Religiologijski Istraživački Centar

Istočni Mediteran u XII veku pne Filistejci – problematika doseljaanja u Kanân

Velibor Martinović
PhD Filozofski fakultet
Beograd

Sadržaj:

I. Istočni Mediteran tokom poznobronzanog doba
II. Levant u poznobronzanom dobu
III. Istopni Mediteran u XII veku pne
IV. Levant u periodu tranzicije „NARODI SA MORA“
V. Doseljavanje u Kanân
VI. Filistejci – identitet i poreklo
VII. Zaključak

Istočni Mediteran tokom poznobronzanog doba

Da bismo potpuno i tačno shvatili događaje koji su se zbivali tokom poznobronzanog doba na istočnom Sredozemlju treba imati sveobuhvatan uvid i upoznati sam kontekst u kome su se isti odigrali. Čak iako je moguće naizgled tačno opisati poznobronzani period (1550−1100 pne) kao vreme sukoba, razaranja, rata, pljačke i invazija− ovo se verovatno nije direktno reflektovalo na realnost tog vremena. Ovo je bilo vreme kreativnog progresa sa ekonomskim, diplomatskim i kulturnim kontaktima između grupa (Knapp 1988: 135).

Trgovina i razmena predstavljale su strukturu koja je olakšavala kontakte, a razmena dobâra, posebno metala, oblikovala zajednički imenilac, dok je establišment nacionalnih država obezbeđivao temelje (osnovu) internacionalne trgovine tokom II milenijuma pne. Uređene države tog vremena obezbeđivale su stabilne veze koje su koristili trgovci i kroz njih je proticala razmena dobara. Arheologija i drevni tekstovi iz Ugarita i Amarne3 prikazuju sliku prosperiteta tokom ovog perioda (Krüger 2004: 37).

Regionalne države preotele su kontrolu nad trgovinom, ratovanjem i diplomatijom od manjih gradova-država kod kojih je vidljiva rastuća zavistnost od središnje uprave u oblastima pribavaljanja osnovnih resursa, odbrane i pravnog sistema (Knapp 1988: 137). Gradovi-države nisu imale drugog izbora nego da se integrišu sa većim državama. Budući da je trgovina proticala kroz uhodane rute stvorena je osnova diplomatske mreže kroz koju su ostvarivani kontakti između različitih država. Jasno je da je trgovačka mreža bila dosta složena i da je njeno kontinuirano prisustvo počivalo na stabilnosti i bezbednosti regiona.

U periodu između 1250. i 1150.g. pne gore pomenuti sistem je doživeo kolaps. U očigledno seriji nepovezanih događaja gradovi su uništeni, a kraljevstava nestala. Hetitsko carstvo je nestalo, sofisticiranim kompleksima palata mikenske Grčke je došao kraj, a uništenje nejasnog porekla zadesilo je kiparske gradove. (Krüger 2004: 38).

Levant u poznobronzanom dobu

Da bismo bolje razumeli geopolitičku strukturu Siro-palestine poznobronzanog doba dobro je da se oslonimo na Knapov (Knapp) pregled u kome je identifikovano nekoliko promena koje su se dogodile tokom II milenijuma pne u toj oblasti. Period posle kolapsa ranobronzanog doba (2200−1900 pne) predstavljen je kao era koju karakterišu decentralizovana sela i niska skala ratarskih aktivnosti. Potom se javljaju moćni kanânski gradovi-države sa specijalizovanom poljoprivrednom i industrijskom proizvodnjom. Opšte je prihvaćeno da su: (1) proterivanje semitskih Hiksa („stranih vladara“) iz Egipta i ubrzo nakon toga (2) vojni upad Egipćana u Palestinu označili kraj prosperitetnog srednjebronzanog doba Kanâna. Tokom naredne ere (1600−1200 pne) Palestinom je dominirao Egipat koji je upravljao i eksplatisao poluzavisne kanânske gradove-države (Knapp 1992: 84).

Tokom poznog bronzanog doba (1550−1150 pne) Egipat je u više uspešnih pohoda nekoliko faraona, počev od Tutmozisa III (1490−1425 pne), osvojio oblast Levanta sve do reke Eufrat. Ovime je nastalo egipatsko carstvo u Siriji i Palestini, odnosno u zemlji koju egipatski izvori od srednjeg carstva nazivaju „Retenu“ (Kurt 2012: 324). U pismima iz Amarne izraz „Kinahni“ (tj. Kanân) predstavlja uobičajeni naziv za veliki deo ovog regiona− naziv se odnosio na oblasti koje se prostiru od Gaze do današnje granice Izraela i Libana (Kurt 2012: 326).

Motivacija, koja se nalazila iza egipatske prisutnosti u južnom Levantu, verovatno je bila želja da se osiguraju glavne trgovačke rute ka današnjem Libanu i Siriji kao i potreba da se ekonomski ekplatiše osvojena zemlja. Kontrola Levanta osiguravala je i „tampon-zonu“ prema zapadnoazijatskim upadima u Egipat. Egipćani su održavali svoju kontrolu preko nekoliko administarativnih centara u kojima su nalazilo administrativno osoblje i bili smešteni vojni garnizoni. Faraoni su zadržali strukturu kanânskih gradova-država, ali su u realnosti oni bili samo vazalni entiteti− iako su njima vladale lokalne dinastije (maryannu) ti gradovi-države su zavisile od egipatskih vlasti i plaćali im danak i poreze.

Tokom duge vladavine faraona Ramzesa II (1279−1213 pne) i njegovih naslednika Egipćani su primenjivali raznoliku politiku u južnom Levantu, Siriji i Transjordaniji. Dubokim zalaskom u prošlost i istraživanjima pronalazimo aneksiju velikih oblasti pod direktnu egipatsku kontrolu−predpostavlja da je ovo bio direktan vid odupiranja na pritisak različitih plemenskih grupa u regionu (Singer 1998: 284).

Arheološki nalazi pokazuju lokacije egipatskih utvrđenja i administrativnih centara prvenstveno duž primorskog puta (Via Maris) sa Ašdodom (Ashdod) i Afekom (Aphek) koji su korišteni kao baze za opskrbu egipatskih karavana. Prateći slabljenje egipatskih pozicija na južnom Levantu tokom poslednje dekade vladavine Ramzesa II njegov naslednik Merneptah (1213−1203 pne) obnavlja pokušaje da učvrsti postojeće trgovačke rute: Aškelon (Ashkelon) i Gezer (Gezer), kao poslednji ostaci „nezavisnih“ gradova-država, bivaju podčinjeni. U ovom kontekstu podignut je hram egipatskom bogu Ptahu u Aškelonu, dok Merneptah sebi dodeljuje titulu „osvajač Gezera“ (Singer 1998: 284−289).

Egipatski vladari su čvrstom rukom vladali su ovom oblašću koristeći se obilato međusobnim rivalstvom i nepoverenjem kanânskih knezova. Tek u drugoj polovini XII veka u vreme faraona Ramzesa VI iz XX dinastije (1142−1134 pne) definitivno počinje da nestaje organizovana egipatska vlast i kontrola nad ovom oblašću.

Istočni Mediteran u XII veku pne

Politički model istočnog Mediterana oko 1200.g. pne možemo najkraće prikazati na sledeći način: (a) na Levantu, Kipru i Mikenskoj Grčkoj osnovna politička jedinica bila je grad-država koji kontroliše popriličan deo svoje okoline, (b) između 1400−1200 pne male države Levanta su uglavnom činile deo hetitske ili egipatske interesne sfere (v) odmah posle 1200.g. pne ovo područje doživeće potpuni politički kolaps (Kurt 2012: 401). Nekoliko pojava svedoči da je došlo do krize2: (1) palo je veliko i moćno hetitsko carstvo (izuzev jednog ili dva podčinjena kraljevstva), (2) nekoliko gradova na Levantu (pre svega Ugarit i Emar) su uništeni u ovo vreme i njihovi lokaliteti nisu ponovno naseljeni, (3) u Grčkoj su konačno uništene ili napuštene mikenske tvrđave, (4) na Kipru postoje znaci uništenja oko 1200.g. (praćenog kulturnim poremenama) i poslednje (5) egipatska kontrola južnog Levanta (Kanâna) je okončana oko polovine XII veka pne. Treba napomenuti i to, da je tokom ranog XI veka pne Egipat izgubio kontrolu nad Sinajem i Nubijom (Kurt 2012: 401).

Najvažnija činjenica i rezultat gore opisanih događaja jeste da u ovom periodu veoma dugo (sve do X veka pne) nema znakova i dokaza stvarnog oporavka tj. gotovo dva veka. Kada je „mračno doba“ prošlo i istorijska slika se ponovo razjasnila, došlo je do promena u celokupnom političkom modelu. Tada se u Kanânu se pojavilo nekoliko novih država (npr. Izrael i filistejski pentapolis) (Kurt 2012: 402).

Prelaz iz poznobronzanog doba u ranogvozdeno doba okarakterisan je kao period „krize“. Iako zvuči teatralno ovo je bio odlučujući moment u istoriji istočnog Mediterana− velike regionalne sile istočnog Mediterana: Hetiti, Mikena i Egipat bile su suočene sa pretnjama kroz unutrašnju nestabilnost i spoljašnje opasnosti, nekoliko velikih političkih entiteta je nestalo (Ugarit, Mikena i Hetitsko carstvo), dok se Egipat povukao sa ranije osvojenih teritorija. Zaključak je da je region istočnog Mediterana na prelazu iz poznobronzanog u ranogvozdeno doba doživeo velika pomeranja u političkoj konfiguraciji− iako nisu sve oblasti regiona iskusile isti stepen promena: negde su uticaji i promene bile veći, a negde manji (Kurt 2012: 402).

Arheolozi, naravno, uočavaju te promene na osnovu materijalnih ostataka (arheoloških svedočanstava) i postavljaju pitanja ko je odgovoran ili šta je uzrokovalo ove dramatične događaje, ali takođe mogu samo da predpostavljaju veze ovih događaja i određenih etničkih grupa. U sklopu tih materijalnih nalaza arheolozi su pronašli i nekoliko značajnih antičkih tekstova koji čine delove biblioteka (odnosno arhiva) ili su pak ispisani na spomenicima i zidovima građevina. Ovi napisi ukazuju na značajne događaje: masovne migracije i velike ratove na moru i kopnu. Svedočanstva čak identifikuju te egzotične grupe nazivajući ih „narodima sa mora“. Pronađeni tekstovi usmerili su mnoga istraživanja ka uzaludim pokušajima da se utvrdi etnički identitet, priroda i poreklo pomenute grupe naroda (Krüger 2004: 33).

Savremeni izvori ukazuju da je u ovom periodu došlo do pomeranja velikog broja naroda−Libijci, Izrailjci, Aramejci, Frižani su pored tajanstvenih „naroda sa mora“ bili su pokretu tokom „perioda krize“ (Kurt 2012: 402).

Ono što je jasno iz antičkih pisanih izvora i arheoloških nalaza jeste da je pokret (seoba) velikog broja ljudi, koji se odigrao tokom ovog perioda, neizbežno igrao važnu ulogu u kolapsu poznobronzanodopskog regionalnog političkog sistema. Još nije jasno da li je ovaj pokret bio deo uzroka ili pak posledica kolapsa poznobronzanodopskog sistema država. Tradicionalni stav pripisivao je ove događaje isključivo „narodima sa mora“ i smatrao ih uzročnicima istih.

U svetlu nedavnih arheoloških iskopavanja i novog načina gledanja na starije nalaze osporene su postojeće (tradicionalne) predpostavke o ulozi „naroda sa mora“ i „mračnom“ karakteru tog perioda. Dodeljujući središnju ulogu jedino „narodima sa mora“ i invazijama (spoljašnjim događajima), a zanemarujući one unutrašnje ne dobijamo potpunu sliku dešavanja. Kriza se može opisati jedino terminima sveopšte blokade socio-ekonomskog sistema koji je usled ovog propao (Krüger 2004: 38−39).

Otkriće nekoliko novih pločica i fragmenata iz Ras Šamre i iz hetitske države menjaju naš pogled na poslednje dane regiona. Središnja tema hetitske prepiske tiče se razarajuće gladi i očajničnih pokušaja da se ublaže efekti iste (Singer 2010: 24). Dokumenti pronađeni u Emaru (kraljevstvu na jugoistočnoj granici hetitskog carstva) daju dodatnu ilustraciju drastičnog povećavanja godišnjeg danka plaćanog Hetima−od 700 na 2000 šekela u zlatu. Takođe tokom ovog perioda osiromašenja vidljivo je kolebanje cene žita− koja je dramatično porasla o čemu svedoče sledeće reči: „godina tegobe kada su 3 merice žita koštale jedan srebrni šekel“. Cene su i dalje rasle sve dok se za jedan srebrni šekel nije mogla kupiti samo jedna merica žita.

Iz nalaza dobijenih iz savremenih tekstova moguće je zaključiti da se hetitsko carstvo suočilo nekoliko ozbiljnih pritisaka− političkih, vojnih i ekonomskih. Unutrašnje nezadovoljstvo zbog vladavine dvaju sukobljenih grana kraljevske porodice, kombinovano sa vojnim pritiskom iz Asirije i skupim vojnim kampanjama protiv „neprijatelja Alašije (Kipra)“ verovatno su destabilizovali već oslabljenu državu. Dodatni pritisak za žestoko oslabljenu ekonomiju−zbog suše i rastućeg pritiska raseljenih ljudi, verovatno je rezultovalo konačnim krahom hetitske vlasti Uporni pokušaji da se zaustavi invazija „naroda sa mora“ bio je konačni uzrok kolapsa hetitske carevine (Singer 2010: 26−28). Takođe, treba imati u vidu da je hetitsko carstvo ovog perioda bilo samo senka predhodne moći i da je nekoliko pretnji na širokom frontu uzrokovalo pad hetitskog sistema pred ovim nemilosrdnim pritiscima.

Posle svega rečenog, možemo kolaps političkog sistema istočnog Mediterana grubo grupisati u pet događaja: (1) razaranje mikeanskog sistema palata, (2) promene koje su se dogodile na Kipru, (3) kraj hetitskog carstva, (4) pokreti velikog broja naroda (opisanih u egipatskim izvorima) i (5) naseljavanje novih naroda u Kanânu (Krüger 2004: 37−38).

Levant u periodu tranzicije

Najbolja ilustracija ozbiljnosti krize u istočnom Mediteranu na lokalnom nivou i konfuzne slike koju daju literalni izvori i materijalni nalazi jeste primer grada Ugarita. Ne samo što lokalitet Ras Šamra obezbeđuje jedinstven uvid u istoriju bliskoistočnih političkih entiteta kroz obilje značajnih tekstova i arheoloških nalaza, već nam prikazuje upečatljivu sliku države tokom burnog XII veka pne.

Iako kneževina Ugarit nije bila pozicionirana u mnogoraznolikom regionu, niti je imala širok kulturni kontekst kao Mikena i Hetiti imala je relativno jednostavnu strukturu (Krüger 2004: 35). Upravo ova „relativno jednostavna“ društvena struktura kneževstva pomaže nam da bolje razumemo događaje i procese na prelazu iz poznobronzanog u ranogvozdeno doba.

Poznobronzanodopska kneževina Ugarit bila je moćna regionalna država− po ekonomskim merilima ona je bila jaka, ali joj je nedostojala vojna moć. NJeno bogatstvo bilo je bazirano na zemljoradnji, ali je glavni izvor blagostanja bila trgovina. Prestolnica kneževine nalazila se u blizini dve aktivne luke Minet el- Bejde (Minet el-Beida) i Ras ibn Hanija5 (Ras ibn Hani) sa urbanom populacijom od okvirno 150 000 stanovnika i ruralnom populacijom naseljenom u oko 150 sela.

Jasno je iz nekoliko drevnih tekstova da je Ugarit bio veoma zavistan od Hetitskog carstva u oblasti bezbednosti i da je po odlukama mirovnog sporazuma sklopljenog posle bitke kod Kadeša (1280.g. pne) bio deo hetitskog dominiona. NJegova vojna inferiornost bila je očigledna već u XIV veku na šta ukazuje sporazum iz 1355.g. pne sklopljen sa kraljem Amorićana (Ammuru) po kome je Ugarit obavezan da plaća 5 000 srebrnih šekela godišnje u zamenu za vojnu zaštitu od strane amoritskog kraljevstva. Uprkos ovoj očiglednoj zavisnosti koreni kneževske dinastije koja je upravaljala gradom-državom mogu se pratiti sve do XVIII i XIX veka pne (Yon 1992: 113−114).

Tokom XII veka pne uočljivo je da se Ugarit suočava sa spoljašnjim opasnostima. Savremeni tekstovi upućuju na „neprijatelje sa mora“ i „neprijateljske brodove“. Ugaritski saveznici se takođe u ovom periodu suočavaju sa vlastitim problemima u Siriji i Anadoliji (opustošenjima koje izazivaju polu-nomadske grupe dolazeće sa istoka) te nisu bili u stanju da pruže pomoć ugroženom Ugaritu. Ovo je evidentno iz korespodencije između ugaritskog vladara Amurapija (Ammurapi) i kralja Alašije (Alashiya) na Kipru u kome se pominje „sedam neprijateljskih brodova koji su došli i pljačkaju“. Amurapi moli svog prijatelja kiparskog kralja da prati kretanje neprijatelja (Yon 1992: 116).

Arheološka svedočanstva prikazuju jasnu sliku poslednjih dana Ugarita. Razmena pisama između Amurapija i kralja Alašije opisuju tenzije pred sam pad kneževine: „ograđeni su tvoji gradovi bedemima, stižu u tvojim bojnim kolima i čekaju neprijatelja odlučno“ i „neprijateljski brodovi su stigli, neprijatelj je zapalio vatre u gradovima i seje pustoš. Moje trupe su hetskoj zemlji, moji brodovi u Likiji i zemlja je prepuštena sebi (vlastitim snagama)“ (Yon 1992: 119). Ostaci kraljevske palate iz Ras Šamre upotpunjavaju gore rečeno− postoje nalazi srušenih zidova, cigli sa vidljivim ostacima požara, nagorelog maltera i gomile pepela. Očigledno je da je i ostatak grada doživeo istu sudbinu. Takođe postoje dokazi nasilja i borbe na ulicama kroz prisustvo brojnih vrhova strela razasutih širom grada. Ostave sudova nagomilane u kamenom bazenu ilustruju brzinu neprijateljskog upada i žurbu sa kojom su stanovnici napuštali grad (odnosno bežali iz njega). Verovatno da su napadači imali dovoljno vremena da opljačkaju osvojeni grad, jer u sloju rušenja nisu pronađene dragocenosti. Nalazi iz lučkog grada Ras ibn Hanija ukazuju da bio evakuisan pre nego što je slična sudbina zadesila njegove stanovnike (Yon 1992: 117−118).

Čini se da su stanovnici trajno napustili grad, iako su pronađene naznake modifikacije− one su verovatno delo pljačkaša, osvajača ili nomada. Ono što je očigledno da ne postoje znaci trajnog, organizovanog i struktusanog naseljavanja nakon uništenja grada. Sa druge strane, istraživanja u Ras ibn Haniju pokazuju da, uprkos uništenju poznobronzanodopskih palata, naselje biva obnovljeno od strane stanovništva koje je proizvodilo posuđe tipa Mikena IIIC:1. Kasnije prisutna postepena promena od monohromne ka bihromnoj keramici (Singer 2010: 24) što bi moglo ukazivati na inkulturaciju doseljenika u lokalnu sredinu. Gore pomenuto ne znači da je ceo region bio napušten− ruralna populacija najverovatnije je nastavila da bude aktivna i u stolećima koja su sledila (Krüger 2004: 37).

Iako klasičan diskurs poslednje dane egipatske prisutnosti u Kanânu vezuje za vladavinu Ramzesa III (oko 1186−1155 pne), kraj egipatske uprave na Levantu obavijen je tajnovitnošću. Tako se znakovi egipatske vladavine pojavljuju i mnogo kasnije, sve do vremena Ramzesa V (oko 1149−1142 pne) i Ramzesa VI (oko 1142−1134)2. Egipatski uticaj je verovatno opadao postepeno i dok nisu izgubili potpunu kontrolu nad celim Levantom Egipćani su izvestno zadržali neki vid kontrole nad pojedinim garnizonima. Gubljenje pokretljivosti, a potom i važnih trgovačkih ruta, kao i značajnih uporišta, rezultiralo je na posletku neizbežnim krajem egipatske vlasti u Siro-palestini (Singer 1998: 294).

Arheološki podaci iz od XII do XI veka takođe pokazuju dezintegraciju trgovačkih kontakta između Egipta i njegovih bivših trgovačkih partnera na Kipru ili u Egeji. Dosadašnje studije katalogizirale su samo 30 egipatskih objekata u poznominojskom ili poznoheladskom IIIC kontekstu. Koristeći uvoz kao reper moguće je zaključiti da su kontakti sa Egiptom nastavljeni tokom XII veka, ali su se onda postepeno pogoršavali tokom XI veka. Veoma je zanimljivo, što se potpuno različita slika pojavljuje u novoustanovljenom filistejskom pentapolisu, jer kontakti Egipta sa ovom oblašću bivaju jači nego sa bilo kojim drugom u Sredozemlju. Neki naučnici su čak spekulisali o prisustvu uređenih tržišta u Filisteji kroz koje su trgovačka dobra i posrednici proticali ka ostatku Palestine (Weinstein 1998: 188−191).

Postoje različita objašnjenja povodom kolapsa egipatske vlasti u Siro-palestini. Iako je unutrašnja dezintegracija egipatskog političkog, ekonomskog i društvenog sistema dovela do kraja egipatske dominacije, vojni konflikt je bio direktan uzrok kolapsa (Weinstein 1992: 14). Neki istraživači sugerišu da je lokalna vlast u Kanânu bila dovoljno elastična da apsorbuje upad „naroda sa mora“ i preživi i održi se i mnogo kasnije (Singer 1998: 294). Ovo stanovište crpi argumente iz nalaza iz Lahiša (Lachish), Tel Sere (Tel Sera), Bet-Šeana (Beth-Shean), Megida (Megiddo) i Deir el-Bale (Deir el-Balah) poznatih egipatskih centara u kojima su pronađeni artefakti koji se mogu datovati u vladavinu naslednika Ramzesa III (Finkelstain 2000: 161).

Drugi istraživači govore da je Egipat izgubio kontrolu nad Kanânom gotovo odmah nakon bitaka protiv „naroda sa mora“. Oni tvrde da se „narodi sa mora“ mogu naći u Kanânu i pre vladavine Ramzesa III i podržavaju teoriju o „dva talasa“. Svoju teoriju podržavaju argumentima koji se pozivaju na činjenice da ne postoje kanânski toponimi u egipatskim izvorima od vremena Ramzesa III i njegovih nasledika i da je pronađeno samo nekoliko egipatskih nalaza posle doba Ramzesa III u glavnim kanânskim središtima (Finkelstain 2000: 161).

Možemo zaključiti da je kraj egipatske administracije u Kanânu u nekim područjima bio gotovo trenutan, dok se u susednim oblastima egipatska admnistracija zadržala i mnogo kasnije−doduše samo u izolovanim garnizonima. Iz geografske raspodele razorenih egipatskih lokaliteta zaključujemo da je nije samo jedna grupa mogla bila odgovorna za sva ta razaranja. Dokumenti iz Amarne obelodanjuju grupe ljudi bez nacionalne pripadnosti− Habiru (Habiru) i Šasu (Shasu) označavaju nomadsku i polunomadsku populaciju bez ikakvog izrazitog „državljanstva“ (narodonosne pripadnosti)− koji su vreme krize postali napadači i pljačkaši. Moguće je da su ove grupe, koje su često izbijale na površinu u vremenima nestabilnosti, bile odgovorne za neka od pomentih razaranja.

Pošto istorijski izvori i arheološki nalazi ne daju jasan (neproblemski) prikaz situacije, očigledno je da su raznorodni procesi odigrali svoje uloge u značajnim događanjima tog vremena. Ono što je očigledno, međutim, da se migratorni pokreti i rezultirajuće nasilje tradicionalno povezuju sa slabo povezanom konfederacijom plemena označenom kao „narodi sa mora“ . Ova grupa plemena nesumnjivo je igrala glavnu ulogu u egipatskom predanju, to jest u njihovoj viziji događaja (Krüger 2004: 49).

„NARODI SA MORA“

Najistaknutije mesto među ponuđenim objašnjenjima političkog sloma Anadolije i Levanta oko 1200.g. pne jeste ideja da su odgovorni „narodi sa mora“. Pošto se njihove seobe pominju u vreme opšteg sloma u istočnom Mediteranu, mnogi istraživači su zaključili, da ove dve činjenice moraju biti uzročno-posledično povezane. Ono što predstavlja najveću „rupu“ u celoj teoriji jeste to što nam nije poznat identitet tajanstvenih „naroda sa mora“− nije nam poznato ko su oni bili, odakle su došli i kuda su se tačno kretali. Kada bismo ovo znali tada bi bilo moguće stvoriti sliku o kakvoj je migraciji ili pokretu reč (Kurt 2012: 402−403).

Poteškoća u prihvatanju „naroda sa mora“ kao glavnog uzroka političkog kolapsa Bliskog istoka jeste ta što dokazi upućuju na još jednu grupu osvajača− Aramejce. Istorijska svedočanstva nam ukazuju da su u kolapsu istočnog Mediterana uključeni i drugi narodi sem „naroda sa mora“.

Način na koji su tekstovi i arheološki nalazi tumačeni bio je opterećen brojnim teškoćama− modeli koji su arheolozi nudili interpretirali su nalaze prilagođavajući ih slici stvorenoj na osnovu napisa. Ovo je verovatno posledica mane svojsvene uobičajenim teorijskim konstruktima siro-palestinske regije u kojima je prisutno preveliko ili uprošćeno oslanjanje na pojednostavljene interpretacije sadržine tekstova. Zbog rečenog potrebno je fenomenu „naroda sa mora“ prići multidisciplinarno koristeći širok spektar naučnih disciplina da bi se pravilno interpretirali različiti podaci i nalazi pronađeni u poznobronzanodopskim kontekstima. Ovo uključuje sociološki, antropološki, lingvistički i pristup iz ugla životne sredine. Upravo je uloga prirodne sredine bila prilično značajna na mediteranskim prostorima. Da bismo došli do tačnih zaključaka najvažnije je smestiti „narode sa mora“ u odgovarajući kontekst. (Krüger 2004: 33−35).

Jednu stvar je koju je potrebno posebno naglasiti− jeste da su jedini izvori za ulogu „naroda sa mora“ u ovoj krizi opisi dva egipatska pohoda. Jedan je opis rata koji je vodio Mernepah u petoj godini svoje vladavine (1220 ili 1209 pne) protiv libijskog saveza koji je pokušao da se naseli u zapadnoj Delti. Među libijskim snagama bili su i ljudi koji su opisani kao „severnjaci dolazeći iz svih zemalja“ i iz „zemalja sa mora“.

Navedeni su kao: Šrdn, 3kwš, Trš, Škrwš i Rwkw. Sačuvan je i ukupan broj zarobljenika iz ove četiri grupe: 2200− nasuprot 7000 libijskih zarobljenika. Iz ovoga se može sagledati proporcionalno učešće ovih snaga u libijskoj koaliciji kao manjinskih učesnika (okvirno oko 1/3 ukupnih snaga saveza). Egipatski izveštaj pominje još jednu bitnu činjenicu: Libijce su pratile njihove porodice, dok su „narodi sa mora“ bili isključivo muškarci. Iz ovoga sledi da su isti bili najamnici libijskog vođe Marjarija (Kurt 2012: 403).

Više od četrdeset (ili trideset) godina kasnije (1176.g. pne) Ramzes III je u osmoj godini svoje vladavine vodio pohod protiv saveza naroda koji su se kretali na jug iz Sirije prema Egiptu, morem i kopnom. Ovaj pohod opširno je ovekovečen (slikovno i tekstualno) u njegovom zagrobnom hramu u Medinet Habuu.

Neke grupe „naroda sa mora“ ovde su po prvi put pomenute: Tjkr, Prst, Wšš i Dnn dok su dve grupe poznate od ranije: Šrdn i Škrš. Izuzetno kitnjast tekst upotrebljen je da proslavi egipatsku pobedu:

„što se tiče stranih zemalja, one su zaveru skovale na svojim ostrvima. Odjednom, zemlje su bile u pokretu, saterane u rat. Nijedna zemlja se nije mogla održati pred njihovim oružjem: Hati, Kode (=Kilikija), Karhemiš, Arzava i Alašija (=Kipar). Bili su odsečeni. Logor je bio postavljen na jednom mestu u Amor (=Amuru tj. severna Sirija). Ojadili su svoj narod i njihova zemlja je bila kao ono što nikad nije zaživelo. Napredovali su ka Egiptu dok je plamen bio spreman za njih. NJihov savez činili su: Prst, Tjkr, Škrš, Dnn i Wšš ujedinivši zemlju. Stavili su ruke na zemlje do samog centra sveta, srca sigurnih i verujući: „Naši planovi će uspeti“ (Kurt 2012: 404).

Verovatno je ovaj opis bitaka iz hrama u Medinet Habuu naveo mnoge istraživače na pogrešan put u kome su izvlačeni zaključci o uzročno-posledičnoj povezanosti kolapsa istočnomediteranskog sveta u XII veku pne i seobe „naroda sa mora“. Pri čitanju staroegipatskih tekstova moramo biti krajnje oprezni i kritični pošto isti sadrže brojne veoma slikovne epitete, prenaglašene metafore i metonimije koji mogu da ih učine nerazumljivim savremenom čitaocu. Pažljivim čitanjem gore navedenog teksta možemo sa izvesnom sigurnošću zaključiti da se bitka na kopnu protiv ovih naroda vodila, verovatno negde u blizini libanske obale, a pomorska bitka najverovatnije u Delti.

Druga stvar, koju treba naglasiti, jeste da su na reljefima bitke na kopnu prikazana teretna kola koja nezgrapno vuku dva para volova i prevoze žene i decu. Osnova kola bila su od pletenog pruća, dok su točkovi prikazani kao diskovi od punog drveta. To navodi na zaključak da se narod koji se suprostavio egipatskoj vojsci prvobitno bio naseljen kao zemljoradnički narod, koji je bio prinuđen da se seli sa svojim stadima i prodicama u potrazi za novim staništem (Kurt 2012: 404).

Narodi sa ovakvom opremom i nošnjom pojavljuju se kao deo vojske Ramzesa III u pohodu vođenom tokom njegove pete godine vladavine koji vođen protiv Libijaca. Čini se da su Prst, Tjkr i Dnn bile verovatno bliske grupe poreklom iz Kilikije i u XII veku pne bili su na raspolaganju kao najamnici (Kurt 2012: 405) .

Još jedan dokument koji govori o „narodima sa mora“ jeste veliki papirus Haris. U jednom pasusu nalazi se veoma intresanstna napomena o njima:

„Prošrio sam granice Egipta. Odbacio sam one koji su ih napali iz svojih zemalja. Pobio sam Dnn (koji su) na svojim ostvrima, Tjkr i Prst su pretvoreni u pepeo. Šrdn i Wšš sa mora, postali su kao oni koji više ne postoje. Zarobljeni jedno vreme, dovedeni su kao zarobljenici u Egipat, kao pesak na obali naselio sam ih u uporištima na putu u moje ime. Brojni su bili njihovi slojevi stotine-hiljade. Svake godine sam im svima delio sledovanja sa odećom i žitom iz svojih skladišta i žitnica…učinio sam da u moje vreme pešadija i konjica ostanu (kod kuće); Šrdn i Khk (libijska grupa) su bili u svojim gradovima, izležavajući se, nisu strahovali, jer nije bilo neprijatelja iz Kuša (niti) iz Sirije. NJihovi lukovi i oružje je visilo u njihovim ostavama, a oni su bili zadovoljni i opijeni radošću. NJihove žene su bile sa njima, a njihova deca pored njih, (jer) ja sam bio sa njima kao odabrana i zaštita njihovih udova“ (Kurt 2012: 406).

Opis Ramzesa III potvrđuje da su „narodi sa mora“ bili korišćeni kao plaćenici u garnizonima. Da se ovo dogodilo, nagoveštavaju arheološki i pisani izvori koji ukazuju da su se Tjkr i Prst nasleli u svim onim oblastima Palestine gde su Egipćani imali tvrđave sa garnizonima (Bet Šan, Gaza i Dor). Sadašnja iskopavanja, koja Britanski muzej provodi u Tel es Saidiju (u Jordanu), nedavno su dala dokaze za još jedan grad sa garnizonom koji je verovatno bio popunjen „narodima sa mora“ i koji se datuje u XIII vek pne (Kurt 2012: 406).

Ono što se izgleda dogodilo bilo je to da, kada se raspala egipatska imperijalna moć u regionu, vojnici koji su se nalazili u garnizonima bili prepušteni sami sebi. Reorganizovali su se kao nezavisni gradovi i tako su se pojavili Filistejci Starog zaveta. Moguće je da se ime „Filistejac“ vezivalo za nekoliko različitih iako povezanih grupa. Bilo je čak sugerisano (Yadin 1968; Sanders N. K. 1978) da je izraelsko pleme Dan prvobitno bilo deo jednog od egipatskih garnizona koji su naselili Dnn. Ovo pleme je imalo neobičnu karakteristiku za Izraelce Starog zaveta, a to je povezanost sa brodovima (Ahlström 1986: 60−63).

Zaključak, koji možemo izvući iz egipatskih izvora, jeste da su neke grupe naroda (čija je postojbina bila u priobalnim oblastima današnje južne Turske) bile pogođene nizom ekonomskih poteškoća u XIII i XII veku pne i stoga postale najamnici za države poput Egipta ili Libijaca. Mali broj njih je zbog rastuće krize bio primoran da sa sobom povede sa sobom i svoje porodice i stoku u nadi da će naći novu zemlja gde bi naseljavanje bilo moguće. Drugi su se koristili brodovima da napadaju obalu, što verovatno bilo samo proširenje njihovih uobičajenih piratskih aktivnosti. (Kurt 2012: 407).

Ovi relativno siromašni narodi kretali su se u manjim grupama da bi pronašli nove načine izdržavanja: pljačku, zaposedanje zemlje ili pak službu najamnika. Ovome je pomoglo postepeno opadanje centralne kontrole velikih sila, poput Hetita i drugih, te su ovakvi pokreti naroda u malim grupama bili mogući. Iako se čini da su ovi pokreti bili u porastu i postojali u nekim slučajevima agresivniji− nisu bili nova pojava. Egipćani su našli način da asimiluju bar neke od ovih naroda uvodeći ih u svoju službu.

U klasičnoj istoriografskoj literaturi čitav niz uništavanja i opadanja u istočnom Mediteranu (oko 1200.g. pne) povezuje sa „narodima sa mora“. NJihovim seobama se, direktno ili indirektno, pripisuje izazivanje ovih nesreća.

Ovde navodimo jedan klasičan odlomak koji zasupa gore pomenuti stav: „akademik svetskog glasa, prof. dr Alojz Benac (1914−1992)… na bazi svojih naučnih istraživanja i istraživanja svetski najpoznatijih arheologa, razlikuje ove tri velike seobe naroda, koje su preplavile Panoniju, zatim predeo Alpa i Balkan: (1) velika seoba naroda, okarakterisana kao Indoevropska seoba, koja se desila na kraju doba evropskog neolita…ona je u širokim razmerima promenila „etničko“ stanje Evrope. (2) Egejska seoba, na kraju bronzanog doba (XIII−VIII veka pre naše ere). Ova je seoba preplavila najveći deo Balkana. Ona je poznata u staroj istoriografiji sa imenom Dorska seoba ili Seoba morskih naroda. Imala je tri talasa: u prvom i drugom talasu, XIII-XI vek pre nove ere, selila su se grčka plemena, dok u trećem talasu, VIII vek p.n.e., selili su se narodi poznati pod zajedničkim imenom Iliri (Burović 2015)“.

Ovaj navod nam ukazuje na sliku o „narodima sa mora“ koja je nastala u klasičnoj istorijskoj literaturi, a koja prevazilazi i onu koja je formirana na osnovu egipatskih napisa. Pokreti i migracije dobili su ovde naziv „Velike egejske seobe“ koja po svom značaju i posledicama (etničkim promenama) izjednačavana sa indoevropskim osvajanjem Evrope (koje je dovelo do potiskivanja i konačnog nestanka preindoevropskih zajednica) i Velike seobe naroda kojom je okončan Stari vek i postavljeni etnički temelji savremene Evrope.

Pitanje je da li postoji dovoljno dokaza za tako široko tumačenje. Raspad hetitskog carstva naširoko se pripisuje „narodima sa mora“, razaranje Hatuše i Ugarita, ali bez čvrstih dokaza koji bi to podržali. Treba naglasiti da je natpis Ramzesa III iz Medinet Habua trijumfalnog karaktera i da se ne može uzeti, bez rezervi, kao istorijski izvor. Takođe razaranje Ugarita od strane osvajača, kako ga je u svom uticajnom članku rekonstruisao M. Astur (Michael C. Astour), nije danas tako izvesno pošto postoje i druga mišljenja. Druge centre, koji su pretrpeli neki oblik sloma oko 1200.g. pne (mikenska Grčka, Troja VIIa, Kipar), još je teže povezati sa „narodima sa mora“, jer su dokazi zasnovani na mnogo diskutovanim i ponekad protivrečnim nalazima keramike. Postojbina „naroda sa mora“ i dalje je spekulativna, te stoga ne možemo iscrtati jasnu „rutu“ njihovih seoba. Treba naglasiti da su izvori za proučavanje „naroda sa mora“ su veoma ograničeni− svode se na egipatske natpise i tekstove, nešto arheološkog materijala iz Palestine.

Odnedavno postoji tendencija da se pokreti „naroda sa mora“ vide kao nus-produkt rastućih ekonomskih problema nastalih prevelikim širenjem političkih struktura poznobronzanog doba. Ovo je iscrpelo njihove resurse i zato su mogli biti tako lako ranjivii. Rezultat sloma je bio i taj da su se različite bande pirata, razbojnika, bezemljaša i neki grandiozniji aristokratski pljačkaši2 selili u više pravaca u pokušaju da prežive na različite načine. Svi ti poduhvati (koji su bili relativno mali i međusobno nezavisni) prestali su opadanjem bogatih država koje su pljačkali i stoga od njih zavisili (Kurt 2012: 409).

Ako prihvatimo ovaj način posmatranja pitanja „naroda sa mora“ onda se opadanje pozne bronze u istočnom Mediteranu mora posmatrati unutar društveno-političkih struktura Levanta. „Narodi sa mora“ tada bi bili jedna tačka u nizu povezanih problema i promena koji su se razvijali tokom dužeg perioda− njih možemo videti kao jedan od znakova opšteg kolapsa, a ne kao njegov uzrok.

Doseljavanje u Kanân

Egipatsko povlačenje stvorilo je politički vakum na Levantu. Ova situacija nije bila jedinstvena samo za Levant, već sličnu sliku srećemo u Grčkoj, Anadoliji i severnoj Siriji. Kroz vekove koji su sledili prevlađivala je situacija gde su snažne središnje vlasti bile prisutne, ali nisu nametale svoju vlast okruženju. Takođe se pojavio nov i različit socio-ekonomski sistem nastajući postepeno i utirući put pojavi različitih populacionih grupa (Singer 1998: 295).

Posle osme godine vladavine Ramzesa III brojne grupe naseljavaju se na obalama Palestine: Sikili (Sikila) su se nastanili u dolini Šaron (Sharon), Šerdani (Sherdani/Shardan) u dolini Ako (Acco) i Filistejci, najveća od te tri grupe, na jugu − budućoj Filisteji (Singer 1998: 295−309).

Klasifikacija ove tri grupe primarno se oslanja na kontekst drevnih tekstova. Važni dokumenti za našu problematiku su Onomastikon Amenopa (Onomasticon of Amenope) i Ven-Amonova priča. Onomastikon Amenopa vezuje se za identifikaciju tri filistejska priobalna grada: Aškelona, Ašdoda i Gaze i preciziranje tri grupe „naroda sa mora“ u Kanânu: Šerdana, Sikila i Filistejca. Ven-Amonova priča nam donosi podatke o naseobinama Sikila u Doru, a ako zanemarimo pomen vladajućeg faraona Ramzesa XI, veoma je jasan njegov opis „naroda sa mora“ i Feničana kao dominatnih snaga na levantskoj obali (Dothan 1982b: 26).

Istraživanja u Tel Doru (Tel Dor), Tel Zeroru (Tel Zeror) i Tel Afeku (Tel Aphek) iznedrila su dokaze stanovanja „naroda sa mora“− međutim veoma je teško označiti ove nalaze kao nalaze pripadajuće određenoj etničkoj grupi (u ovom slučaju Sikila). Istorijski izvori jasno govore o naseobinama Šerdana severno od planinskog venca Karmil. Iskopavanja u Akri (Acco/ Akko/ Tel Akko) pokazala su prisustvo monohromne keramike, a ista je pronađena i na lokalitetu Tel Kejsan (Tell Keisan) koji se nalazi u jugo-istočnom uglu doline Ako. „Narodi sa mora“ nisu živeli dovoljno dugo u ovim oblastima da bi stvorili bilo kakvu autentičnu kulturu, te verovatno kasnije bivaju asimilovani od strane lokalnog kanânskog stanovništva (Singer 1998: 295−298).

Najozloglašenija od sve tri grupe, Filistejci, jasno je pomenuta u biblijskom tekstu i potkrepljena kroz istraživanja nekoliko arheoloških lokaliteta. Ova iskopavanja primarno dolaze iz velikih gradova ukljujući Ašdod, Ekron i Aškelon uz dodatak manjih gradova Ziklaga (Ziklag), Timne (Timnah) i Tel Kasila (Tell Qasile). Priroda procesa naseljavanja je veoma sporno pitanje, jer literalni izvori i arheološki dokazi ne ilustruju komplementarni model (Krüger 2004: 50).

Tradicionalno shvatanje o naseljavanju Filistejaca oblikovano je na Olbrajt-Altovoj (William F. Albright /Albrecht Alt) paradigmi− formulisanoj tokom vremena kada su arheološki dokazi još uvek oskudni i oslaljali se na literarne interpretacije egipatskih tekstova. Paradigma o doseljavanju Filistejaca (The Philistine Settlement Paradigm) predpostavlja da su tokom XX dinastije Egipćani još uvek bili prisutni u Kanânu. Dalje paradigma govori da posle poraza „naroda sa mora“ u suvozemnoj i pomorskoj bitci (oko 1175 pne) od strane faraona Ramzesa III isti bivaju naseljeni u kanânskim tvrđavama. Nakon ovog Filistejci bivaju u stanju da zbace egipatski jaram i zauzmu egipatsku teritoriju (Finkelstein 1998: 140 i 2000: 159).

Natpisi i reljefi iz pogrebnog hrama u Medinet Habuu opisuju pobedu Ramzesa III nad osvajačima u pomorskoj i suvozemnoj bici. Papirus Haris1 (Papyrus Harris) objašnjava i opisuje kako je Ramzes III naselio hiljade zarobljenika po egipatskim tvrđavama. Iako to nije jasno iz ovog dokumenta, predpostavlja se da su oni bili naseljeni u vojnim postajama u Kanânu. (Singer 1985: 109).

Postoje mišljenja da su Filistejci bili sposobni da poraze Egipćane i da im uzmu teritoriju. Naime, iz znatnog dela korespodencije između područja kojim su vladali Egipćani i onog koji su naselili Filistejci− zaključuje se da su Filistejci bili naseljeni svojom inicijativom ili bar uz pristanak Egipćana. Ovaj stav nedavno je izazvan sa nekoliko argumenata čiji se središnji argument dovodi se u vezu sa najranijom pojavom lokalno proizvedene monohromne (mikenske IIIC: 1b) keramike. Mikenska IIIC: 1b ili monohromna keramika „naroda sa mora“ obično se tumači kao keramika koja je izrađivana tokom prve faze filistejskog naseljavanja. Dekorisano posuđe ukrašavalo se obično oslikavanjem jednom bojom, najčešće crnom, sa jednostavnim horizontalnim grupama spiralnih traka, petlji, ptica i riba. Oblici dekorisane keramike obično su bili krateri, zvonoliki pehari, ćupovi sa stremenom, vrčevi sa sitastim piskom. Iako su svi ovi oblici potekli su mikenske Grčke−suprotno od uvezene mikenske IIIV keramike poznobronzanog doba, sva mikenska IIIC: 1b izrađivana je lokalno. Bihromna keramika, sa druge strane, predstavljala je regionalni stil razvijen kada su Filistejci živeli u Kanânu najmanje dve generacije (Stager 1995: 334−335).

Osnova za ovakve argumente zasniva se na sledećem:

– pomen imena Peleset (ili biblijskih Filistejaca) u natpisima u Medinet Habuu i vest sadržana u papirusu Haris koja pominje njihovo naseljavanje u tvrđavama

– biblijski pomen filistejskog pentapolisa u južnoj priobalnoj ravnici Kanâna

– pojava bihromne keramike posle (iznad) sloja rušenja poznobronzanodopskih gradova (Finkelstein 2000: 159).

Prisustvo bihromne (u ovom slučaju filistejske) keramike pronađene u slojevima koji se datuju u vreme vladavine Ramzesa III u dva grada: Tel el Fari (Tell el-Far’ah) i Megidu (Megiddo) − poznatim kao centri egipatske uprave, potvrdilo je arheološku vezu između gore pomenutih argumenata (Krüger 2004: 52).

Argument „visoke“ (ili „srednje“) „hronologije prihvata da je osma godina (1180/1175.g. pne) vladavine Ramzesa III je čvrst datum inicijalnog naseljavanja južnokanânske priobalne ravnice od strane Filistejaca. Pristalice „visoke“ hronologije smatraju da je pojava monohromne keramike rezultat ranog talasa „naroda sa mora“ koji su se tu naselili nakon njihove konfrontacije sa Merneptahom, a posle njegovog sukoba sa Libijcima. Monohromna keramika predhodila je bihromnoj− koja je pak bila produkt drugog talasa „naroda sa mora“ koji su se naselili u Filisteji nakon njihovog sukoba sa Ramzesom III (Finkelstein 2000: 162−163).

Osnova teorije „dva talasa“ su paralele sa naseljavanjem „naroda sa mora“ na Kipru. Fokus teorije jeste prisutnost mikenske IIIB keramike u slojevima rušenja i odsustvo mikenske IIIC:1a1 keramike, uz kasniju pojavu mikenske IIIC:1b keramike u slojevima obnove na kipraskim lokalitetima Enkomi (Enkomi), Sinda (Sinda) i Paleokastro (Maa-Paleokastro). Ovo bi po istraživačima ukazivalo da postoji određeni period napuštanja lokaliteta pre njihove obnove− odnosno da postoji vremenski međuprostor oko 10−20 godina.

Predloženi sinhronizam na Levantu ne stoji, jer je pretpostavljeni prvi talas naseljenika na Kipru je koristio mikensku IIIB keramiku. Prvi lokaliteti pripisani „narodima sa mora“ na Levantu (Ašdod− sloj XIIIB i Ekron− sloj VII) sadrže mikensku IIIC:1b monohromnu keramiku, dok ista nije prisutna na Kipru sve do drugog („ahajskog“) talasa. „Drugi talas“ naseljenika „naroda sa mora“ u Filisteji (sami Filistejaci) koristili su bihromnu („filistejsku“) keramiku. Savremenici iz reda „naroda sa mora“ ne mogu koristiti mikensku IIIC:1b keramiku na Levantu i mikensku IIIB keramiku na Kipru. Tako teorija „dva talasa“ kada se primeni zajedno na Kipar i na Levant zapravo zahteva tri faze populacionih pokreta (Stone 1995: 14).

Teorija dva talasa je odbijena i zbog nesigurne stratigrafije Megida i kontradiktornih nalaza sa ostalih lokaliteta (npr. Ras Šamre). „Visoka“ hronologija tvrdi da se bihromna keramika pojavila upravo posle osme godine vladavine Ramzesa III što ostavlja prekratak vremenski raspon za monohromnu fazu− suviše kratko za useljavanje, naseljavanje i razvoj novog (bihromnog) iz ranijeg (monohromnog) stila (Finkelstein 2000: 163).

„Srednja“ hronologija (istovremena i nezavisna od „visoke“) predlaže reformu gore pomenute teorije. NJeni zagovornici se slažu da se prisustvo monohromne keramike može povezati sa prvim naseljavanjem Filistejaca i da ista može biti datovana u vreme vladavine Ramzesa III. Predlagači „srednje“ hronologije odbacuju teoriju o „dva talasa“ naseljavanja. Nasuprot ovom zagovornici „srednje“ hronologije slažu se sa pristalicama „visoke“ hronologije da je bihromna keramika rezultat razvoja monohromne keramike i da može biti datovana u sredinu XII veka −oko 1150.g. pne (Finkelstein 2000: 163).

Sporno pitanje u ovom pogledu je to što istraživanja u Lahišu i Tel Seri nisu iznedrila bilo kakvu monohromnu (ili bihromnu) grnčariju tokom ere vladavine Ramzesa III. NJihov protiv-argument koncentriše se na karakteristični etnički fenomen filistejskog pentapolisa (pet najvećih naseobina Filistejaca), a on se neće pojaviti u udaljenim lokalitetima kao što su Lahiš i Tel Sera koji su bili naseljeni Egipćanima i Kanâncima, pre nego Filistejcima (Finkelstein 1998: 142−143). Finkelštajn (Finekelstein) je osporio ovu pretpostavku navodeći da su Lahiš i Tel Sera (Ziklag) bili glavna egipatska utvrđenja u to vreme i da su, sledujući tekstovima, korišteni od strane Egipćana za naseljavanje Filistejaca.

Finkelštajn je primetio da dodatni lokaliteti mogu osvetliti ovo pitanje. Tako na primer, na groblju 900 u Tel el-Fari (Tel el-Far’ah)− koje je datovano u prvu polovinu XII veka pne (okvirno 1199−1150 pne), nije pronađena nijedna monohromna keramička posuda. Ovde su otkriveni skarabeji Ramzesa III (oko 1186−1155 pne) i Ramzesa IV (oko 1154−1149 pne) na osnovu kojih je i datovana nekropola (Finkelstein 1998: 142).

Ovo nas navodi na zaključak da je monohromna keramika počela da se proizvdi tek posle ovog vremena tj. posle 1150.g. pne. Ovakvo mišljenje je u sukobu sa stavom pristalica „visoke“ i „srednje“ hronologije: prvi smatraju da je pojava monohromne keramike rezultat ranog talasa „naroda sa mora“ koji su se naselili u Kanânu nakon njihove konfrontacije sa Merneptahom (1212−1202 pne), a posle njegovog sukoba sa Libijcima, dok pristalice „srednje“ hronologije prisustvo monohromne keramike dovode u vezu sa prvim naseljavanjem Filistejaca koje, pak, datuju u vreme vladavine Ramzesa III.

Treću tezu zastupa „niska“ hronologija gradeći svoje argumente na odsustvu monohromne/bihromne keramike u Lahišu tokom vladavine faraona Ramzesa III. Sledujući pomenutom, oni prihvataju da su se Filistejci u Kanânu pojavili tek tokom poslednje trećine XII veka pne (1130−1100 pne) ili čak i kasnije. Ovaj stav ostavlja vremenski prostor od nekoliko dekada za razvoj i upotrebu posebnog (monohromnog) tipa keramike− sve do najmanje 1100.g. pne (možda čak i duže), dok bi se bihromna keramika zbog njenog eklektičnog stila mogla datovati u XI vek pne (Finkelstein 1998: 141).

Najubedljiviji način harmonizacije kiparskih i levanskih arheoloških dokaza je teorija o jednom (jedinom) talasu migracija. Samo jedan niz događaja ponavlja se na lokalitetima Kipra i Levanata: sloj rušenja sadrži mikensko IIIB grnčarstvo, potom sledi obnova gradova u čijim stratumima je prisutno lokalno proizvedeno mikensko IIIC:1b grnačarstvo bez uvezenog posuđa. U Doru, Ras Ibn Haniju i Tel Kejsanu na severnoj obali Levanta mikensko IIIC:1b grnačarstvo je pronađeno u slojevima koje se nalaze odmah iznad slojeva poznobronzanodopskog razaranja. Istovetna situacija se pojavljuje i u Filisteji: u Ašdodu i Ekronu, najranija pojava mikenskog IIIC:1b grnačarstva praćena je potpunom obnovom gradova posle razaranja ili napuštanja poznobronzanodopskih naselja. Istu situaciju srećemo i u Aškelonu gde je mikensko IIIC:1b lončarstvo pronađeno u najranijem sloju nastanjenja posle poznobronzanodopske destrukcije grada (Stone 1995: 14). Naseljavanje Filistejaca bio je, verovatno, proces koji je trajao najmanje jednu celu generaciju6 − zbog toga govoriti o dva različita talasa populacionih pokreta znači ne predstaviti ispravno realnu situaciju (Stone 1995: 16).

Filistejci – identitet i poreklo

Značaj drevnih tekstova za pitanje postavljeno u podnaslovu, a posebno onih koji se odnose na događaje XII veka, je velik− bez narativnih dokaza bilo bi malo verovatno da budu pronađene veze sa etničkim entitetom ovih grupa, niti bi bilo moguće smestiti materijalne dokaze u širi geopolitički kontekst bliskoistočno-mediteranskog sveta. Sa druge strane narativni tekstovi imaju svoje mane. Ovo se obično tiče autentičnosti dokumenata i tumačenja istih od strane onih koji nisu obučeni za taj posao− kada arheolozi i filolozi proučavaju različite podatke treba da to čine u međusobnoj saradnji. Često materijalni dokazi i njihova relevantnost zavise od načina na koji su isti „modifikovani“ da bi se uklopili u predstavu koja je oblikovana na osnovu tekstova (Krüger 2004: 54).

Važno imati na umu da su natpisi iz Medinet Habua zvanični dokument načinjen od strane političkih vlasti i da je njihov primarni cilj da slave vlast i opravdavaju dela faraona. Ovaj literarni stil sleduje tradiciji koju karakteriše poetska i pohvalna literatura što povremeno rezultuje napregnutim izrazima, metaforama i hvalospevnim figurama (Cifola 1988: 276−277).

Takođe literalni tekstovi koji opisuju tadašnje političke događaje bacaju svetlo na njih kroz aktuelni svetonazor i mentalitet, te stoga moraju biti sagledavani u dužem rasponu strukture i procesa, a arheologija predstavlja savršenu platformu za konstituisanje dugoročnih događaja. Usled rečenoga drevni tekstovi moraju biti interpretirani u skolpu konteksta koji uspostavlja arheologija (Krüger 2004: 54).

Treba pomenuti da su relevantni tekstovi vezani za „narode sa mora“ i njihovo naseljavanje na Levantu natpisi u velikom hramu Amon-Ra u Karnaku. Oni opisuju Merneptahovu pobedu nad Libijcima u petoj godini njegove vladavine. Libijci su bili podržani sa nekoliko grupa ukljujujući narode (plemena) Luka (Luka), Šerden, Akavaša (Akawasha) i Turša (Tursha). Drugi izvor jesu natpisi u hramu u Medinet Habuu koji opisuju podvige Ramzesa III (nubijski rat, hetitsku i sirijsku kampanju koji su, treba reći, veoma upitni). Pored ovog, tri konflikta su precizno datovana: prvi libijski rat (pete godine vladavine), velike pomorske i suvozemne bitke (osme godine vladavine) i drugi libijski rat (jedanaeste godine vladavine). Ovakvo datovanje potvrđeno je i tekstovima pronađenim na Haris-papirusu (Lesko 1994: 151−152).

Jasno je da je tekstualna interpretacija igrala sastavnu ulogu u osvetljavanju procesa naseljavanja na Levantu. Tradicionalno objašnjenje (ili Olbrajt/Altova paradigma) događaja povezanih sa naseljavanjem „naroda sa mora“ na Levantu dosta se oslanjala na interpretaciju teksta Haris-papirusa. Nekoliko autora pretpostavlja da su Egipćani naselili strance u utvrđenjima u Kanânu− ovakav stav je zatim korišćen za (re)interpretaciju arheoloških nalaza na Levantu (Krüger 2004: 55).

Nasuprot ovakvom stavu, jasno je da tekstovi nemogu biti uzeti kao neupitna vrednost ili kao nepogrešivi izvori, već trebaju biti interpretirani u kontekstu egipatskih narativnih stilova. Ilustracija ovog stila jeste opis postupanja Ramzesa III prema beduinskim zarobljenicima iz Edoma:

„uništio sam ljude Seira (Seir) /Edoma/ među beduinskim plemenima, sravnio sam njihove šatore, njihove ljude, njihovu imovinu i njihovu stoku takođe, bezbrojne, okovane odvedoh u zarobljeništvo kao danak Egiptu (Wood 1991: 46−48). Naravno da ovakvi navodi ne smeju biti doslovno shvaćeni i protumačeni, već kao izraz veličanja faraonove moći sa jezgrom istine.

Jasno je da su zatvorenici „naroda sa mora“ bili zarobljeni, žigosani i naseljeni kao robovi. Iz tog razloga, verujemo da Egipćani nisu „presadili“ ili naselili „narode sa mora“ u njihove garnizone u Kanânu prosto zbog toga što to nema nikavog strateškog smisla. Gradovi zaposednuti od strane Filistejaca nalazili su se na najvažnijim trgovačkim rutama (na kopnu i moru) ka Siriji i zapadnoj Aziji i posedovali su glavninu obradive poljoprivredne zemlje. Naseljavanje administrativnih središta i postaja odgovornih za odbranu egiptskih granica grupama migranata i upadača, koji su poraženi u bici, moglo bi biti veoma opasno i sigurno bi kompromitovalo bezbednosni sistem.

Arheološki dokazi, štaviše, pokazuju pored obrazca razaranja i kontinuitet −koji može ilustrovati situaciju gde se egipatsko prisustvo nastavilo i mnogo kasnije u nekim oblastima, za razliku od susednih oblasti koje bile uništene od strane migranata i potom naseljene od strane istih. Ovo bi moglo biti moguće, imajući na umu egipatsku unutrašnju nestabilnost u to vreme, da su novi stanovnici i Egipćani koegzistirali određen period vremena. Ipak, kako je filistejsko prisustvo raslo, egipatska dominacija (prisutnost) u Kanânu je konačno iščezla (Krüger 2004: 57).

Od svih devet „naroda sa mora“ pomenutih u egipatskim tekstovima, grupa Prst („Pelešet“/ Filistejci) se u pogledu odeće i opreme ne razlikuju od grupa Tjkr („Tjeker“) i Dnn („Denjen“) – svi oni nose kiltove, koplja, kratke mačeve, okrugle štitove i neobične kape koje su tumačene na različite načine(Kurt 2012: 405). Ovo bi ukazivalo na njihovu srodnost i možda istovetno poreklo. Od ove tri grupe samo je grupa Prst bila prisutna (naseljena) na Levantu.

Britanski levantolog DŽonatan Tub (Jonathan N. Tub) primetio je prisustvo „stranih elemenata“ u dolini Jordana tokom poznobronzano-gvozdenodopske tranzicije. NJegov argument se fokusira na prisustvo sahrana sa dva pitosa (double-pithos burial). Naime reč je o specifičnom obliku sahranjivanja konstatovanom na lokalitetu Tel es-Saidija (Tell es Sa’idiyeh), tačnije na gradskoj nekropoli i to njenoj fazi. Ova faza odgovara (pripada) nastavku egipatske vlasti i datuje se u XII vek pne. Nekropolu ovog vremena karakteriše primarno individualno sahranjivanje u ozidanim grobovima, odnosno grobnicama napravljenim od ćerpiča pokrivenim pločama istog materijala. U ovoj fazi primetno je uvođenje dvopitosnog sahranjivanja.

Karakteristika ovog tipa sahranjivanja su dva veoma velika ćupa (pitosa) sastavljena rame uz rame, dok su njihovi vratovi udaljeni, tako da stvaraju efekt keramičkog mrtvačkog kovčega. Tela su pretežno individualna i položena na leđa. Pogrebni prilozi nalaze se uz telo ili su smešteni izvan kovčega. Ostaci dece, takođe, su sahranjanivani na ovaj način, ali u jednom čuvajućem ćupu (Tub 2000: 186). Ovakav vid sahranjivanja, verovatno, predstavlja pogrebe grupe „pomorskih naroda“ koja je bila zarobljena i uključena u egipatsku službu posle kopnene bitke Ramzesa III u severnom Levantu osme godine njegove vladavine.

Ovaj tip sahranjivanja stran je kanânskoj kulturi i njegovi koreni nalaze se hetitskoj Anadoliji− gde je dvopitosni metod sahranjivanja bio sveprisutan. Ovo bi mogli ukazivati na veću grupu „naroda sa mora“ ili pre stranaca u ovoj regiji (Tub 2000: 186). Nalaz nekoliko dečjih pogreba mogu ukazivati na prisustvo porodičnih grupa, što bi pak ukazivalo na trajno naseljevanje. Egipatski izvori pominju prisustvo stranih elementa, naročito Šardine/Šerdene, i ranije tokom Amarna-perioda (sredina XIV veka pne) pretežno kao pomoćne snage (Dothan T. 1989: 63).

Jasno je da su „narodi sa mora“ ili neki drugi stranci bili prisutni na Levantu, a verovatno i na Kipru mnogo pre poznobronzano-gvozdenodopske tranzicije. Naseljenici iz Anadolije verovatno su bili prisutni u Transjordaniji. Moguće je da migranicije verovatno nisu poticale samo iz Grčke, već i iz Anadolije (Krüger 2004: 68).

Postoje mišljenja da se prvo filistejsko naseljavanje duž južnopalestinske obale dogodilo početkom gvozdenog doba (oko 1185.g. pne), a ubrzo potom i ustanovljavanje Filistejaca kao političke i kulturne elite u pomenutoj oblasti. Materijalna kultura prvih Filistejaca u mnogome je ličila na onu iz njihovog egejskog zavičaja i bila je veoma različita od lokalne poznobronzanodopske kulture kanânske populacije. Kontakt između Filistejaca i starosedelaca Kanânaca pokrenuo je proces akulturacije koji je uticao na na filistejsku kulturu sledećih 575 godina njenog postojanja (Stone 1995: 7).

Tvrdnja da su Filistejci naseljeni kao posade garnizona posle poraza od strane Egipćana (Singer 1985; 1988; 1992) datuje filistejsko naseljavanje u period posle osme godine vladavine Ramzesa III. Gotovo potpuno odsustvo egipatskih artefakata u Filisteji protivreči ovoj teoriji (Bietak 1993, Stager 1995). Egiptolog Manfred Bitak (Manfred Bietak) zalaže se za nešto raniji datum filistejskog naseljavanja zasnovan na dokazu da su Filistejci bili nastanjeni u Kanânu pre preduzimanja njihovog napada na Egipat i tada se odigrala bitka na istočnim granicama Egipta, koja je oslikana u hramu u Medinet Habuu. Sa druge strane na osnovu stratigrafskih nalaza Mazar datuje prvo pojavljivanje filistejske monohromne keramike u period između 1193. i 1175.g. pne3. Izvesno je da Filistejci nisu bili još zauzeli Aškelon tokom Merneptahovog pohoda 1208.g. pne, jer natpisi na reljefima u Medinet Habuu opisuju Aškelon kao grad naseljen Kanâncima, a ne „narodima sa mora“.

U svojoj studiji o korenima Filistejaca Brug je preispitao svaki od 8 tipova grnčarije koje je klasifikovala Trud Dotan (Dothan T. 1982a: 96) kao „posuđe izvedeno iz mikeanskih prototipova“. Ova identifikacija je središnja u teoriji da se poreklo kulture „naroda sa mora“ nalazi u mikenskoj Grčkoj. Osporivši mikensko poreklo svakog od 8 tipova posuđa, Brug je isticao da su ovi tipovi grnčarije rezultat ili unutrašnje kulturne promene ili kontakta sa Kiprom. Ovo ga je vodilo da ospori validnost identifikacije Filistejaca kao bežećih Egejaca (Stone 1995: 13).

Arheološki podaci iz Filisteje podržavaju stav da postoji samo jedan osnovni talas filistejskog naseljavanja. Bihromno „filistejsko“ grnčarstvo, najverovatnije, predstavlja stilski razvoj iz mikenskog IIIC:1b monohromnog grnčarstva, stoga nema potrebe uvoditi novi talas doseljenika da bi se objasnila ova stilska promena. U Ašdodu, Ekronu i Aškelonu stilska promena dokumentovana je i stratigrafski. Slojevima sadržećim monohromno lončarstvo slede slojevi sadržeći mešano monohromno i bihromno lončarstvo, a na kraju u narednim slojevima bihromno potpuno istiskuje monohrono lončarstvo. Činjenica da je bihromna dekoracija nepoznata u Egeji i na Kipru (Yannai 1983: 150) snažno ukazuje da je bihromni stil posledica lokalnog razvoja pod uticajem kanânskih i egipatskih tradicija3 od monohromne tradicije koju su Filistejci doneli na obale Levanta.

Postoje i druga mišljenja, tako na primer, izraelski naučnik Šlomo Bunimovic osporio je hipotezu da nalazi materijalne kulture u Filisteji mogu biti povezani sa grupom ljudi koje nazivamo „Filistejci“ negirajući upotrebljivost filistejskog grnčarstva kao instrumenta za rekonstrukciju filistejske kulture i identifikaciju prisustva Filistejaca na pojednim lokalitetima. Sa druge strane primenjujući 4 principa (Barth 1969: 11) socijalnog antroploga i etnografa Frederika Barta (Thomas Fredrik Weybye Barth) možemo reći da su Filistejci bili etntički entitet 3sa zasebnom kulturom (Stone 1995: 17).

Tokom prve faze filistejskog naseljavanja (oko 1185−1150 pne) filistejsko prisustvo potvređeno je na pet lokaliteta Pentapolisa: Aškelonu, Ašdodu, Ekronu, Gazi i Gatu. Iako su Filistejci bili dominatan etnički element u pravoj Filisteji, oni su bili izrazita manjina u širem Levantu i bili su „uronjeni“ u levanstku kulturu i društvo, jer se samo 4 procenta (47 od 1 087) lokaliteta gvozdenog doba II nalazi u Filisteji. Populacija Filisteje bila je oko 36 000 stanovnika odnosno 9% procenjene populacije Palestine koja je iznosila oko 403 000 naseljenika.

Ston zaključuje da su Filistejci − kada su se u svom prvom naseljavanju pojavili na Levantu, imali zaseban arheološki i kulturni identitet. Oni su na Levant stigli kao osvajači i naseljenici, a ne kao kolonisti koji su održavali kontakt sa svojom egejskom postojbinom. Zbog ovoga nije začuđujuće da je posle nekoliko generacija njihova materijalna kultura bila sličnija levantskoj nego grčkoj kulturi. Filistejci su postajali sve integrisaniji u sociokulturni svet Levanta− nove ideje koje su bile prihvaćane bile su levantinske (Stone 1995: 24). Uprkos gotovo šest vekova interkulturne interakcije i akulturacije Filistejci su uspostavili posebni arheološki prepoznatljiv (identifibilni) kulturni, etnički i politički idenitet (Stone 1995: 25).

Zaključak

Doprinos Fernana Brodela (Fernand Braudel) i njegove škole Anala jeste upotreba diahroničke perspektive u izučavanju prošlosti. Sledujući ovom stavu istorija može biti sagledana u skladu sa tri oblika pokreta: kroz georafsko (la longue durée), društveno (conjonctures) i individualno vreme (événements). Longue durée ili geografsko vreme Brodelova je najznačajnija inovacija u vremenskoj kategorizaciji. Ovo može biti opisano kao istorija čovekove povezanosti sa njegovom životnom sredinom: „istorija u kojoj su sve promene lagane (spore), istorija stalnog ponavljanja, neprekidno kružeći ciklusi“ (Horden−Purcell 2000: 36). Pored rečenog treba nagalasiti da postoji jasna razlika između arheološkog i etnografskog vremena. Naime, arheolog ponovo vraća u njihovo vreme artefakte i nalaze− izrađene tokom dugih perioda,2, dok etnograf posmatrajući savremene događaje i epizode operiše u tzv. „brzom vremenu“ (Smith 1992: 26−27).

Gore rečeno je veoma važno za naš pravilan metodološki odnos prema arheološkim nalazima, jer nas ovo upućuje da sem osnovnih tipologija keramičkih nalaza i drugih artefakata pažnju usmerimo ka kontekstualizaciji istih. Ovaj fokus nam je izuzetno značajan za razumevanje događaja i procesa koji su se odigrali tokom XII veka pne na istočnom Mediteranu.

Događaji poznog XII i XI veka moraju biti povezani sa karakterističnijim vremenskim razdobljima specifičnijim od tradicionalne podele na poznobronzano i ranogvozdeno doba. Osnova za demarkaciju različitih pod-faza je identifikacija relevantnih struktura. U skladu sa modifikacijom tradicionalne podele ustanovljen je i perod tranzicije – koji je stoga podeljen na uporedive (komparabilne) jedinice.

Početni prosperitetni period vezuje se za fazu posle bitke kod Kadeša i mirovnog ugovora između Hetita i Egipćana. Ovu eru karakterišu: (1) centralizovan politički sistem (Mikena, Hetiti, Kipar, Egipat…), (2) povezana, struktuisana i cvetajuća trgovačka mreža i (3) velika urbana populacija. Cenralizovane države, struktuisana trgovačka mreža i brojna urbana populacija bile su ključne strukture koje su konstituisale poznobronzano doba.

Sledeći period vezuje se za opadanje centralizovanih političkih sila koje se dogodilo zbog različitih unutrašnjih i spoljašnjih uzroka, što dovodi do sistematskog raspadanja centralizovanih sila. Uticaji ovih događaja doveli su na kraju do potpunog kolapsa sistema trgovine.Ono što sledi je slom uticaja centralnih vlasti i vakum je kreiran. Moguće je zaključiti da je kolaps sistema uzrokovala preopterećenost ekonomije koja je nastupila zbog (1) uvećanja (rasta) populacije i (2) iscrpljenosti prirodnih resursa.

Pomenuto je rezultiralo premeštanjem nekoliko grupa, što je stvorilo masovne populacione pokrete− bilo one unutrašnje (unutar država) ili spoljne (između država) migracije. S obzirom na to da se nekoliko naselja istočnomediteranskog bazena nalazilo veoma blizu mora− pokreti nekoliko grupa koje su išle pomorskom rutom duž istočnog priobalja neizbežno su rezultirali nasilnom interakcijom sa zajednicama duž te rute.

Posle nekog vremena, novi naseljenici su se stabilizovali ili su se asimilovali gotovo odmah u postojeću populaciju (primer Sikila). Ovi prvi su čak nastavili sa proširivanjem svojih orginalnih naselja (primer Filistejaca). Nove etničke grupe se naseljavaju i izgrađuju, a potom se pojavljuju i nove (etničke) države. Tek u ovoj fazi možemo reći da je gvozdeno doba stvarno zaopočelo.

Period tranzicije karakterišu, u velikoj meri, ruralna populacija, pokreti nekoliko „novih“ etničkih grupa i borba istih sa postojećim zajednicama za kontrolu nad lokalizovanom trgovinom. Osnovni zaključak je da se bronzano doba nije završilo iznenada, već u seriji suptilnih događaja (Krüger 2004: 62).

Sličan način objašnjenja promena koje su se dogodile tokom poznobronzano-ranogvozdenodopske tranzicije predstavlja model koji je predložio Filip Betankur (Betancourt 2000: 300). Ovaj model predlaže da je regionalna kriza uticala na fundamentalnu osnovu ekonomije društva. Kriza je vodila kolapsu ekonomije praćene migracijama, ratovima i slabljenju središnjih vlasti.

Tekstovi ispisani na linear-B pismu, kao i arheološki nalazi prikazuju očigledan prosperitet mikenske ekonomije. Arhitektonski projekti, čiji su ciljevi bili više simvolični nego praktični, pokazuju sposobnost mikenskog društva da podrži velike radne poduhvate. Pretpostavlja se da je ova mogućnost izvirala iz razvijene poljoprivrede i trgovine i da se sve vrti oko prisustva jednostavnog pricipa stvaranja viška (Betancourt 2000: 299). Iako je poljoprivreda primarno obezbeđivala izdržavanje (prehranjivanje) populacije, ona je takođe donosila višak dobara koji je mogao biti razmenjen za druga dobra. Trgovina je, dakle, obezbeđivala sistem sa mehanizmima podrške u slučaju krize. Uspeh poduhvata je zavisio od snage središnjih vlasti, koje su pak proisticale iz stabilnog sistema što je, zauzvrat, rezultovalo napredovanjem trgovine.

Ekonomski uspeh Jelade može se meriti i porastom populacije. Premer Mesinije (Messinia) ukazao je na populaciju između 50 000 i 100 000 ljudi. Moguće je da je rast populacije premašio sposobnost poljoprivrede da podrži isti. Linear-B tekstovi svedoče o velikim problemima sa kojima su se susretale središnje vlasti u obuzdavanju neravnoteže.

Bez obzira na to koliko se stroga kontrola održavala, ukoliko je populacija bila prevelika− sistem bi bio u problemu održi svoj prosperitet, te bi ne mogao reagovati na regionalne krize. Ovo bi značilo da društvo nije imalo sposobnost da proizvede viškove hrane što bi u vremenu suše, na primer, dovelo do gladi. Krize su mogle imati efekt i na nekoliko regiona istovremeno. Unutrašnja nestabilnost mogla je voditi do nasilnih konflikata i čestih naknadnih pokreta velikog broja ljudi. Delimičan oporavak može biti eventualno potvrđen za gradove i centre koji nisu bili uništeni.

Sa druge strane, Dever daje razmatranja promena na Levantu kroz perspektivu opšte teorije sistema gde su podsistemi izgubili ravnotežu (Dever 1998: 107−108). Ovi pogledi zasnivaju na nekoliko teza:

– život je, kroz krizu poljoprivrede, rastrojen što je izavalo krizu trgovine na Mediteranu

– zastarela i nedinamična tehnologija nije bila u stanju da reaguje na ove promene

– društvo se dalje rastrojavalo kroz rastući konflikt između novih etničkih grupa i postojećih zajednica

– korumpirana i centralizovana birokratija pogoršavala je problem kroz loše upravljanje

– sledio je kolaps sistema

– epski pesnik uvodi religiju i njen neuspeh da održi kulturalni sistem.

Iako Dever upotrebljava ovu partikularnu teoriju na regionalni nivo, ovo takođe može biti primenjeno da opiše univezalni kontekst istočnog Mediterana. Ono što je takođe jasno, je to da je postepeno opadanje zbog izvesnih „patologija“ ili nestabilnosti u toku predhodne poznobronzodopske ere, pokrenulo nadole spiralu koja je hranila samu sebe− na kraju totalni kolaps je bio neizbežan. Stari (poznobronzanodopski) sistem iznedrio je novi (ranogvozdenodopski) sistem od decentralizovane preživele populacije. Novi tipovi i obrasci naselja postepeno su se pojavili sa fleksibilnijim socio-ekonomskim strukturama.

Možemo zaključiti da je poznobronzano-gvozdenodopska tranzicija izazvala je značajne društvene promene na Bliskom istoku. Naime, umesto poznobronzanodopskih izrazito centralizovanih država-gradova i drugih političkih entiteta tog vremena, regulisane i struktuisane trgovačke mreže i brojnih urbanih naselja u toku ranog gvozdenog doba preovladavaju manji regionalni politički entititeti sa manjom populacionom bazom, trgovina koja je više lokalizovana i obrazac seoskih naselja. Jedna stagnirajuća i kolapsirajuća politička struktura bila je zamenjena novim decentralizovanim i fleksibilnim sistemom.

Vilijem Dever, je osporio tradicionalno viđenje tranzicije XII veka kao „mračnog perioda“− on, naime, brani tezu da tranziciju XII veka pne treba razumeti kontekstualno− kao jedan ciklus u neprestanim ciklusima rasta i opadanja u dugoj istoriji Siro-palestine.

Postojeći modeli promena mogli bi da objasne promene koje su uzrokovale poznobronzano-gvozdenodopsku tranziciju. Promene koje su se pojavile nisu bile rezultat spoljašnjih faktora, već pre nesposobnosti sistema da održi socio-ekonomski balans, što je rezultovalo kolapsom sistema. Spoljašnji faktori kao što su pokreti etničkih grupa, nasilne konfrontacije i prestanak trgovine rezultat su postojanog kolapsa sistema− pomenute pojave su ga samo ubrzale.

Nestabilnost mediteranskog krajolika je produkt nekoliko faktora od kojih je najvažniji faktor geološka struktura. Uticaj ljudskog faktora pogoršavao je već i onako nestabilnu životnu sredinu. Erozija zemljišta, ekspanzija ljudskih naselja i poljoprivrede i krčenje šuma, u kombinaciji, su pogoršali nestabilnu životnu sredinu. Ova nestabilnost pejsaža kreirala suštinsku karakteristiku životne sredine: to nije bio stabilan entitet, već neprekidno menjajući. Mediteran i njegova životna sredina su dakle dinamički entiteti− krajolik je stalno postavaljao izazove onima koji su živeli u njemu preobražavajući njihovo postojanje. Promena je bila jedina stalna odlika na Mediteranu (Krüger 2004: 69).

Na kraju se postavlja pitanje: kakva je bila uloga „pomorskih naroda“ i među njima Filistejaca u ovim događajima? Veliki migratorni pokreti u istočnom Mediteranu, verovatno su rezultat opšteg kolapsa sistema, a ne uzrok istog. Uzrok kolapsa je svakako sadržan u odnosu između životne sredine i njenih stanovnika. Mediteransko životno okruženje često je zadavalo ogroman pritisak svojim stanovnicima− iz ovog razloga stalna promena je bila neophodna za dinamično naseljavanje na Mediteranu (Krüger 2004: 71−72).