveka, zatim industrijsku proizvodnju, kupovinu i prodaju radi zarade. Na materijalno bogatstvo se nije gledalo kao na nemoral već kao na nužnost. ”Patrijarsi su blagosiljali svoju decu da mogu da poseduju ekonomska dobra. Prevara je bila osuđivana u ime Boga ako se razotkrije upotreba lažnih tegova, otimanje od siromašnih, potkupljivanje sudija ili podizanje cena ilegalnim otkupom robe.” Ovi postupci nisu bili kažnjavani slično današnjim kaznama već kajanjem, vraćanjem moralnom i pravednom zakonu. Svaka vrsta rada ili obaveze proističe u ime Boga. Levitski zakon zabranjuje iskorišćavanje bližnjeg svoga što se odnosi i na krađu. Radnikovu zaradu treba mu isplatiti, ”neka ne ostane pri tebi do jutra.” (Lev. 13).

Sigel analizu jevrejske socijalne pravde sistematično razmatra iz tri oblasti: teološke, antropološke oblasti i etičke ekonomije. Teologija ekonomije se nalazi u temelju judaizma, u pojmu ljudske odgovoronosti. Čovek ima odgovornost da dopunjuje kreaciju stvaranjem bogatstva i izobilja. Njegova uloga u kreaciji je da sačuva svet, ali i da ga menja. Proizvodnja, inovacije, otkrivanje nepoznatog i gašenje zastarelih metoda proizvodnje i ponude su ispunjenje čovekovog nasleđa, obavljanje Božjeg rada na zemlji.



Antroplogija ekonomije u judaizmu priznaje čovekovu dvostruku prirodu. Jevrejski rabini ističu neophodnost da se ljudsko biće posmatra onako kakvo jeste – sa svim svojim nedostacima i slabostima, ali i sa svojom božanskom dimenzijom. Rabinska psihologija zasniva se na stavu da je ljudsko biće sačinjeno od dva jecera (u korenu rači je značenje: stvarati), odnosno dva nagona koja su deo ljudske prirode. Jedan je jecer hatov, sklonost ka dobru i predstavlja izvor čovekove moći da prevaziđe granice ličnih interesa. Ovaj nagon omogućava ljudima da se pokoravaju Božjim zakonima i onda kada se moraju odricati lične slobode. Ovaj nagon budi potrebu za dobrim delima, milostinjom, žrtvovanjem za druge. Drugi nagon, jerec hara je mnogo jači i odnosi se na sklonost ka zlu, odnosi se na sebičnost, pohlepu, egocentrizam. Međutim, kad ljudi ovaj nagon usmere u naporan rad, inventivnost, prodornost, rizik i posvećenost, osobine neophodne za uspešne rezultate, ukupna suma svetskih dobara se povećava. U tom smislu sklonost ka zlu nije dobra, ali može da dovede do dobra. Ovi dvosmisleni nagoni morali su biti usmereni zakonom koji bi ih čvrsto držao jer motiv za materijalnim bogaćenjem, pored uvećanja bogatstva, uvećava i nelegalnu moć. Kako objašnjava Sigel, jevrejska tradicija je antiutopijska. Ona ne predviđa potpuno isključivanje jecer hara i zato su sve ljudske strukture, kao što su politička, socijalna, ekonomska – manjkave. Sve se mogu pretvoriti u instrumente zla. Treća osobina, cedaka je sklonost i delovanje ka dobru, naporan rad i samopožrtvovanje za dobrobit zajednice. To je, produžetak sklonosti da se pomogne siromašnima, nesrećnima, bolesnima, starima. Judaizam ne smatra da siromašni i nemoćni treba sasvim da zavise od jecer hatov. Zajednica može da prisili na filantropiju, u šta se podrazumeva neophodni minimum. Zato je cedaka spoj prinude i slobodne volje, upravo zato što prinudna milost povećava delanje dobra drugima.

Etička ekonomija se sastoji od poštenja i pravednosti. No, stav judaizma je da je takmičenje dobro jer snižava cene i poboljšava kvalitet proizvoda. Rabinska vlast se posebno zanimala za monopole jer oni imaju za posledicu fiksiranje cena i time pogoršavaju situaciju siromašnima. U daljem tekstu objašnjava Sigel, monopolsko podizanje cena može se suzbijati i promenom ritualnih zakona, ali profit je opravdan jer je motiv za stvaranje bogatstva i napredak u svetu. Kada je reč o takmičenju postoje oni koji se ne mogu takmičiti iz zdravstvenih, starosnih i nekih drugih razloga sa onima koji imaju više sreće. Zajednica je dužna da se stara o onima koji ne mogu da zarade dovoljno za život, kako objašnjava velika micva filantropije.

Nejednakost je rezultat razlika u sreći, darovitosti, uloženom naporu, a sve pomenute osobine su Božji dar. I bogati i siromašni su Božja deca. Na ovaj način vidimo da pojedinac deluje na zajedncu i obrnuto. Zapovesti su upućene pojedincu da pomaže bližnje, a zajednica ima ulogu da prati sprovođenje brige i čovekoljublja, odnosno dobre volje da se pomogne svom bližnjem. Pojedinac udeljuje pomoć zajednici tako da ona može održavati institucije za bolesne, poremećene, siromašne i stare. Međutim, ovaj čovekoljubivi čin lako može postati dobrodelstvo po automatizmu, mehaničko. Kako ne bi do toga došlo, vrlo je važno i lično angažovanje oko nemoćnih. Po rečima jednog od najvećih mislilaca i rabina judaizma Abrahama Hešela, ”… insistiramo na delu i molimo se za nameru.” Majmonid, najveći jevrejski srednjovekovni učitelj, navodi osam nivoa milosrđa. Osmi nivo glasi: ”Najviši stepen je kada jedna osoba pomaže siromašnoj osobi tako što joj obezbeđuje poklon ili kredit, ili je prihvata za partnera u svom poslu, ili joj pomaže da nađe zaposlenje – jednom rečju, kad je dovede u položaj da može da živi bez pomoći drugih ljudi.” U judaističkom učenju, dužnost da se utvrđuje pravda je jedna od sedam Nojevih zapovesti koje se odnose na čitav ljudski rod. Pravda je, u tom smislu, ukorenjena u Božjim zapovestima, a Bog je Bog pravde.

Islamska radna i poslovna etika

Islam obuhvata i lični i društveni život svakog muslimana, a končani cilj je preprema za trajnu sreću u večnom životu koji sledi. U islamu jezičko značenje imenice moral odnosi se na više nepisanih pravila, običaja i normi kojima se usmerava ponašanje ljudi. Ovo poimanje moralnosti se razlikuje u odnosu na moralne norme širom sveta, na liberlani, konzervativni, socijalistički i komunistički moral. Pored ovog značenja morala, kod muslimana je i etičnost, skup pravila islamskog lepog ponašanja. Ahlak kao učenje ima zadatak da uči čoveka kako da dobro organizuje svoj život kako bi bio srećan u životu, takođe uči kako čovek da stekne Božji blagoslov i nagradu na budućem svetu, ahiretu. Islamski ekonomski i finansijski sastav je razvijen na osnovama ideala, vrednosti i moralnih normi kao što su iskrenost, pouzdanost, dokazivost, saradnja, solidarnst i druge dobre osobine. Osnovni cilj ekonomskog života u islamu jeste da se preko državne blagajne unapredi razvoj društva i osigura rad osnovnih institucija, (kao što je na primer obrazovne) kako bi se društvo zaštitilo od siromaštva, neznanja i bolesti. Kuranska načela su osnov i ona se izvlače iz konkretnih ajeta oblikujući svojim porukama zakone po kojima svaki musliman treba da živi. Pomenućemo neke primere:

1. Bogatstvo i druge Božje blagodati su Božje povereno dobro. Bogat čovek je samo poverenik Božjeg dobra.

2. Privatno vlasništvo dozvoljeno je sve dok nema eksploatacije, izrabljivanja, nepravde, štete za društvo (ummu). Sure El Bekare, El A’ref, El Hud govore da čovek zarađuje sredstva za život na zakonit način, iskreno i troši svoje bogatstvo samo u dozvoljene svrhe i umereno.

3. Plaćanje poreza (zekat) je za dobrobit društva. Zekat je obaveza i pravo, obaveza onima koji imaju, a pravo onih koji nemaju. Protok bogatstva treba da se odvija ravnomerno. Davanje zekata je čiščenje i umnožavanje, ali i pomoć onima kojima je pomoć potrebna. Svevišnji stimuliše one koji daju, garantuje umnožavanje njihovog imetka, i to od jedan do sedamstotina puta (El Bakara, 261; El Hašr, 7).

4. Preteranost, rasipanje ili gomilanje srebra i zlata osuđeno je na ahiret, na kaznu, ukoliko nije trošeno na Božjem putu i u skladu sa šerijatom. Kuran navodi: ”Prozvaće onoga ko je glavu okretao, izbegavao, zgrtao i skrivao” (El Me’aridž, 17-18).

5. Nakon smrti ostavština se deli po kuranskim propisima koji tačno određuju deo svakom nasledniku (El Nisa, 7).

6. Kamata je nedozvoljena. ”Bog uništava kamatu, a unapređuje milostinju. Bog ne voli ni jednog nevernika, grešnika” (El Bekare, 276). Zabranjena je kamata na posuđeni novac kao i finansijske spekulacije pod izrazom ”insajderski poslovi”.

Islam ima dva pristupa poslovanju. Prvi je u delima o fikhu, odnosno o pravnoj nauci koja se odnosi na pitanje da li je pojedina vrsta posla zakonita. Drugi pristup se zasniva u nastojanju kako postići najbolji oblik ponašanja. Ova dva pristupa se međusobno upotpunjuju. Ako trgovac prodaje robu siromašnom, onda se od njega očekuje da će je prodati po nižoj ceni od očekivane. Trgovac se ovim postupkom žrtvuje prihvatajući činjenicu da nikada neće naplatiti robu ako bi je prodavao na kredit. Drugi izvor, hadisi, Sunna (sunnet), zapisi iz Muhamedovog života, donose naredbe. Kuran ne precizira propise za pojedinačna pitanja, on samo pominje više njih zajedno na temeljnim principima, ostalo regulišu hadisi.

S obzirom da je čovek sklon slabostima, islam preduzima mere kako bi umanjio posledice toga. Ove slabosti znače ambiciju za sticanje velikih dobiti na osnovu visokih cena. U pitanju je tzv. skladištenje robe što se vodi kao eksploatatorski način čekajući podizanje cena. U ovom slučaju konkretno se misli na hranu. Fikh ne postavlja problem skladištenja u vreme blagostanja. Međutim, islamske moralne norme ne dozvoljavaju nepošten profit ni u vreme blagostanja, zbog povećanja cena i negativnih ekonomskih posledica. ”Teško svakom čoveku profiteru! Kad Bog spusti cene, on se zabrine i kad se one povećaju, on je zadovoljan.” Pravnici tumače da je u ovom hadisu reč o robi koja je ljudima nužno potrebna.

Kada govorimo o pohvali robe, prodavac ne treba mnogo da hvali kako bi prevario kupca. Ako je roba loša a on je hvali, to je laž, ako je roba dobra, kvalitetna onda nije potrebna pohvala o nečemu što je očigledno. Takođe zakleti se Božjim imenom uveravajući kupca, isto je zabranjeno. Zaklinjanje šteti poverenju ljudi i sprečava trgovca da napreduje u svojoj trgovini. Ukazivanje na nedostatke robe je obavezno. ”Ko god prodaje robu ne otkrivajući njene mane biće u Božjoj srdžbi, a i meleki (anđeli) će ga stalno proklinjati zato što je to varanje kupca”. Mito, potkupljivanje strogo je zabranjeno i povlači najstrožu kaznu. Kada govorimo o odnosu poslodavca i radnika pomenućemo već poznati hadis: ”Platite radniku njegovu zaradu pre nego što se njegov znoj osuši.”

Islamsko bankarstvo ne prihvata kamatu kao unapred fiksirani prihod, već učestvuje u raspodeli dobiti, kao i u gubitku ako do toga dođe. Poslovanje bez kamate uslovljava stalni nadzor rada banaka jer kapital traži zaradu. Beskamatnim bankarstvom se bavi Organizacija za računovodstvo i reviziju islamskih finansijskih institiucija (The Accaunting and Auditing Organization for Islamic Financial Institutions (AAOIFI)). Ova organizacija radi u skladu sa šerijatom, definiše standarde po kojima funkcionišu računovodstvo, revizije i poslovi etike islamskih banaka. Banke koje rade na osnovama islamskog bankarstva imaju u svom sastavu šerijatski odbor zahvaljujući kojem se ove banke razlikuju od konvencionalnih banaka zapadnog sistema. Ovaj odbor čine islamski stručnjaci, naučnici (amili), poznavaoci šerijatskog propisa.

Šerijatski odbor neće dozvoliti ovakav način ulaganja, koliki god profit bio u pitanju. Šerijatski odbor izdaje fetve (šerijatsko – pravna rešenja), pojašnjava granice dozvoljenog i zabranjenog i o tome niko ne polemiše. Islamske banke iako nemaju kamatu imaju ulaganja. Reč je komercijalnom bankarstvu, u prikupljanju novca kako bi se investirali profitabilni projekti koji donose zaradu. Model partnerskog finansiranja određenog posla sa više partnera zove se Mušareka. Jedan od ovih partnera je banka, a svi ulažu zajednički, te samim tim zajednički dele dobitak ili gubitak. Naravno, banka neće snositi gubitak koji je nastao nehatom ili zbog neodogovornosti, iako je jasno da mušareka nosi određeni rizik koji bi mogao biti nerealno prikazivnje dobiti, odbijanje podele dobiti, neadekvatna podrška sudstva.

Kada govorimo o gubitku, pravnici smatraju da svaka strana snosi gubitak prema uloženom kapitalu. Pravnici kategorički zastupaju stav da strana koja nije uložila kapital ne mora da deli gubitke. Nemoguće je investiranjem kapitala izbeći rizik od gubitka, a to je posledica zabrane kamate u islamu. Islam favorizuje finansiranje akcijskim kapitalom i trebalo bi da bude podsticaj za štednju radi investicija u sopstveni posao. Investitoru je uvek moguće da izvrši diversifikaciju kako bi umanjio rizik gubitka, a banka ili preduzeće za ulaganje kapitala postaju pokretači sopstvenih investicija. Prinos na akcijski kapital u islamskoj privredi nije isti kao u kapitalističkoj privredi, ”prinos na kapital”. Islamski ekonomisti smatraju da je islamski sistem u stanju da osigura pravednost i za preduzimače i za finansijere. Svako mora imati učešće u riziku, kao i rezultate poslovnog poduhvata.

Hrišćanska poslovna etika

Novi zavet takođe propoveda da radnik zaslužuje platu, ali je stav prema radu bio različit pojedinim istorijskim periodima. Ptice nebeske ”niti seju, niti žanju, nemaju ni ostavu ni žitnicu i Bog ih hrani…” (Lk. 10,7).

U svojoj knjizi ”Religija i uspon kapitalizma” Ričard Henri Toni navodi četiri modela odnosa religije i privrednih pitanja: 1. asketizam i izbegavanje privređivanja, 2. bekstvo od ovozemaljskog sveta; 3. odnos prema privredi kao prema nečemu što čoveka ne zanima jer se to ne tiče religije; 4. model rada kojim bi se na zemlji ostvarilo carstvo pravednosti; istovremeno se prihvata i kritikuje privredna situacja.

Toma Akvinski je osuđivao trgovačke postupke u poslovanju, iako su oni već uveliko uticali na preobražaj hrišćanstva kao civilizacije, na preoblikovanje u urbanu civilizaciju. Toma Akvinski je smatrao, kao što je i Katolička crkva, da se povećanje duga dodavanjem kamata (lat.-usurae) mora smatrati nehrišćanskim. S druge strane, opravdavao je ropstvo i kmetstvo. Iako je Crkva javno osuđivala ekonomske poslove, vreme je išlo u prilog praktičnoj realnosti. Crkva nije odobravala kamate i to je ostavilo traga u srednjovekovnoj ekonomskoj teoriji. U praksi njeno osuđivanje je bilo upereno protiv ”očiglednih”, neskrivenih kamata. Ekonomski život privukao je pažnju teoretičara ukazujući na ozbiljne probleme novčane prirode – na novac, kredit i trgovinu. Sholastici iz XIV veka naglašavali su da suštinu vrednosti predstavlja korisnost i izvlačili zaključak da će privredne cene najpre biti dostignute ako postoji sloboda ugovora, jer prosta činjenica da je razmena izvršena dokazuje da su obe strane zadovoljne. ”Zelenaš neće koristiti ova dobra da bi pomogao svom bližnjem, izuzev ako se nada dobitku koji voli više od milosrđa. Postoje mnogi drugi gresi pored zelenašenja, ali zbog ovoga ga ljudi proklinju i mrze više od svoh ostalih”- Džon Viklif. Henri od Langenstajna je smatrao, kada bi se cene prepustile volji prodavca, dale bi se odrešene ruke gramzivosti, a ona gotovo sve prodavce podstiče da traže preveliku dobit. Naravno i to da niko ne sme davati novac pod kamatu jer čovek sme da izvuče profit iz partnerstva, pod pretpostavkom da je učestvovao u partnerovom riziku. On može kupiti pravo na zakup jer plodove zemlje daje priroda, ne uzimaju se od drugog čoveka. Takođe sme tražiti obeštećenje, ako mu se novac ne vrati u dogovoreno vreme.

Koncili su veoma rano branili sveštenstvu da se bavi zelenaštvom, već na I koncilu u Arlesu 314.g., u Nikei 325.g., Loadikeji 372.g. itd. Koncili tokom XII i XIII veka zelenašenje su branili i sveštenstvu i svetovnim licima, postavivši pravila za kažnjavanje prestupnika. Javnim, neprikrivenim zelenašima bila su uskraćena prava na pričešće i hrišćanski pogreb. Zakoni Lionskog (1274.g.) i Bečkog (1312.g.) koncila bili su do tada najoštriji udarac na zelenaštvo. Prvi je na zakon sa III lateranskog koncila (1175) dodao pravila koja su zajmodavca stavljala van zakona. Poslovne radnje kao što su kupovina, prodaja, pozajmljivanje novca i uzimanje zajma, za Crkvu su predstavljali nemoralna dela. Iako su racionalni umovi naglašavali da bogataši nisu mrski Bogu, crkva je insistirala na negativnom načinu kojim se stiče bogatstvo i imenovala ga kao gramzivost. Crkva se bavila pitanjima privredne i poslovne etike onoga vremena kako bi očuvala verska načela ličnog morala čiji je važan deo od samog monoteističkog početka činila privredna etika. Religijski stav bio je utemljen na shvatanju da se društveni poredak mora prihvatiti, a ne menjati. ”Stopala su rođena da rade, ruke da se bore, a glava da vlada.”

Period industrijskog razvoja između XIV i XVIII veka bio je ekspanzivan zahvaljujući razvojem načina finansiranja i trgovine. Međutim obrtnici su još uvek samostalno poslovali, a glavna svrha esnafa je bila da štiti svoje članove što je s druge strane ograničavalo proizvodnju, cene i uslove rada. Ovaj monopolski sistem je takođe omogućavao članovima jedan dobar život, bez ikakve slobodne konkurencije. Urbanizacija i širenje gradova kao i razvoj trgovine u raznim oblastima, omogućili su promet novca. Prevoz srebra i zlata postao je rizičan tako da su se ove vrednosti jedan period prevozile u Rim u pratnji viteških redova, templara.

Razvoj civilizacije onemoćao je hrišćanske stavove što je otvorilo novi pogled na odnos prema čoveku i Bogu, napravio se jaz između teorije i prakse. Razlika između onoga što je dozvoljeno u svakodnevnom životu i onoga što je dopušteno u poslovanju omogućilo je pogodnost da se prenebregne osuda gramzivosti, i zato nije bilo beznačajno što je crkva insistirala na zakonu hrišćanske ljubavi prema bližnjem svome i u poslovnom životu. Međutim, uveliko se tragalo za rešenjem ovog rizičnog poduhvata. Pošto Crkva nije odobravala posao zajmodavca tražilo se rešenje kako napraviti dobitni posao kada se jedna vrsta kovanog novca menja za drugu. U periodu ovih promena zajmodavci kao Lombardijci ili Đenovljani bili su angažovani na prikupljanju papinih prihoda širom Evrope. Istovremeno trgovački sajmovi koji su se održavali u severnoj Evropi uticali su na formiranje trgovačko-pravnih kancelarija tzv. ”menjačnica” iz kojih su se razvili današnji bankarski sistemi, današnje banke. Ove menjačnice u početku nisu davale zajmove. Crkveni propisi protiv kamata sveli su na malu meru takve transakcije koje bi mogle doneti veliku korist. Prve ovakve filijale koje su davale zajmove otvarane su u flamanskim gradovima i davale su zajmove u obliku koji je sličan današnjim menicama.

Uopšteno gledano, kako smatra R.H.Toni, ranu crkvu je ugušio sam njen trijumf. Crkva i vernici iz III veka kao manjina suprotstavljena tuđoj velikoj civilizaciji, mogla je kritikovati i buniti se, ali kako je narasla i postala u tom smislu značajna i jedno kvalifikovano, određeno društvo, onda ju je masa, koju je primila u svoje redove, morala oslabiti. U ranom srednjem veku crkva je negovala miroljubivi rad, brigu o siromašnima, nesrećnima i tlačenima, zalagala se za međuljudsku solidarnost protiv nasilja i iskorišćavanja.

Istorijski tokovi, razvitak ekonomskog i trgovinskog evropskog društva pretrpeli su u ovim promenama kritički odnos prema katoličkoj crkvi. Posledica ovog otvorenog kritičkog stava bilo je formiranje protestantske zajednice. No, ova zajednica nije ostala sebi dosledna i kompaktna jer su se iz nje počele odvajati manje zajednice, težeći da prekinu ikakvu vezu sa izvornim autoritetom i sa svojim idejama o ispravnom verskom životu.

Dok je u Katoličkoj crkvi pojedinac bio odan Bogu, živeo u trudu po božjim zakonima, radio koliko je neophodno za život, prihvatajući svoju sudbinu kakva mu je data, protestanti su izgradili sasvim drukčiji odnos pojedinca prema Bogu, životu i radu. Reformacija je izvela reformatore koji su ne samo ponudili već i sproveli svoje ideje u praktičan svakodnevni život. Žan Kalvin, poznat po rigidnom životu i strogoj disciplini u svojoj zajednici, shvatanje ljudskog rada preuzima, odnosno, vraća se starozavetnom shvatanju rada kao Božje ”zapovesti”, Bogom date obaveze. Maks Veber u svojoj knjizi ”Protestantska etika i duh kapitalizma” tumači protestantski stav tvrdeći da pojedinac poslušnost i služenje Bogu shvata kao borbu za sebe i za svet. Pomažući sebi, čovek pomaže drugima. Protestantizam smatra etičkim da čovek prikuplja bogatstvo, ako je bogatstvo plod časnog rada i ako čovek živi skromno i štedljivo. Bogatstvo je sredstvo koje omogućuje čoveku da čini dobra dela, služeći Bogu, pomažući onima kojima je pomoć potrebna. Rad, zarada i štednja su osobine izgrađene na strogoj disciplini i ove osobine su, kako Veber objašnjava, odlike protestantske etike i glavni principi kapitalizma. Služeći Bogu na ovaj način, pojedinac pomaže i siromašne članove zajednice. Radi se o asketizmu gde pojedinac živi isposnički, odričući se, štedeći, ali ne van sveta, već u njemu i suština njegovog života i postojanja jeste u sticanju bogatstva koji mu služi da pomaže nemoćne, slabe, čineći time dobro delo. Profesor Hodjera zagovara savremeno stanovište tvrdeći da više nije prihvatljiva ideja po kojoj kalvinistički protestantizam podržava duh kapitalizma, budući da se kapitalizam razvio iz bogatstva koje su sakupili trgovački gradovi Mediterana, Portugala, i Holandije, kao i sa povećanjem brojnosti stanovništva u severnoj Evropi. Veliki zemljoposednici, trgovci i bankari su bile tri poslovne grane i osnova uzrastanja kapitalizma:. Uprkos tome što je Kalvin odbacio edikt Rimokatoličke crkve o lihvarstvu, većina protestantskih crkava nije ga u tome sledila. (Zakoni o lihvarstvu su postojali sve do polovine 70-ih XX veka u američkim kolonijama, a u mnogim državama unutar Sjedinjenih Američkih Država i kasnije.) Tek nakon Industrijske revolucije u Engleskoj, u XVIII veku, kapitalizam je napravio istinski bum i postao glavna snaga u ekonomskom razvoju Zapada. Prema tome, ne može se tvrditi da je ijedna konkretna religija imala bitan uticaj na razvoj kapitalizma, osim, možda, kod Jevreja, koji nisu mogli posedovati zemljište u kasnom srednjem veku, i na koje se nije odnosio rimokatolički edikt o lihvartsvu.

U Vizantiji, uprkos simfoniji, po kojoj su patrijarh i car zajedno vladali u ime Crkve i Države, postojale su jasne i precizne granice među obostranim uticajima u društvu i imperijalne države. Država je obezbeđivala ekonomsku i političku podršku stabilnost dozvoljavajući monaškim zajednicama da se predaju duhovnom životu. Zato će se mnogi hrišćani pozivati na Hristova Blaženstva: ”Lakše je kamili kroz iglene uši proći negoli bogatome u Carstvo Božje ući.” (Marko, 10, 25); ”Ali teško vama bogatima, jer ste već primili utjehu svoju.” (Luka, 6, 24).

Prema Nikolasu K. Gvozdevu sa J.M. Doson Instituta za crkveno-državne studije, Univerziteta u Bejloru (J.M. DawsonInstituteofChurch-StateStudies, BaylorUniversity), pravoslavlje nema određeni plan po pitanju političke organizacije države, niti konkretne predloge u organizovanju ekonomije. Kada je reč o ekonomskim pitanjima, pravoslavlje vidi ideal u iznalaženju ravnoteže između bogatstva i siromaštva, između konkretnih potreba pojedinca i dobrobiti cele zajednice. Pravoslavno hrišćanstvo ne odobrava ekonomski sistem koji nagrađuje lenjost i podstiče siromašne da zavise od davanja države. Produktivan rad je neophodan deo ljudskog života, Bogom zapoveđen. Prema tome, naglasak pravoslavlja je na samodovoljnosti, u duhu promovisanja solidne „srednje klase“, ne težeći egzistenciji na nivou pukog preživljavanja, niti uživanja u preterivanju; prezirući, kako se navodi, nesputani, neregulisani kapitalistički sistem – ekonomski liberalizam (laissez–faire), istovremeno zagovarajući društveno odgovoran sistem slobodnog tržišta.

Vizantijsko carstvo je strogo regulisalo svoju privredu kontrolom proizvodnje i prodaje roba putem uspostavljenih esnafa. Osobe koje su se bavile bilo kakvom vrstom trgovine morale su biti članovi zvaničnog esnafa, a zauzvrat svaki esnaf je imao potpun monopol nad proizvodnjom i prodajom svojih proizvoda. Regulisanje cena, poreza na uvoz i izvoz kao i procenata profita odbijenih od poslovanja – sve su to bila pitanja koja je regulisala vlast. Međutim, u sprezi sa crkvom, država takođe obezbeđuje osnivanje bolnica i drugih socijalnih institucija i povremeno deli pomoć ugroženom stanovništvu.

Jedina ekonomska uloga svojstvena prvoslavnim crkvama u srednjem veku je bila u primanju zemljišnih darova od svojih vladara, što im je omogućavalo da uživaju relativnu stabilnost, neke čak i bogatstvo, koje je uglavnom bilo poljoprivredno. Međutim, one su imale znatan politički uticaj na sud i važnu reč u obrazovanju, koje je uglavnom sprovođeno u manastirima. Od XV veka skoro sve pravoslavne crkve, sa izuzetkom Rusije, bile su pod vlašću Osmanskog carstva i njihovi vernici nisu imali pravo da poseduju znatne površine zemljišta, niti da se bogate. Tokom ovog perioda, glavni trud crkve je bio da očuva veru koja je bila ograničena isključivo na iskustvo liturgijske službe i na obrazovanje, jer su tada manastiri bili jedini centri u kojima se stanovništvo moglo opismeniti. Pravoslavna crkva u Rusiji je uglavnom sledila samospoznajna gledanja i, uprkos naporima Petra Velikog i Katarine Velike, nije imala interesa da prihvati navike zapadnih zemalja koje nisu bile pravoslavne, objašnjava Hodjera.

Iz navedenih razloga kapitalizam se sa zakašnjenjem razvio u tim zemljama, jer su neka područja bila naseljena stanovništvom pod vlašću država kojima ono nije etnički pripadalo, poput Poljske, Rumunije, slovenskih zemalja unutar Austrougarskog carstva, većih regija u Italiji, itd. Ipak, u Rusiji, pre Prvog svetskog rata, i u pomenutim državama tokom međuratnog perioda, napravljen je značajan napredak po pitanju slobodnih preduzeća i akumulacije kapitala, uprkos svetskoj krizi kasnih 20-ih i 30-tih godina XX veka. Međutim, ovaj napredak je bio beskoristan, prvo zbog Boljševičke revolucije u Rusiji 1917.g., a zatim zbog Drugog svetskog rata i nastupajućeg komunizma koji se širio i u drugim istočnoervopskim državama.

Zaključak

Iz navedenih primera, prateći hronologiju monoteističkih religija vidimo da je suština gotovo jedinstvena i samo tokom istorijskih pomeranja, od crkve i monarhije prema demokratskom osamostaljivanju i liberalizaciji društva, poslovnost se odvajala od duhovne matice iz koje je ponikla i razvila se samostalno. Paralelno odvajanje protestantizma od Rimokatoličke crkve i poslovanje od Biblije može se pratiti u skladnom vremenskom poklapanju i ovde nema mesta za pomen pravoslavne poslovne opcije. Rad je značajan u životu vernika i crkve, ali rad nije jednako shvaćen u navedenim hrišćanskim denominacijama. Odvajanje crkve od države rađalo je nove ideje i mogućnosti koje je čovek usvajao prilagođavajući se lakoći društvenih inovacija koje su donosile slobodu u postupcima i sve više udaljavale čoveka od starostavnih zakona iz svetih knjiga.

Kada je reč o judaizmu ili islamu možemo zaključiti da su njihova poslovno-etička načela sasvim odgovarajuća u razvoju poslovnosti i rada u privredi, trgovini i bankarstvu. Ne treba isključiti ljudske slabosti koje su se pojavile tokom istorijskih promena u judaizmu ili islamu, ali je takođe prisutan trud kako bi se one otklone, koliko je bilo moguće. Sistem odgovoronosti i etičkog kodeksa se nije odrekao svetih knjiga zapovesti i naredbi što pokazuje samo činjenicu da svet možda nije preuzeo kapitalističko kao najbolje rešenje. I ako se oslanjamo na definiciju da su prave vrednosti prve vrednosti, onda zaključak ovog izlaganja možemo završiti prvom mudrošću:

”Kada dođeš pred božanski sud, prvo te pitaju: ”Jesi li bio pošten u svom poslovanju.”