Religiologijski Istraživacki Centar

Obrazovna politika Evropske unije sa posebnim osvrtom na visokoškolsko obrazovanje i Bolonjsku dekleraciju

Danka Špehar
Teolog religiolog
2017.

Apstrakt:

Tema rada je obrazovna politika Evropske unije primenjena na visokoškolsko obrazovanje. Kroz istorijski pregled vidi se viševekovna hrišćanska tradicija evropskih univerziteta i njihov obrazovni cilj. Bolonjska dekleracija donosi reformu visokoškolskog obrazovanja sa novim zadacima i ciljevima. Javlja se paradoks da nova reforma ima loše odjeke kod svih današnjih aktera, osporava se kvalitet reformisanog obrazovanja, iako funkcionisanje srednjevekovnih univerziteta u mnogome podseća na obrazovnu politiku Evropske unije danas. Razlika između srednjevekovnih i današnjih univerziteta je pre svega u liberalizaciji i okrenutosti svih nauka svetovnim stvarima. Postavlja se pitanje da li je nova obrazovna politika ,,korak napred – dva koraka nazad“ ili suštinski napredak? Da li današnji univerziteti postavljaju pitanja smisla, suštine, istine, granica logike, znanja, mišljenja? Da li su univerziteti postali strukovne studije, koje samo obučavaju mlade za poslove koji se trenutno traže na tržištu rada? Da li se danas mladi ljudi obučavaju radi proste egzistencije i da bi nekome donosili enormni profit, a zapostavlja se znanje kao vrednost samo po sebi, koje bi trebalo da proširi granice umnog? Reforma visokoškolskog sistema je poželjna; pitanje je, kakva?

Bolonjski proces nije zasnovan ni na jednom međudržavnom ugovoru. Postoji nekoliko dokumenata koje su usvojili ministri zaduženi za visoko obrazovanje u zemljama koje učestvuju u procesu, ali to nisu obavezujući dokumenti. Istorija evropskog ujedinjenja pokazuje da je ujedinjenje u početku zamišljeno i sprovođeno kao primarni ekonomski proces. Postojala je namera da se evropske pravne ideje uključe u zajedničku evropsku kulturu i u kulture država članica.1 Strategija ujedinjene Evrope se proširuje na razne oblasti i delatnosti, tako i na visokoškolsko obrazovanje, kroz Bolonjski proces, koji je izazavao mnoge debate. Teorija i praksa se razlikuju, bar kod nas, što pokazuju istraživanja.

Ključne reči: visokoškolsko obrazovanje, univerzitet, Bolonjska dekleracija, Bolonjski proces, evropski univerziteti, EU, Crkva, obrazovna politika, EUA, ESIB, EURASHE, ENQA, ECTS.

Uvod:

,, Blago čoveku koji nađe mudrost,
i čoveku koji dobije razum.
Jer je bolje njom trgovati nego trgovati srebrom,
i dobitak na njoj bolji je od zlata…
Tada ćeš razumeti pravdu i sud i šta je pravo,
i svaki dobri put.
Kad dođe mudrost u srce tvoje ,
i znanje omili duši tvojoj,
znanje će paziti na tebe,
razum će te čuvati.

Visokoškolsko obrazovanje ima dugu tradiciju u Evropi. Prva mesta opismenjavanja i učenja bila su manastiri. U hrišćanskoj Evropi ranog srednjeg veka Crkva, manastiri i samostani bili su kulturna sedišta. Njihove škole su obrazovale sveštenstvo, plemiće, profesionalne pisce pisama koji su opsluživali nepismeno stanovništvo. Način rada i predmeti koji su se izučavali u manastirima poslužili su kao uzori za crkvene škole koje su se postepeno razvijale u ostalim delovima zapadne Evrope. Od VI do XII veka gotovo sve škole zapadne Evrope imale su za cilj obučavanje sveštenika i bile su blisko povezane sa katedralama i manastirima. Svaki opat bio je obavezan da svojim iskušenicima pruži minimum verskog obrazovanja neophodan za vršenje njihovih verskih obaveza. Svi monasi morali su da znaju da čitaju svoje molitvenike i crkvene službe, bilo je veoma poželjno da monasi nauče da pišu dovoljno dobro da bi mogli prepisivati knjige koje su manastiru neophodne. U nekim manastirima sa obrazovanjem se išlo mnogo dalje. U VI veku irski manastiri bili su središta obrazovanja gde su se izučavali i predavali klasici. Mešavina irskih i italijanskih uticaja proizvela je čuvene manastirske škole severne Engleske, koje su uništili vikinški pljačkaški pohodi.

Sa razvojem prvih srednjovekovnih univerziteta u Evropi, manastiri su gubili ulogu škole, ali i monopol na znanje. Međutim, Crkva će vekovima ,,nadgledati“ i učestvovati u obrazovanju u univerzitetima. U centralnoj i severnoj Evropi sveštenstvo je do modernog doba dominiralo u nastavi. Stav Crkve je uvek bio, da je Crkva ta koja čuva moralne vrednosti društva kroz obrazovanje svojih sveštenika i njihovu parohijansku misiju, da se one ne mogu uvesti zakonima države ili propisati, Crkva je zadužena da ,,bdi“ nad vrednostima društva. Tako su nastali srednjevekovni univerziteti kao hrišćanska autonomna institucija.

Pojam i zadatak univerziteta

Univerzitet (skraćeno od lat. universitas magistrorum et scholarium — zajednica učitelja i učenika) ili sveučilište je autonomna visoka škola koja izdaje diplome i zvanja. Cilj univerziteta je prenošenje starih i stvaranje novih znanja (istraživanje). Univerzitet kao slobodna institucija istraživača, ne sme da bude mehanički zbir, agregat strukovnih škola. To bi trebalo da bude visokoobrazovna institucija koja ima ideju i ideal znanja, jedinstvo svih nauka. Zato su univerziteti sastavljeni od više fakulteta.

Od vremena srednjeg veka univerziteti u Evropi su se ustalili kao samoupravna udruženja profesora i studenata koja slobodno (akademska sloboda) odlučuju o nastavnim programima i istraživačkim projektima. Za razliku od viših škola i akademija, univerzitete karakteriše interesovanje za široki spektar oblasti. Tipične su klasične humanističke studije Filosofije (Filologija i Istorija), poznate još u antičko doba, zatim Medicina, Teologija i Pravo. Do renesanse, prirodne nauke i Matematika su predavane kao grane Filosofije.

Akademije umetnosti (Artistički fakulteti) se bave proučavanjem nauke o umetnosti i jednake su u rangu sa univerzitetima. One se bave likovnim umetnostima, vizuelnim komunikacijama, arhitekturom, muzikom, glumom i filmom. Postoje i koncepti specijalizovanih univerziteta: sportski univerzitet, vojni univerzitet. Univerziteti se finansiraju iz državnih ili privatnih izvora, ali tako da zadrže nezavisnost. Često se univerziteti finansiraju putem fondacija. Prihodi fondacija potiču iz ekonomskih prihoda, donacija i nasleđa. Postoji opasnost da univerzitet potpadne pod uticaj države, sponzora, ili da zbog visoke školarine ograniči broj studenata na finansijsku elitu. Univerzitetsko obrazovanje se zasniva na nauci i njenoj primeni u profesionalnoj praksi. Koledži se takođe bave obrazovanjem, ali nemaju pravo da dodeljuju doktorske titule.

Identitet evropskih univerziteta je identitet evropske hrišćanske kulture. Univerzitetsko obrazovanje trebalo bi da razvije čovekove sposobnosti i znanja, utemeljene u kulturnom i vrednosnom identitetu društva. To je kompleksna delatnost koja reprodukuje i usavršava duhovni i društveni identitet, shodno vrednostima i normama zajednice. Univerzitetsko obrazovanje ne sme biti informacija, nego transformacija pojedinca i društva.

Istorijat univerziteta

Iz srednjovekovnih crkvenih škola razvili su se univerziteti. Prve univerzitete činili su Bogoslovski, Pravni i Medicinski fakulteti. U zemljama zapadne Evrope prvi univerziteti osnovani su u XII veku. U Carigradu je visoka škola postojala od davnina i tu se izučavalo Pravo i Filosofija.

Osnivanja visokoškolskih ustanova
367. godine p. n. e: Akademija, osnivač je Platon u Atini.
859. godine: Osnivanje prvog evropskog srednjovekovnog univerziteta Magnaura u Konstantinopolju.
1088. godine: Osnivanje Univerziteta u Bolonji, najstarijeg univerziteta zapadnog sveta.
Oko 1150. godine: Počinje sa radom Univerzitet u Parizu.
Oko 1167. godine: Osnivanje Univerziteta u Oksfordu.
1209. godine: Osnivanje Univerziteta u Kembridžu.
1218. godine: Alfons IX osniva Univerzitet u Salamanki.
1222. godine: Grupa profesora sa Univerziteta u Bolonji osniva Univerzitet u Padovi.
1257. godine: Francuski teolog Rober de Sorbon osniva Univerzitet Sorbona u Parizu.
1348. godine: Car Karlo IV osniva Karlov univerzitet u Pragu.
1364. godine: Kazimir Veliki osniva Jagelonski univerzitet u Krakovu.
1386. godine: Osnivanje Univerziteta u Hajdelbergu u Nemačkoj.
1425. godine: Papa Martin V osniva Katolički univerzitet u Luvenu, u Belgiji.
1477. godine: Osniva se Univerzitet u Upsali, najstariji i najrenomiraniji univerzitet u Skandinaviji.
1502. godine: Osnovan je Univerzitet u Vitenbergu, gde će studirati i predavati začetnik Reformacije, Martin Luter.
1755. godine: Osniva se Moskovski državni univerzitet Lomonosov.
1808. godine: Osnovan je Univerzitet u Beogradu, Velika škola Dositeja Obradovića.
1809. godine: Na inicijativu Vilhelma fon Humbolta, osniva se Humboltov univerzitet u Berlinu.

Teško je reći kada je tačno bio osnovan neki od starih univerziteta zbog toga što su mnogi skloni da za njegov početak računaju onaj momenat kada bi škola počela da privlači veliki broj slušalaca, kada bi u njoj za nastavnike postavili ugledne učene ljude. Pošto su profesori ili studenti mogli da osnivaju takve organizacije za zajedničko delovanje bez naročite dozvole vladara i bez privlačenja pažnje savremenih hroničara, ne može se odrediti tačan datum nastanka tri najstarija univerziteta: u Bolonji, Parizu i Oksfordu, dok je datum osnivanja Kembridža pouzdan. Zabeležen je datum tek kada su univerziteti dobili neku vrstu zvaničnog priznanja. Kasnije univerzitete osnivali su vladari, pa se datumi njihovog osnivanja mogu pouzdano utvrditi.

Tako, na primer, smatra se da je Bolonjski univerzitet osnovan krajem XI veka, kada je u Bolonjskoj školi počeo da predaje rimsko pravo, kao poseban predmet, čuveni pravnik Irnerije, koji je prvi pristupio proučavanju neposrednih izvora Rimskog prava, Justinijanovog ,,Zbornika građanskog prava“ i kada se počelo s njegovim komentarisanjem, takozvanim glosatorstvom. Problem je utvrditi i datum osnivanja univerziteta u Parizu. Još u XII veku priticao je u taj grad veliki broj studenata koje je privlačila slava sjajnih nastavnika, među kojima se nalazio čuveni filosof skolastičar Abelar. Kao zvanični momenat postanka univerziteta može se smatrati njegova potvrda od strane pape ili cara. Prva povelja Pariskog univerziteta potiče iz 1200. godine.

Univerziteti su se brzo širili po Evropi, pri čemu je jedan od načina njihovog širenja bilo preseljavanje univerziteta. Univerziteti su imali stalne sukobe s mesnom crkvenom vlašću, naročito s mesnim gradskim vlastima. Ti su sukobi uglavnom izbijali po pitanjima jurisdikcije. Često se postavljalo pitanje da li univerzitet ima pravo da sam sudi svojim studentima ili to pravo treba da pripada bilo Crkvi, bilo mesnom gradskom sudu.

Za gradove su studenti predstavljali izvor prihoda, ali je to bio krajnje ,,nemiran” elemenat. Sukobi između studenata i građana dovodili su do čestih okršaja, u koje su često morale da se umešaju i gradske sudije. Ponekad je dolazilo do pravih studentskih razaranja. Bilo je slučajeva kada bi univerzitet zbog konflikta u punom sastavu prešao u drugi grad, usled čega su nicali novi univerziteti. Tako je Oksfordski univerzitet u Engleskoj nastao u XIII veku zahvaljujući tome što je Pariski univerzitet štrajkovao, pa je deo profesora i studenata prešao u Englesku i osnovao univerzitet u Oksfordu. Ali, kako se nisu složili s mesnim vlastima, profesori i studenti su odatle prešli u Kembridž. Uostalom, Oksfordski univerzitet je uskoro ponovo proradio, ali je univerzitet ostao i u Kembridžu.

Univerziteti su nicali po svim zemljama Evrope. Pored Pariskog univerziteta, u Francuskoj su se u XIII veku otvorili univerziteti u Monpeljeu, Tuluzu i Orleanu; u Engleskoj Oksfordski i Kembridžki univerzitet, u Španiji univerzitet u Salamanki. Tamo su bili česti sukobi Crkve i studenata zbog inkvizitorskog nadziranja studenata preobraćenih Jevreja, konvertita, posle 1492. godine. 1 U XIV veku pojavili su se univerziteti u Pragu, Krakovu i Hajdelbergu. Početkom XVI vek u Evropi je bilo preko šezdeset univerziteta.

Studijski programi i uređenje univerziteta do kraja XX veka

Tokom XII i XIII veka u gradovima Evrope pojavile su se škole koje nisu zavisile neposredno od Crkve, ali je nastava u njima imala prvenstveno crkveno-religijski karakter. Dugo vremena su nastavnici bili sveštenici ili monasi, i predavali su u čisto religijskom duhu. Oni su terali đake da uče napamet molitve i psalme, pri čemu je nastava vršena na latinskom, tj. na stranom jeziku, koji je davno postao potpuno ,,mrtav”. Zatim se pristupalo učenju čitanja i pisanja. U nastavi je veliku ulogu igrala kazna. Srednjovekovne slike koje su predstavljale školu obično prikazuju učitelja sa šibom u ruci. Đacima je bilo vrlo teško da nauče čitanje i pisanje.

Posle osnovne nastave dolazilo je učenje ,,sedam slobodnih veština“ : gramatika, retorika, dijalektika, geometrija, matematika, astronomija i muzika. U to vreme univerzitet se još nazivao ,,studium generale“, što je značilo ,,opšta“ ili ,,univerzalna“ škola. Taj je naziv upotrebljavan u tom smislu što su na univerzitetu po pravilu predavane sve osnovne nauke koje su tada postojale, a takođe i zbog toga što on nije imao lokalni karakter, već je bio otvoren za sav tadašnji zapadni svet. Univerzitet predstavlja zborno mesto učenika iz najrazličitijih zemalja. Mnogi studenti su, u traganju za boljim nastavnicima ove ili one nauke, menjali čitav niz univerziteta. Studenti lutalice su bili česta pojava u srednjovekovnoj Evropi. Oni su bili prenosioci reformacionih ideja u Crkvi.

Međunarodni karakter koji su u to doba dobili univerziteti izražavao se u tome što je na svakom velikom univerzitetu bilo uvek nekoliko nacija, tj. grupa zemljaka, koje su predstavljale stalne organe univerzitetske uprave. Po tim organizacijama, zajednicama (universitas), kojima su se pridruživali i profesori, visoka škola dobila je naziv koji se docnije ustalio ,,univerzitet“ i potisnuo je prvobitni naziv ,,studium generale“.

Svojevrsnom internacionalnom karakteru univerziteta doprinelo je i to što su studenti na univerzitetima slušali predavanja na istom, latinskom jeziku, međunarodnom jeziku tadašnje nauke. Čitavo univerzitetsko uređenje, onakvo kakvo se sačuvalo u Evropi do danas, nastalo je još u prvim vekovima postojanja univerziteta. Tako, podela univerziteta na fakultete ima svoj početak u XIII veku. Obično je na univerzitetu postojao pripremni fakultet, takozvani artistički (facultas artium), na kome se prelazilo sedam slobodnih veština (artes liberales), tj. trivijum i kvadrivijum. Završivši artistički fakultet, studenti su mogli stupiti na ,,stariji“ fakultet. Ti stariji fakulteti bili su Teološki, Medicinski i Pravni, na kome se učilo ne samo Građansko (rimsko) već i Kanonsko (crkveno) pravo. Kasnije, sa razvojem filosofske misli, od XV – XVI veka, na „ozbiljnim“ univerzitetima Engleske, Francuske i Italije, studiranje Filosofije (u trajanju od dve godine) bilo je obavezno na samom početku studiranja na nekom drugom fakultetu.

U srednjem veku počelo se edukovanje sistemom učenja po lekcijama, uvedenim usled nedovoljnog broja knjiga. Učenici su morali da zapisuju lekcije, pa su zatim te lekcije prelazili na disputima na kojima su vođene rasprave, počevši s takozvanom tezom koju bi izneo nastavnik, a koju bi zatim obrađivali studenti. Zanimljiv podatak je da se u toku obrađivanja disputa među diskutante ponekad postavljala pregrada, zato što se diskusija često pretvarala u tuču.

Predavanja na univerzitetu često se nisu držala u slušaonicama, tj. studenti nisu dolazili profesorima, već su profesori išli studentima u njihove internate. Oko univerziteta je postepeno nicao čitav niz studentskih internata ili kolegija, koji su otvarani sredstvima dobrotvora ili gradova. U kolegijima su siromašni studenti dobijali stan i hranu, a zatim su tamo i nastavnici često prebacivali držanje svojih predavanja. Tako je čuvena Sorbona, centar Pariskog univerziteta, bila internat za studente Teologije.

Student koji bi prešao izvestan deo kursa mogao je dati ispit za bakalarijat, tj. za prvi naučni stepen; po završetku celog univerzitetskog kursa polagao je ispit za stepen licencijata i dobijao pravo da predaje (licentia docendi). Naredni stepen bio je stepen magistra, zatim najviši stepen doktora.

Ne treba zamišljati da su ti univerziteti bili prepuni. Na Pariskom univerzitetu, najvećem od svih, bilo je oko 2.000 studenata. Najveći univerziteti bili su na glasu zbog nastave neke od osnovnih disciplina. Tako je Bolonjski univerzitet bio na glasu zbog proučavanja pravnih nauka, Orlean zbog proučavanja latinskih pisaca, Pariz zbog svog Teološkog fakulteta. Pariski univerzitet bio je teološki centar Evrope i uživao veliki ugled u teološkim pitanjima. U doba krize papstva i „velikog rascepa“ rimokatoličanstva, Pariski univerzitet igrao je vodeću ulogu u pitanjima reorganizacije Crkve.

Sholastički metod bio je najdoslednije primenjivan u Teologiji, onoj nauci koja je Crkvi izgledala najvažnijom i najbitnijom. U sholastičkom metodu najpre pada u oči ogromna uloga autoriteta i potpuno beznačajna uloga iskustva. Smatralo se da je čitava suma znanja već data u „Svetom Pismu“, u „Delima svetih otaca i učitelja Crkve“ i u delima antičkih pisaca. Zadatak nije bio da se poveća obim znanja, već da se ona sistematizuju. Stoga je ovde izvanredno veliki značaj dobio način obrade materijala u završni sistem.

Osnovni nedostatak skolastičke filozofije je klanjanje pred autoritetima i zanemarivanje iskustva, što je opteretilo one elemente pozitivnog epistemičkog znanja koji su negovani u srednjovekovnoj nauci i koji su u nju prodirali od XII i XIII veka zahvaljujući mnogobrojnim prevodima starogrčkih i arapskih naučnih dela na latinski jezik. Autoriteti su bili: Ptolemej u Astronomiji, Aristotel u Fizici a takođe i nizu drugih prirodnih nauka, Hipokrat i Galen u Medicini. Ti začeci egzaktnog znanja dobijeni od antičkih pisaca tesno su se preplitali sa svakovrsnim pseudonaukama kao što su astrologija i alhemija, koje su držale u svojoj vlasti i velike umove u XVII veku.

Najznačajnija su bila dostignuća nauke u Italiji, naprednoj zemlji tadašnje Evrope. Široki duhovni pokret humanizma, koji je nikao u Italiji u XIV veku, odlučnije i oštrije se suprotstavio i skolastičkoj nauci i crkveno-feudalnom pogledu na svet i udario temelje novoj buržoaskoj kulturi. U Italiji je situacija u dobroj meri bila podsticajna. Ovde je rimska tradicija nastavila da živi i tu je uvek bilo dobro obrazovanih laika i poslova koji su tražili obrazovane ljude, a koje su obavljali laici.

Mada su univerziteti u Parizu, Oksfordu i Kembridžu bili po mnogo čemu različiti, imali su u suštini iste osobine, pa se o njima mogu doneti neki uopšteni zaključci. Svaki od ovih univerziteta vodio je dugu bitku za nezavisnost, kako od crkvenih tako i od laičkih vlasti. Pošto su svi profesori i studenti imali svešteničke tonzure i pošto su svi bili zaređeni oni su teorijski bili izuzeti od hapšenja ili kažnjavanja od strane svetovne vlasti. U stvari, čelnici univerziteta obezbedili su sebi široka svetovna ovlašćenja. Pravosudne dužnosti bile su prenete na rektora dok je kancelar izdavao dozvole. Oksford je prednjačio u tome. Oksfordski kancelar je stekao potpuna pravosudna ovlašćenja u pogledu Crkvenog prava, ne samo nad profesorima i studentima već i nad samim gradom Oksfordom.

Na prijemnom ispitu od studenta se očekivalo da zna da čita i piše na latinskom jeziku, ali prijemni ispiti su shvatani olako i mnogi studenti su dolazili nespremni. Upravo iz ovog razloga Viljem iz Vikema osnovao je Vinčester koledž za pripremanje studenata. Po prijemu student je počinjao da radi na gramatici, retorici i logici. Na Oksfordu je kandidat za neki stepen morao da dovede određeni broj profesora koji bi se zakleli da je on odslušao i pročitao tražena dela. Mada je student mogao da se upusti u proučavanje neophodna za sticanje doktorskog zvanja u Kanonskom ili Građanskom pravu, a bez prethodno stečenog magistarskog stepena, ovaj stepen bio je neophodan za napredovanje u Medicini i Teologiji. Pravo se predavalo čitanjem teksta i komentarima profesora. Na Medicini studenti su slušali dve vrste dela, o teoriji i o praksi. Prave prakse u današnjem smislu nije bilo kao što nije bilo ni pravih laboratorija. Najcenjeniji i najomiljeniji predmet bila je Teologija i tu je dostizanje doktorskog zvanja predstavljalo veliki uspeh. Magistar bi četiri godine morao da sluša predavanja o „Bibliji“ i još dve godine rasprave o delu „Sentencije“ Petra Lombarda, da bi postao diplomirani teolog. Zatim je učio još šest godina, koje su takođe uglavnom bile posvećene „Bibliji“ i „Sentencijama“ da bi dobio dozvolu da predaje Teologiju. Obično bi bila potrebna još jedna godina da bi i formalno postao doktor i da bi dobio doktorsku katedru. Tokom svih ovih godina učenja student je učestvovao u mnogim raspravama, odnosno javnim razgovorima o teološkim pitanjima. Učestvovanje u određenom broju rasprava bio je neophodan uslov za sticanje diplome. Po pravilu on je takođe morao da održi određeni broj propovedi.

Mnogim studentima bilo je veoma teško da ispune uslove za dobijanje diplome pa su tražili popuste, odnosno ublažavanje nekih uslova. Nastavno osoblje obično im je izlazilo u susret ako im se, u zamenu za to, priredi veličanstvena gozba sa mnogo jela i pića. Ubrzo niko nije mogao da ispuni uslove i svi su sticali diplome preko popusta. Trebalo je samo provesti dovoljno vremena na univerzitetu i imati dovoljno novca da bi se podmirili troškovi života i provoda. Niko nije išao na predavanja, a pošto su profesori bili plaćeni po času, predavanja uskoro nije ni bilo. Samo onaj ko je zaista želeo da uči i ko je mogao da nađe nekoga ko će ga podučavati, mogao je nešto da nauči.

Suština renesanse bila je pobuna protiv uskog i mračnog Srednjeg veka. Zajedno sa izmenjenim stavovima o ciljevima i sadržajima obrazovanja, došla je promena u stavu prema obrazovnim metodama. Umesto nečega na šta su studenti bili primorani, obrazovanje je trebalo da bude uzbudljivo, prijatno i zabavno. Iako je uticaj renesanse na obrazovanje bio veoma značajan, ovaj pokret nije uspeo da obezbedi obrazovanje nižim klasama stanovništva, koje su i dalje, kao i u Srednjem veku čamile u neznanju.

Crkveno obrazovanje

Crkveno obrazovanje koje je u velikoj meri zadržano i pored renesansnih uticaja, u severnoj Evropi je uglavnom zamenjeno oblikom liberalnog školovanja nakon reformacije. Pokret za univerzalno obrazovanje doneo je promenu, pre svega u shvatanjima o značaju obrazovanja za razvitak ljudskog uma. Francuski filozof Žan Žak Ruso bio je jedan od korifeja, vođa prosvetiteljstva, izvršio je veliki uticaj na obrazovanje. Ruso je smatrao da je cilj obrazovanja da podstakne prirodni razvoj učenika. Zbog toga je Ruso smatrao da treba usavršavati kultivaciju tela i čula. Stavovi prosvetitelja umnogome su doprineli da učenik postane individua koja u svom obrazovnom ciklusu treba da sledi svoj prirodni tok i razvoj. Prosvetiteljska ideja je ideja racionalizma, koja želi da odgurne u stranu hrišćansku tradiciju Evrope.

Prosvetiteljstvo donosi trend o besmislenosti izučavanja religije i tradicionalnih crkvenih vrednosti, stvara se otpor prema klerikalizmu, na univerzitetima se izučavaju nauke na temeljima rimske i helenske kulture, traži se ,,racionalno“ znanje. Prosvetiteljstvo za univerzitetsko obrazovanje kaže da to nije više crkvena ,,briga“, citirajući Tertulijana: ,,Kakve veze ima Atina sa Jerusalimom, Akademija sa Crkvom?“1 Došlo je do povećanog akademskog interesa za univerzitetsko obrazovanje, što je dovelo do prvih pokušaja da se stvori ono što bi se moglo smatrati akademskim pedagoškim principima nastavnih metoda. To je iniciralo da se osnuje prva katedra za pedagogiju na Univerzitetu u Haleu, u Nemačkoj 1770. godine.

XIX vek slobodno možemo nazvati vekom u kome je obrazovanje doživelo svoj puni procvat. XX vek doneo je bitne novine u obrazovnim sistemima država. Obrazovanje je definitivno postalo državna briga, a sva deca su bez obzira na rasu, pol, narodnost, socijalni status, imala pravo na školovanje. Za razvoj savremenog obrazovanja svi su zaslužni, i humanisti i protestanti, i prosvetitelji i romantičari, i filozofi, pedagozi i socijalni reformatori, i vladari i ministri. Zajedno su dali svoj doprinos obrazovanju, jedni kroz ideju, borbu i ličnu inicijativu za razvoj obrazovanja, drugi kroz zakonsku regulativu i implementaciju zakonskih normi i propisa.

U zavisnosti od društveno-političkog uređenja država, u XX veku, univerziteti u Evropi su tražili svoj lični put. Zemlje bivših socijalističkih uređenja zagovarale su socijalnu politiku studiranja, pravo i jednakost za sve. Zemlje Zapadne Evrope držale su konzervativniji i tradicionalniji pravac, sa periodima elitističkog duha svojih univerziteta, kroz koji se provlačio nepotizam i snobizam.

Bolonjski proces

Bolonjski proces je proces reforme visokog obrazovanja za XXI vek, na nivou Evrope, kome je bio prvobitni cilj uspostavljanje evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine. Neobičnost procesa je u tome što je zasnovan na fleksibilnoj strukturi, što u njemu učestvovalo čak 45 država i nekoliko međunarodnih organizacija.
,,Bolonjski“ sistemi visokog obrazovanja u zemljama Evrope bi trebalo da budu tako organizovani da omoguće:

1. “selidbu” iz jedne zemlje u drugu (u okviru evropskog prostora visokog obrazovanja) radi daljeg obrazovanja ili zaposlenja, mobilnost svih aktera;
2. povećanu zainteresovanost ljudi van Evrope da dođu i rade/studiraju u Evropi;
3. dalji razvoj Evrope kao stabilnog, mirnog i tolerantnog društva zasnovanog na znanju.

Ovaj cilj je veoma ambiciozan i nije vezan samo za Bolonjski proces. Ipak, u okviru procesa se razvijaju različite procedure i sistemi koji su neophodni za postizanje tog cilja.

На почетку, неопходно је нагласити две битне карактеристике Болоњског процеса:

1. Bolonjski proces nije zasnovan ni na jednom međudržavnom ugovoru. Postoji nekoliko dokumenata koje su usvojili ministri zaduženi za visoko obrazovanje koji nisu obavezujući dokumenti. Svaka država (i njena akademska zajednica) slobodna je da prihvati ili odbije principe Bolonjskog procesa, iako se u praksi pokazuje da je uticaj međunarodnih tokova veoma bitan, odnosno, malo je zemalja koje odluče da se izoluju iz takvih procesa. S tim u vezi, treba skrenuti pažnju i na to da se od 1999. godine Bolonjska deklaracija ne potpisuje, već da se Bolonjskom procesu pristupa tako što zemlja aplicira za pristup, a potom se zemlje koje su već učesnice procesa izjasne o aplikaciji.

2. Cilj Bolonjskog procesa nije da se do 2010. godine u Evropi uspostavi
jedinstveni sistem visokog obrazovanja. Naprotiv, Evropa se veoma trudi da kao svoju prednost istakne jedinstvo raznovrsnosti. U tom smislu, Bolonjski proces ima za cilj da sagradi mostove koji bi pojedincima omogućili da se slobodno kreću iz jednog sistema visokog obrazovanja u drugi. Samim tim, čak i ako bi sistem diploma u budućnosti postao vrlo ujednačen, ideja je da se specifičnost svakog sistema očuva. U suprotnom, sama ideja mobilnosti nema mnogo smisla ako ono što možete da dobijete „tamo“ možete da dobijete i „kod kuće“. Bolonjski proces bi trebalo da omogući i pojednostavi preslikavanje jednog sistema u drugi i time doprinese povećanju mobilnosti studenata, nastavnog i administrativnog kadra, kao i povećanju mogućnosti zapošljavanja visokoobrazovanog kadra širom Evrope.

Postoji više nivoa implementacije: međunarodni (evropski), nacionalni i institucionalni (u okviru jedne institucije visokog obrazovanja).

Što se tiče međunarodnog nivoa, postoji nekoliko modaliteta saradnje i struktura. Postoji tzv. Grupa za praćenje Bolonjskog procesa, koja se sastoji od: predstavnika svih zemalja učesnica, Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropske univerzitetske asocijacije ( EUA European Universitv Association), predstavnika studenata na nivou Evrope (ESIB The National Unions of Students in Europe), EURASHE (pandan EUA, za visokoobrazovne institucije koje nemaju status univerziteta), UNESCO CEPES (centar za evropsku politiku visokog obrazovanja), Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA European Network for Quality Assurance in Higher Education), evropski ogranak organizacije Education International (vrsta sindikata) i UNICE (organizacije poslodavaca).1 Osim toga, na međunarodnom nivou se održavaju brojni seminari koji se neformalno zovu Bolonjski seminari. Na njima se raspravlja o različitim temama u vezi sa Bolonjskim procesom, preprekama u implementaciji i mogućnostima za saradnju.

Svake dve godine organizuje se i Ministarski samit, u kome učestvuju ministri zaduženi za visoko obrazovanje zemalja učesnica. Na samitu se ocenjuje napredak i postavljaju smernice i prioriteti za naredni period. Dosadašnji samiti: Bolonja (1999. godine), Prag (2001. godine), Berlin (2003. godine), Bergen (2005. godine), London (2007. godine), Beč-Budimpešta (2010. godine), Bukurešt (2012. godine).

Što se tiče nacionalnog nivoa, on uglavnom uključuje vladu u celini i ministarstva u čijem je domenu visoko obrazovanje, rektorske konferencije i druge asocijacije visokoobrazovnih institucija, studentske organizacije, ali i agencije za osiguranje kvaliteta, poslodavce. Mnoge zemlje su već uskladile svoje zakonodavstvo s Bolonjskim procesom, dok se druge pripremaju za isti korak. U zavisnosti od zemlje i razvijenosti njenog sistema visokog obrazovanja, neke uvode evropski sistem prenosa bodova (ECTS), organizuju rasprave o kvalifikacijama, finansiranju i upravljanju, programima razmene studenata i tako dalje. Institucionalni nivo podrazumeva samu visokoobrazovnu instituciju, njene fakultete i departmane, predstavnike studenata i zaposlenih, kao i druge učesnike. Prioriteti se razlikuju od zemlje do zemlje i od institucije do institucije.

Bolonjska dekleracija

Bolonjski proces je zvanično otpočeo 1999. godine, potpisivanjem Bolonjske deklaracije. Dvadeset devet zemalja je potpisalo tu deklaraciju 19. juna 1999. godine u Bolonji (otuda i ime samog procesa). U deklaraciji su definisani sledeći ciljevi:

1. Usvajanje sistema razumljivih i uporedivih diploma,
2. Usvajanje sistema zasnovanog na dva ciklusa studija, dodiplomskom i poslediplomskom,
3. Uspostavljanje sistema kredita kao što je ECTS,
4. Promocija pokretljivosti kroz uklanjanje prepreka slobodnom kretanju studenata, profesora, istraživača i administrativnog kadra,
5. Promocija evropske saradnje u oblasti osiguranja kvaliteta,
6. Promocija evropske dimenzije visokog obrazovanja,
7. Preteča Bolonjske deklaracije je Bolonjska povelja iz 1988. godine (proslava 900 godina Bolonjskog univerziteta), Sorbonska deklaracija, koju su 1998. godine usvojile Francuska, Italija, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije formirana je Grupa za praćenje Bolonjskog procesa (Bologna Follow Up Group) i odlučeno je da se na svake dve godine održavaju ministarski samiti, kao i da će se prvi naredni održati 2001. godine u Pragu. U međuvremenu je izabran glavni izvestilac o Bolonjskom procesu Pedro Lourtie iz Portugala. Njegov zadatak bio je da prati implementaciju ciljeva istaknutih u Bolonjskoj deklaraciji i da podnese izveštaj na ministarskom samitu u Pragu. Osim toga, nekoliko zemalja organizovalo je Bolonjske seminare na neke važne teme. Evropska univerzitetska asocijacija (koja je formirana u martu 2001. godine spajanjem dve mreže univerziteta u Evropi) objavila je takozvani Trends II izveštaj o implementaciji Bolonjskog procesa i usvojila Saopštenje iz Salamanke. ESIB, The National Unions of Students in Europe usvojio je Studentsku deklaraciju iz Geteborga kao specijalnu poruku studenata ministarskom samitu u Pragu.

Samit ministara u Pragu uključio je nekoliko novih elemenata u proces:

1. Studenti su priznati kao ravnopravni partneri u donošenju odluka i ESIB je postao konsultativni član Grupe za praćenje (zajedno sa EUA, EURASHE i Savetom Evrope),
2. Istaknuta je društvena dimenzija procesa,
3. Naglašeno je da je visoko obrazovanje javno dobro i javna odgovornost.

Između 2001. i 2003. godine organizovan je veći broj Bolonjskih seminara. EUA je objavio Trends III izveštaj, ESIB je sproveo nekoliko istraživanja među studentima o implementaciji Bolonjskog procesa, Evropska komisija je podržala nekoliko važnih evropskih projekata vezanih za osiguranje kvaliteta. Ministarski samit u Berlinu je (osim što je istakao napredak ostvaren u periodu 2001-2003. godine) postavio smernice za naredni period, istakao sledeće:

1) Da je istraživanje (u smislu naučnog istraživanja) sastavni deo visokog obrazovanja u Evropi te da su evropski prostor visokog obrazovanja i evropski prostor istraživanja temelji društva znanja. Osim toga, naglašeno je da je neophodno uključiti i treći ciklus studija, doktorske studije u Bolonjski proces;

2) Da će, u okviru priprema za samit 2005. godine, ministri oceniti napredak u trima prioritetnim oblastima:
– osiguranje kvaliteta,
– dva ciklusa studija,
– priznavanje diploma i delova studija.

Grupa za praćenje Bolonjskog procesa je dobila zadatak da posebno istraži dve teme:

1. Osiguranje kvaliteta ; zadatak je poveren EUA, ESIB, EURASHE i ENQA;
2. Okvir kvalifikacija ; formirana je posebna radna grupa.

Nakon Samita ministara u Bergenu, 45 zemalja učestvovalo je u Bolonjskom procesu. To su:
– od 1999. godine: Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Island, Irska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Mađarska, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Švajcarska, Ujedinjeno Kraljevstvo;
– od 2001. godine: Hrvatska, Kipar, Lihtenštajn, Turska;
– od 2003. godine: Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Rusija, Srbija i Crna Gora i Sveta stolica;
– od 2005. godine: Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Moldavija i Ukrajina.

Osim ovih zemalja, učestvuje i nekoliko medunarodnih organizacija:
Evropska komisija, Savet Evrope, Evropska univerzitetska asocijacija EUA, Evropska asocijacija institucija visokog obrazovanja EURASHE, Nacionalne studentske unije Evrope ESIB, UNESCO CEPES, Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju ENQA, evropski ogranak Education International, predstavnik poslodavaca UNICE.

Najvažnija konkretna opredeljenja (mere) u okviru Bolonjskog procesa su:

1. Uvođenje Evropskog Sistema  Prenosa Bodova (ESPB -ECTS)
2. Usvajanje nove strukture studija, koju čine 3 ciklusa
3. Promovisanje mobilnosti studenata i nastavnika
4. Usvajanje sistema uporedivih diploma.

Evropski sistem prenosa bodova (ESPB) ili na engleskom European Credit Transfer System (ECTS), predstavlja jedinstven sistem kvantitativnog vrednovanja uloženog rada studenta u sticanje znanja, sposobnosti i veština (ishodi učenja) predviđenih kako studijskim programom, tako i svakim predmetom u okviru tog programa. Bodovi su vrsta zajedničke „valute” u Evropskom sistemu visokog obrazovanja, pri čemu se ona zasniva na radu studenta koji je verifikovan ispitom. Osnovne karakteristike ESPB sistema: ukupno opterećenje studenta sastoji se od pohađanja predavanja i vežbi, konsultacija, priprema za nastavu, seminarskih radova, projekata, diplomskog – master rada i dr. ESPB pospešuje pokretljivost, mobilnost studenata u Evropskom prostoru visokog obrazovanja uz mogućnost prenosa i akumulacije bodova stečenih u različitim institucijama, olakšava priznavanje diploma među zemljama Evrope i na taj način promoviše evropsku dimenziju visokog školstva. Bodovi se ne priznaju automatski, već podrazumevaju potvrđen kvalitet i programa i institucije koja ih dodeljuje. Ovaj sistem omogućava sakupljanje bodova tokom studija, sve dok se ne stekne dovoljan broj za određeno zvanje. Taj broj bodova je predviđen studijskim programom koji je student upisao.

Broj predmeta koje student sluša u jednom semestru varira i zavisi od studijskih programa i fakulteta. Pojedini predmeti nose različit broj bodova u zavisnosti od obaveza koje student treba da ispuni da bi ih položio, tačnije od opterećenja studenta izraženog u vremenskim jedinicama koje utroši da bi ispunio sve ispitne obaveze. Manji broj bodova ne znači da je neki predmet manje važan, nego samo da iziskuje manje vremena za potpuno sticanje ishoda učenja. S druge strane, broj bodova nije direktno zavisan od broja časova predavanja i vežbi.

Ishodi učenja predstavljaju kompetencije, veštine i/ili stavove koje student stiče tokom određenog perioda učenja. Ishodi učenja se ne odnose na sadržaj ili metodologiju nastave, već na ono što se očekuje da student stekne ili razvije tokom učenja. Ishodi učenja se definišu za ceo studijski program i za pojedinačni predmet. Smatra se da je student koji je položio ispit, bez obzira na to koju je ocenu dobio, stekao definisane kompetencije, odnosno ishode učenja i ostvario predviđene bodove.

Po završetku studija studenti, pored diplome, dobijaju i zvaničan dokument koji se zove Dodatak diplomi (Diploma Supplement). Ovaj dokument sadrži standardizovan opis prirode, nivoa, sadržaja i statusa studija koje je student uspešno završio. U njemu su navedeni detalji studijskog programa i postignute ocene. U dodatku diplome bi, pored svih ispita koje je student položio, broja ESPB bodova za svaki predmet i dobijene ocene, mogla da budu navedena i imena profesora, kao i vannastavne aktivnosti studenta tokom studija: članstvo u studentskim organizacijama, sportske i kulturne aktivnosti, pohađanje kurseva i seminara koje organizuje fakultet, znanje stranih jezika i dr.

Diploma i Dodatak diplomi izdaju se za sva 3 ciklusa studija i to na srpskom i engleskom jeziku. Dodatak diplomi je izuzetno važan dokument i sa aspekta mobilnosti studenata, kao i prilikom budućeg zapošljavanja, jer pored zvanja navedenog u diplomi, daje i pregled sadržaja savladanog studijskog programa.

Mobilnost studenata je jedan od prioriteta Evropske unije u oblasti obrazovne politike i to se najbolje očitava kroz finansijska sredstva investirana u programe mobilnosti kao što su Erasmus, Erasmus Mundus i drugi. Jedan od razloga za nov sistem studiranja je ranije predugo studiranje, odustajanje od studija i manji procenat završenih studija.

U novom sistemu studija predviđeno je da se određen broj studenata finansira iz budžeta, a da preostali broj sam finansira svoje studije. Studenti koji su studije upisali o teretu budžeta, u toku godine moraju se opredeliti za onoliko predmeta koliko je potrebno da se ostvari najmanje 60 ESPB bodova. Ukoliko student koji se školuje o teretu budžeta u toku školske godine prikupi najmanje 60 ESPB bodova on zadržava svoj status za narednu školsku godinu. Ukoliko student tokom akademske godine ne prikupi 60 bodova, narednu godinu upisuje sa statusom studenta koji sam finansira svoje studije.

Student koji sam finansira studije opredeljuje se za predmete koji u zbiru imaju najmanje 37 ESPB bodova, pri čemu gornja granica nije određena. Postoji mogućnost da, ukoliko samofinansirajući student prikupi najmanje 60 ESPB bodova tokom jedne školske godine, narednu godinu studira o teretu budžeta. Ovo pravo student može ostvariti ukoliko u okviru predviđenog broja studenata koje finansira država postoje slobodna mesta. Rangiranje se vrši na osnovu ukupnog uspeha studenta, a pravila se utvrđuju statutom univerziteta i fakulteta. Skupština Republike Srbije 2005. godine usvojila je novi Zakon o visokom obrazovanju, koji je usaglašen s principima Bolonjskog procesa.

Zaključak:

Bolonjski proces reforme univerziteta je projekat zajedničkog obrazovnog tržišta sa jednakim uslovima i mogućnostima. Nasuprot starom visokoobrazovnom sistemu otpornom na novu globalizaciju, ,,slepom“ za društvene i svetske promene, javlja se potreba održivog plana obrazovanja dostupnog svima. Da li je to baš tako? Postoji čitav niz problema u Bolonjskom procesu, koji su se pokazali u praksi kod nas i koji su zabeleženi u raznim istraživanjima:

– po stavu 7 člana 82 Zakona o visokom obrazovanju, ne postoji opcija vanrednog studiranja uz rad, što itekako ugrožava egzistenciju siromašnijeg sloja studenat koje porodice ne mogu da izdržavaju, gde su studenti prinuđeni da se sami izdržavaju.
– sažimanje gradiva i smanjenje časova predavanja, višesemestralni predmeti se ,,sabijaju“ u jedan semestar,
– svakodnevna preopterećenost studenata obaveznim predavanjima i vežbama dovodi do toga da studenti misle da su usvojena znanja sa predavanja sasvim dovoljna, bez dodatne literature za polaganje ispita,
– kontinuirani rad cele godine na više katedri (predmeta) je koristan u sticanju radnih navika, ali dovodi do ,,preletanja“ materije i nedovoljnog posvećivanja jednoj oblasti na akademskom nivou; površnost znanja,
– ako je cilj reforme bio smanjenje perioda studiranja i povećanje broja svršenih studenata, zadovoljila se forma i kvantitet na uštrb kvaliteta, ,,ključno je upariti efikasnost i kvalitet“
– reforma je pokazala staru ,,boljku“ današnjeg srednjoškolskog obrazovanja, slabo predznanje, nemotivisanost, nezrelost i pad moralnih i kulturnih vrednosti u društvu, samim tim i kod mladih,
– smanjuju se interesovanja i zahtevi studenata, opadaju očekivanja profesora, samim tim i kriterijum,
– iako je reforma podrazumevala interdisciplinarni pristup u obrazovanju, uglavnom se obrazovanje ,,svelo“ na sistem ,,od svačeg po malo“,
– sve je postalo skraćeno, ,,sažvakano“ i ,,instant”
– studenti kalkulišu, jure bodove, ne podstiče se razmišljanje, kritički stav, kreativnost, multidisciplinarnost i korelacija,
– trenutno je u pitanju ,,fantastična” simbioza, kako govore profesori: ,,mi ne tražimo mnogo od njih, oni ne traže ništa od nas”
– administrativni sistem univerziteta nije adekvatno upoznat sa svim procedurama, samim tim studenti nemaju relevantne informacije i dobru komunikaciju sa administracijom.
– obrazovanje je ispustilo bitne stvari, kao što su razvijanje sposobnosti pažnje, koncentracije, strpljenja, logike, mišljenja, zaključivanja koja se stiču slušanjem dugih apstraktnih izlaganja, diskusijom posle njih, kako je to bili vekovima na univerzitetima
– nedostatak kontinuiteta u predavanjima, nemogućnost ostvarivanja podsticajnih odnosa sa profesorima kao uzorima
– danas na humanističko-društvenim fakultetima ne izučavaju se filosofija, etika, kulturni, antropološki i religijski fenomeni.

Teškoće postoje u praksi, teorija je neprimenljiva podjednako uspešno u različitim državama, društvima i socijalno-ekonomskim okolnostima. Kritike su trenutno stihijske, nekanalisane i nezvanične. Većina aktera nisu blagonakloni prema evropskoj reformi, iako u mnogome podseća na srednjevekovno univerzitetsko obrazovanje. Po istraživanju na samim fakultetima, državna i univerzitetska vlast odbija da prihvati kritiku u smislu:

– nedoslednosti u sprovođenju pravila Bolonjskog procesa,
– pravnog i normativnog uređenja, neprimenljivosti i nedostatak smislenosti pravilnika u naših realnim uslovima,
– nedostatka pravilne, potpune i opšte kvalitetne edukacije svih činioca,
– realnog i temeljnog istraživanja i prikupljanja validnih podataka u dosadašnjem funkcionisanju reformisanog obrazovanja.

Obrazovanje je dugoročni i dugotrajni strateški projekat, u koji je potrebno ulagati mnogo vremena i novca. Ono traži viziju, plan, koncept društva. Reforme ne mogu biti brze ni u pogledu realizacije ni u pogledu percepcije konkretnih rezultata. Ako se obrazovanje kroji prema trenutnim zahtevima tržišta i potreba, onda tu nastaje problem, jer su ekonomski tokovi promenljivog pravca. Nastaje raskorak ponude i potražnje. Postavlja se pitanje da li obrazovanje treba da bude oblikovanje mladih ljudi u pogledu znanja i veština, kvalitativnih u univerzalnom intelektualnom smislu ili je ono kurs za produkciju radnika, usko obučenih šegrta u potrošačkom društvu. Situaciju pooštrava projekat Dualnog obrazovanja u industrijski slabije razvijenim zemljama, sa lošijim zakonima o zaštiti prava radnika.

Pitanje obrazovanja nije samo danas aktuelno. Reforma obrazovanja je viševekovna tendencija, što se može videti kroz istoriju univerziteta u Evropi. Filosof Emanuel Kant zahtevao je opšte javno obrazovanje, hteo je univerzalnu reformu, kritikovao je upliv države u koncept programa fakulteta. Vodio je ideološku raspravu u političkom proglasu ,,Spor među fakultetima.”

“Pojedinac je ono što mu kultura pruža.”

Nacionalno obrazovanje je pitanje opstanka naroda, društva u vrednosnom i moralnom smislu. Narod ne nestaje samo u ratovima, već i gubitkom identiteta, kvaliteta i prosperiteta. Ko ne ulaže u svoj podmladak i obrazovanje, biva marginalizovan i devastiran. Obrazovanje zahteva viziju, kvalitet, ulaganja, patriotizam, viši cilj, ljubav prema narodu i zemlji. Ako toga nema, nema ni koncepta budućnosti.

“Istoriju učimo da znamo ko smo. Znanje je vredno i poželjno ako ga koristimo da produbimo tajne prirode, Božanskog poretka i Tvorca.”

Ko ljubi nastavu, ljubi znanje;
A ko mrzi na ukor, ostaje lud.
Ko odbacuje nauk, ne mari za dušu svoju;
A ko sluša karanje, biva razuman.