Religiologijski Istraživački Centar

Beogradski nadbiskup i metropolit France Perko u srpskim štampanim medijima

Maja Kaninska
Teološki fakultet
PhD religiologija
Ljubljana

Tekst je dostupan i na slovenačkom jeziku.

Naučni skup o beogradskom nadbiskupu Francu Perku na Teološkom fakultetu u Ljubljani

1986.godine da je Sveti Otac odredio profesora Frančiška Perka za beogradskog nadbiskupa bila je neočekivana za njega. Isprva nije hteo prihvatiti smatrajući da ima boljih osoba za ovaj poziv. Međutim, u pismu Svetom Ocu na kraju je napisao, ”U slučaju da ostanete pri odluci, ja svom prijatelju Isusu ne mogu reći ne.”

Pregledom srpskih štampanih medija vidimo da je nadbiskup Perko bio vrlo intrigantna ličnost iz sveta verskih duhovnika u Srbiji koji su pored svojih obaveza u zajednici morali dati dug društvu sa svojim zvaničnim stavovima. Značajne su tri karakteristike koje su obeležile nadbiskupovo prisustvo u štampanim medijima. Prvo, može se pratiti amplitutda pitanja koja se pomerala sa duhovnih tema i crkvenih pitanja prema političkoj vrelini, prvenstveno prema stavu katoličke crkve o političkim pitanjima u regionu. Druga osobenost koja proizilazi iz prve jeste informisanost i elokventnost o političkim temama koje se indirektno tiču verskih pitanja. Treća značajna osobenost je nadbiskupov istančani osećaj kojoj čitalačkoj publici se obraća i u skladu s tim daje odgovore. Osobito je bio intrigantan štampanim medijima jer sa svojim odgovorima nije davao mogućnost novinarima da se ideološki nadmeću sa njim. Takođe je s lakoćom mogao biti direktan, oštar i duhovit tako da se njegove opaske i danas pamte.

Studenstski list Novosadski index 1989. godine je započeo intervju s nadbiskupom Perkom pitanjem, zašto je prilikom njegovog imenovanja, papa uzdigao beogradsku nadbiskupiju na rang metropolije? ’’To nije bilo iznenađenje’’, objasnio je nadbiskup. – ’’Ostala je samo teritorija u Srbiji da se biskupije urede u metropoliju.’’ Interesovanje novinara je bilo i po pitanju nadbiskupovog angažmana oko hrišćanskog jedinstva. Naravno, to je bila primarna nadbiskupova aktivnost, počev od profesorskog rada na Teološkom fakultetu gde je predavao ekumensku teologiju. Novinar Indexa je želeo nadbiskupov komentar o slovenačkim alternativnim pokretima i o zahtevu za ukidanje služenja vojnog roka. S posebnom pažnjom na drugi deo pitanja jer je, kako je obrazložio, nadbiskup ’’dao deo tog duga domovini i odslužio u zatvoru.’’ Nadbiskup se složio, ’’Alternativni pokreti svedoče o kvalitetnim promenama u zahtevima mladih ljudi’’ – i dodao, ’’dok su tokom 60-ih i 70-ih godina slični pokreti bili protiv nečeg, danas su ’’za’’ nešto. Nekada su mladima prebacivali da ne znaju da se bore. Danas, čini se, znaju.’’ Govorilo se o predlogu zakona o uslovnom služenju vojnog roka, ali novinar je želeo nadbiskupovu priču. Nadbiskup je vojni rok odslužio u Beogradu i bio dobar mitraljezac. Zbog vica koji je ispričao, bio je uhapšen na kapiji kasarne kad je završio vojni rok. Dobio je pet godina zatvora, odslužio tri. ’’Ipak, zatvor je bio dobra škola za sveštenika’’, kaže nadbiskup. Na pitanje novinara o ’’religiji koja je iracionalani oblik duha jer, ljudi veruju u nadnaravno biće, dok filozofija i sociologija daju čoveku duhovni podsticaj za životna rešenja. Gde je spoj između religjske teorije i prakse?’’ Nadbiskupov je odgovorio: ’’Netačno je da je religija iracionalni oblik duha. Osnove religije su racionalne kao i putevi koji vode čoveka do spoznaje o postojanju transcedentnog bića. Lično verujem u postojanje Boga jer znam da on egzistira, verujem u osobenog Boga u hrišćanstvu osobito u Isusu Hristu.’’ O marksističkom stavu ’’opijum za narod’’ tj. ’’opijum naroda’’ nadbiskup ispravlja novinara: ’’U suštini su i jedna i druga misao negativan stav prema religiji. Rekao bih, ’’može biti opijum’’, a složio bih se sa time jer kod nekih ljudi može imati tu ulogu, ali bih se pitao koliko su oni u stvari religiolzni.’’

U ciklusu razgovora s duhovnicima nedeljnik Nada 1989. je objavio razgovor sa nadbiskupom Perkom o Katoličkoj crkvi u društvu. Ovaj intervju je ostavio veoma jak utsak u javnosti. Novinarska pitanja su se ticala verskih i crkvenih tema počevši s jednom novom pojavom u društvu, reč je o iznenađujućem porastu interesovanja mladih za religiju. ’’U tumačenju ove pojave jedinstveni su i svetovni ideolozi i duhovnici: razočarani neostvarenim društvenim idealima i suočeni s društveno-ekonomskom i moralnom krizom, ljudi traže oslonac’’, objašnjava nadbiskup i zaključuje, ’’ljudi traže nešto u šta bi mogli da veruju, nalaze ili pokušavaju da nađu – u religiji.’’ Novinarka je zatim pitala nadbiskupa o inovacijama u katoličkim crkvama, kao što su rok koncerti koji su način da privuku mlade ljude. Nadbiskup se složio, da, ’’katolička crkva nikada nije bila neumoljivo stroga, ali je uvek imala dužnost da pridobije ljude. Međutim, efekat je isti kao i u pravoslavnoj crkvi, ljudi dolaze isto jer imaju duhovnu potrebu’’ što navodi novinarsko pitanje, ’’da li je to možda približavanje državnoj vlasti?’’ ’’Nikako!’’, odgovorio je nadbiskup, ’’Crkva želi da bude javno prisutna u društvu.’’ Veronauka u katoličkim crkvama je budila ljubopitljivost srpske javnosti. ’’Da, katolička crkva je od oslobođenja do danas sačuvala veronauku’’, rekao je nadbiskup i dodao da je često, u razgovorima sa prijateljima episkopima u Beogradu i Srbiji razgovarao o pitanju veronauke u Srbiji. ’’Oni vele, ne smemo da forsiramo versku poduku jer to bi bilo uplitanje crkve u obrazovanje.’’ Pored odnosa crkve prema mladima novinarku je zanimao i odnos crkve prema emancipovanoj ženi. Nadbiskup je naveo da je ženi oduvek bilo omogućeno da se obrazuje, ali nije mogla biti sveštenica, abortus nikada neće biti dozvoljen jer, kako kaže nadbiskup, ’’nije stvar žene, nego čoveka.’’ Takođe ne dozvoljava ni razvod, kao ni kontracepciju. Crkva zato propagira planiranje porodice na prirodan način.’’To je tako i to se ne može promeniti.’’

Tako smo ušli u devedesete godine, teške za nadbiskupa koji je bio na udaru medija. 1990.g. časopis In donosi provokativan i zanimljiv intervju sa rečima novinara, ’’Ključni faktor stabilnosti, ali i postojanja Jugoslavije su odnosi Hrvatske i Srbije. Ne retko kao prethodnicu, ali i kao zaštitinicu koriste katoličku crkvu u izjavama, na primer o budućnosti Evrope.’’- novinar dodaje, ‘’vidi se samo političko-verski prostor latinske kulture i crkve u koju od jugoslovenskih naroda ulaze samo Slovenija i Hrvatska’’. Nadbiskup primećuje da u međunacionalnom životu u Jugoslaviji, Srba i Hrvata, najveći je problem u Bosni, ’’Prvo što treba da uradimo je da manje govorimo o mržnji, a više o ljubavi i međusobnom razumevanju. Katolička crkva se ne zauzima za tzv. Zapadnu katoličku Evropu. U jednom svom dokumentu Papa kaže da su Istočna i Zapadna Evropa kao dva plućna krila i ako Evropa hoće da diše moraju disati oba ta krila’’- objašnjava nadbiskup. ’’Međutim,’’- novinar traži komentar, ’’ove godine božićna poslanica patrijarha Germana je ostavila uvredljiv ton izjavom u kojoj izjednačava Katoličku crkvu i islam, sa stanovišta opasnosti po srpski narod u njegovoj istoriji.’’ Nadbiskup na to kaže, ’’ako danas slavimo 300 godina od seobe Srba, onda ne smemo zaboraviti činjenicu da se srpski narod ispred Turaka selio u katoličke zemlje i da su Srbi u tim zemljama dobili zaštitu. Jeste, u duhu tadašnjeg smisla za jedinstvo crkve bilo pokušaja unijaćenja, ali ne tako agresivno da srpska crkva nije uspela da opstane u svojoj samostalnosti’’.

Nemirne godine nemirni razgovori. Takav je bio intervju u istoimenom nedeljnom listu Intervju 16.10. 1992., zapamćen po intenzitetu i završnici. Provokativna pitanja počela su prvo o nadbiskupovoj izjavi Radio Vatikanu da nema dijaloga sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ‘’jer je prihvatila ratnu opciju za rešenje navodne srpske ugroženosti u Hrvatskoj i Bosni.’’ ’’Ko to u Srpskoj pravoslavnoj crkvi zagovara ratnu opciju?’’ – pitao je novinar. ‘’Ja to nisam izjavio,’’- odgovorio je nadbiskup. ‘’A šta ste izjavili?’’ ‘’Sada se ne sećam’’, rekao je i nastavio. ‘’Uvek sam za dijalog pa i sa onima koji imaju ratnu opciju. Koliko se sećam, rekao sam da je na početku u SPC bila prisutna vojna opcija da se Srbi mogu braniti oružjem u Hrvatskoj, a nisam rekao da zbog toga nema dijaloga.’’ Novinar je nastavio, ‘’Da li ste tada izjavili da je sve ovo posledica plana o stvaranju ‘’velike i čiste Srbije?’’ ‘’Da to sam rekao’’, odgovorio je nadbiskup dodavši: ‘’Da li je to ostvarljivo, to je druga stvar.’’ Nadbiskup je zatim objasnio da je njegovo viđenje velike Srbije u duhovnom i ekonomskom smislu, ne u teritorijalnom. Novinar je insitirao, ‘’da li to znači da Srbi stvaraju ‘’veliku Srbiju’’ unutar sadašnjih granica Srbije? Van granica, gde su većina, ne mogu se pripojiti’’, – i dodao, ‘’da li su za vas međurepubličke granice, državne granice?’’ Nadbiskup je odgovorio: ‘’Hrvatska je priznata u granicama u kojima je postojala bivša republika Hrvatska. Jedno je sigurno da se međurepubličke granice ne mogu menjati silom, ali mogu dogovorom.’’ Novinar je nastavio zaključkom i pitanjem o tome da su granice pretvorene silom u međudržavne, ‘’Zar nije bilo rata?’’ ‘’Bilo je’’, rekao je nadbiskup i dodao, ‘’Ali republičke granice stoje na nekim istorijskim granicama.’’ ‘’Kojim, kad Hrvati 10 vekova nisu imali svoju državu, ako izuzmemeo onu Pavelićevu?’’ Nadbiskup je ovde dao kraći istorijski pregled Hrvatske države od 11 veka do Austro-ugarskog vremena i vlasti do Zemuna. Novinar je pitanjem zaključio, da li to znači da je za nadbiskupa bitan etnički princip u određivanju granica? ‘’Gotovo uvek etnički’’, rekao je nadbiskup na šta se novinar nadovezao pitanjem, ‘’Zašto taj pricncip nije priznat Srbima u Hrvatskoj i Bosni?’’ ‘’Svima mora biti priznat etnički princip, ali u načelu. Na jugoslovenskom tlu se mora rešavati kompromisom.’’ Novinar je dodao da niko ne spori pravo Hrvatskoj i Sloveniji na sospstvenu državu, ali tamo gde su većina. ‘’To je problem kompromisa’’, odgovorio je nadbiskup i pitao novinara,‘’Zašto Srbi hoće na Kosovu svoju državu? To su isti parametri.’’ ‘’Nisu isti’’, reagovao je novinar, ‘’Albanci imaju svoju državu, ne mogu imati dve. Jugoslaviju su stvorili Srbi, Hrvati i Slovenci, a ne oni. Oni su manjina.’’ – U tom trenutku nadbiskup Perko je ustao i rekao: ‘’Ne dajem više intervjua. Na takva pitanja ja ne odgovaram’’. Vremena su gotovo svakodnevno bivala teža i mračnija u Srbiji, bezizlaz i nemoć su bili osvojili prostor običnog sveta.

Nadbiskup je bio posmatrač i svedok, istrajan u stavu o miru. Novosadski index je 1992. godine objavio razgovor sa nadbiskupom započevši s pitanjem: ‘’U svim ovim događajima, da li ste optimista ili pesimista’’. ‘’Želim biti realista.’’ – rekao je nadbiskup. ‘’Sukobi imaju svoju logiku, a ona uvek ide u spirali. Rasplamsavaju se sve više i više. Da bi došlo do obrta potreban je šok ili velika promena opšteg narodnog nezadovoljstva.’’ ‘’Zar u Srbiji treba da bude gore? Privreda je uništena, masovna nezaposlenost, preživljava se, otaljavaju se dani … kriminal je u porastu?’’ – pitao je novinar. ‘’Baš zato’’, – nastavio je nadbiskup. ‘’Šok će doći. Ekonomska situacija je katastrofalna.’’ Novinar je zatim pitao o Hrvatskoj od ’41. do ‘45.godine, zatim o kardinalu Stepincu da bi se došlo do Jasenovca. ‘’Tamo nisu bili samo Srbi’’, rekao je nadbiskup i nastavio. ‘’Ja recimo znam šest slovenačkih sveštenika koji su bili prognani od Nemaca, pobegli u Slavoniju, suprotstavili se ustašama i završili u Jasenovcu. Jedanput se mora doći do prosuđivanja, bez strasti’’. Novinar se vratio, kako sam kaže, ”ovozemaljskom paklu” pominjući događaje u Hrvatskoj. ‘’Mislim da je najveća greška uverenje među srpskim narodom i u Hrvatskoj i u Srbiji da Srbi nisu imali drugi izbor. Da su se koristili političkim sredstvima, više bi postigli’’. ‘’Bosna? Da li je reč o verskom ratu?’’ – nastavio je novinar, a nadbiskup odgovorio: ‘’Po spoljnjem izgledu postoji utisak verskog rata, sve strane u sukobu su opredeljene po religiji. U biti to nije verski rat. Razlozi su nacionalni.’’ Šta mislite, kada će proći ovo ludilo? ‘’Pogledajte u istoriju’’, rekao je nadbiskup – ‘’smenjivali su se periodi ludila i duhovnosti. Čim se ove političke neprilike srede, rešiće se i ostali problemi. Tu svakakao mislim i na odnose pravoslavaca i katolika.’’

Tokom ’93-e u štampi su odjeknuli i drmali javno mnenje provokativni komentari poslanika Milana Paroškog o tome da nadbiskup Perko masovno pokrštava Srbe širom, kako on imenuje, ‘’aktuelne Perkove nadbiskupije.‘’ Nadbiskup nije ostao nem te je iskoristio priliku da odgovori duhovito u dvonedeljniku Nezavisni vojvođanski građanski list (12.2.-28.2.1994.). Redakcija je napravila iscrpan razgovor sa nadbiskupom Perkom na temu ekumenizma u tim vremenima koja su bila puna uzburkanih i zbunjenih osećanja i stavova. Novinar je zapazio da se u SPC mogu čuti pozivi pojedinaca da se ’’ekumenski pokret treba osloboditi sentimentalizma i sa kongresnih dijaloga preći na ekumenizam ljubavi, prakse i dela’’. ’’Novi trend u Katoličkoj crkvi’’ rekao je nadbiskup, ’’učvršćen je, ali neki na pravoslavnoj strani još uvek optužuju Katoličku crkvu da radi za unijatizam i prozelitizam. Evo, naša nadbiskupija, koja obuhvata predkumanovsku Srbiju imala je o mom dolasku, prije sedam godina 34.000 katolika. Danas ih ima još sedam do osam hiljada. Smanjujemo se, iako me bivši poslanik Milan Paroški prošle godine optužio da sam preveo na katolicizam 7.000 Srba i poslao ih u Split u vikendice. Kada su posle došli novinari, ja sam kazao da nemam vremena da govorim o tome jer se zajedno sa Milanom Paroškim spremam da prevedemo u Katoličku crkvu sedam miliona Srba i da ih pošaljemo u Vatikan.’’

No, bilo je trenutaka kada mir savlada uzburkane duše. Uskršnja poslanica nadbiskupova koju je objavila Politika 30.3.1997. bila je pročitana na parznik Uskrs 30. marta. Nadbiskup je u poslanici naglasio da je ’’1997. godina proglašena godinom Isusa Hrista u okviru priprema za proslavu dva milenijuma hrišćanstva’’- i naglasio, ’’Uskrsli Hrist je središte čitavog ljudskog roda. Oko njega se svi okupljamo kao braća i sestre. I podseća na duh praštanja, duh međusobnog poštovanja i istinske ljubavi koja treba da zavlada svetom, a posebno među našim narodima.’’ Ulazilo se u mirnije doba i u obnavljanje starih težnji i ciljeva. Ekumenizam je tokom 2000. godine bio u živom obnavljanju, a međunarodni odnosi su se polako spajali. B92 info 2000.g je objavio izjavu Beogradskog nadbiskupa i predsednika Biskupske konferencije Jugoslavije, Franca Perka koji je pozdravio uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju SR Jugoslavije i Slovenije. On je s rečima čestitanja izjavio: ‘’To je korisno kako za Srbe u Sloveniji, tako i za Slovence u Jugoslaviji. Poseta ljubljanskog nadbiskupa France Rodea, doprineće daljem razvoju odnosa između Katoličke crkve Slovenije i Srpske pravoslavne crkve, rekao je beogradski nadbiskup France Perko.”

Kada je osvanuo 20.2.2008. svi mediji su objavili vest: ’’U Ljubljani je jutros umro penzionisani beogradski nadbiskup Franc Perko (78), saopštila je Slovenačka biskupska konferencija. Perka je za beogradskog nadbiskupa imenovao papa Jovan Pavle drugi 16.decembra 1986. godine. Nakon raspada Jugoslavije, Sveta stolica je na području Srbije, Kosova, Crne Gore i Makedonije osnovala Međunarodnu biskupsku konferenciju Svetih Ćirila i Metodija, i za njenog predsednika imenovala Franca Perka. Službu u Beogradu je nadbiskup Perko obavljao do 2001.godine.’’ Velika mudrost, strpljivost i vera su beogradskog nadbiskupa vodile kroz vetrove jednog teškog vremena kojima su delimično vladali štampani mediji i bacali ga u neočekivane vrtloge, kroz koje je on pokušavao da iskaže i da objavi ljudima jedan zajednički ispravan put u miru. Nadbiskup ostaje nezaboravljen među beograđanima, naslovljen u medijima: Slovenac u Beogradu… Prvi katolik srpske prestonice.