Religiologijski Istraživački Centar

U potrazi za identitom: doprinos renesanse i reforamcije nastanaku prednaučne arheologije

Velibor Martinović
PhD Filozofski fakultet
Beograd

Sažetak:

Odnos prema nasleđu veoma je značajan za izgrađivanje identiteta. Preokret koji se dogodio u toku renesanse doveo je do suštinskih promena u nauci. Reafirmaciju antičke kulture prati pojava novih svetonazora. Novorođene prirodne nauke razvijaju svoje osobene metodologije istraživanja: eksperiment postaje osnovni metod naučnog istraživanja, a proverljivost, merljivost i zakonitost osnovni kriterijumi istinitosti. Pojavom reformacije i raskidom sa Rimom kao središtem vaseljenske duhovne vlasti zapadnoevropski narodi počinju istraživati svoje nacionalne korene. Iz ove potrage za svojim identitetima u drugoj polovini XVI veka počinje da se razvija se prednaučna arheologija. Pojavljuje se interes za starine koji se u obliku antikvarstva brzo se širi zapadnom Evropom. Ovaj proces završava se krajem XIX veka kada arheologija postaje naučna disciplina u punom smislu te reči sa svojom prepoznatljivom metodologijom.

Uvod

Pogledavši Evropu XVII i XVIII veka u kojoj je sve vrelo od života i koja je bila ispunjena optimizmom koji pak bio nadahnut idejama progresa teško je bilo zamisliti da je ista pre jednog milenijuma ležala u „tami srednjeg veka“. Ubrzan razvoj nauke i umetnosti (koji je proistekao iz humanizma i renesanse) i buran verski život ispunjen brojnim sporovima i podelama, saborima i disputima (što je bila posledica reformacije) kao sveopšti napredak kulture na svim njenim poljima ulivali su nadu bolje sutra.

Na žalost upravo se je u prvoj polovini XVII veka odigrao prvi sveevropski rat u istoriji kontinenta− krvavi Tridesetogodišnji rat (1618−1648) koji je okončan 24. oktobra 1648. god. potpisivanjem Vestfalskog mirovnog sporazuma. Ovaj rat će protutnjati Evropom i ostaviti duboke posledice trajno menjajući lice starog kontinenta. Sa druge strane treba istaći da je Vestfalski mir označio početak modernih nacionalnih država (vestfalskih država), jer je po prvi put u evropskoj istoriji je priznat suverenitet svake države− što postaje konstanta i temelj budućih međunarodnih odnosa (videti Croxton 1999). Posle ovog mirovnog sporazuma Evropa izlazi iz perioda previranja (koja su započela pojavom reformacije 1517. god.) i ulazi u period stabilizacije političkih i ekonomskih prilika.

U vremenu pomenutom u prvoj rečenici ovog rada (XVII−XVIII vek) zbog specifičnih identiteskih potreba severo-zapadnih Evropljana počeće razvoj gore pomenute humanističke discipline− arheologije, doduše u njenom prednaučnom obliku. I kao što Martin Luter nije mogao znati ni pojmiti kakvu će revoluciju izazvati njegovo zakucavanje 95 teza na vrata dvorske kapele Svih svetih u Vitembergu, niti su rani renesansni umetnici imali svest da će njihova dela u tolikoj meri promeniti tadašnji svet− tako ni rani prednaučni arheolozi (antikvari) sakupljajući umetnička dela antičkih vremena bivajući opčinjeni njihovom lepotom i beležeći, mapirajući i opisujući drevne spomenike koje su vezivali za svoje pretke, odnosno integrišući ih u svoj ientitet nisu mogli ni sanjaju kakvo revolucionarno delo čine.

Dva puta: renesansa i reformacija

U srednjem veku geografska i antropološka znanja oslanjala su se pre svega na antičke izvore. Srednjevekovna Evropa poznavala je Sredozemlje, dobar deo Azije, severnu Afriku i severni Atlantik. Pa čak i to znanje bilo je podeljeno (i ljubomorno čuvano, kao recimo portugalske pomorske karte− portolani), a ne univerzalno. Severni Atlantik bio je poznat Vikinzima, Ircima i Baskima, a dobar deo srednje Azije poznavale su samo Vizantija i Venecija. O jugoistočnoj Aziji bilo je malo podataka, kao i o Kini i Indiji. Sva geografska znanja o potencijalno privredno i trgovački značajnim područjima, bila su ljubomorno čuvana, kao, ustalom, i retke geografske karte tog vremena (Palavestra 2011: 54).

Upravo je negovanje antičkog nasleđa u periodu srednjeg veka, ma koliko ono skromno bilo, značilo „čuvanje plamena“ i iz koga će se razviti renesansa (XIV−XVIveka). Da bismo pravilno shvatili kakav je preokret nastupio pojavom renesanse treba naglasiti da je renesansa bila jedan izuzetno kompleksan proces koji uočavamo i sagledavamo u nekim njegovim pojavnim oblicima, jer ona deluje na više polja i nivoa ljudske delatnosti. Tako se na nivou društva javlja kapitalizam, u domenu politike kolonijalizam, na polju u ideologije imperijalizam, nacionalizam i evolucionizam, u nauci humanizam, na verskom polju reformacija i protestantizam, dok se u oblasti umetnosti sagledavamo renesansu u užem smislu te reči. Pomenute promene i pojave uticale su suštinski na izgradnju civilizacije kakvu danas poznajemo.

Po svom značaju ove promene gledišta, odnosno pojava kapitalističkih pogleda na svet i čoveka i društvene posledice koje će proizaći iz toga odgovaraju izmeni načina života i društvene strukture koji je je izazvala neolitska revolucija. Ovo bi, verovatno, bile dve najveće i najvažnije promene (neolitska i renesansna revolucija) u istoriji ljudske civilizacije.

Treba istaći da su period renesanse (koji počinje krajem XIII veka) karakterisale tektonske promene (videti Ferguson 1962) na mnogim područjima, kao što smo već gore napomenuli. U to vreme menjali se je društvena struktura, stil u umetnost, naučne paradigme i odnosi na polju religije. Po mnogim mišljenjima upravo su društvene promene bile pokretač procesa tranformacije u oblastima umetnosti, nauke, politike i religije, dok su same bile utemeljene na specifičnim istorijsko-političkim okolnostima. Sve je delovalo kao sistem spojenih sudova: istorijsko-političke okolnosti uslovile su promenu društvenih odnosa (pojavu ranog kapitalizma), a ove su pak delovale i pokrenule procese u oblasti umetnosti koja menja svoje teme (od religioznih i uzvišenih ka ljudskim i svakodevnim), dok gotovo istovremeno nauka menja svoj predmet istraživanja i na kraju verski život (uključujući crkvenu organizaciju) doživljava radikalnu transformaciju.

Uz reafirmaciju antičke (pre svega starogrčko-rimske) kulture, umetnosti i filosofije prirodne nauke doživljavaju svoj do tada neviđeni uzlet. Slobodno možemo reći da ovo predstavlja i istinski početak razvoja prirodnih nauka koje oslobođene sa jedne strane spekulativnosti, a sa druge lišene imperativa praktičnosti i upotrebljivosti doživljavaju svoj nesmetan i samostalan razvoj.

Pod prvim (spekulativnošću) podrazumevamo filosofski pristup u objašnjavanju realnosti, to jest nas samih i sveta koji nas okružuje, koji se nalazi izvan granica (eksperimentalne) proverljivosti, te se svodi, u najvećem broju slučaja na pretpostavke, odnosno spekulacije. Druga opaska (imperativ upotrebljivosti) se odnosi na iskoristivu (utilitarnu) ulogu− kakvu su nauke, ispravnije bi bilo reći veštine, imale tokom srednjeg veka. Od ovog imperativa bila je izuzeta samo teologija kao kruna srednjevekovne naučne i obrazovne hijerarhije. Ovo je potpuno logično ako posmatramo misaoni kontekst srednjevekovlja. Otkrivenjska istina podarena ljudima razrešavala je sve dileme u pogledu porekla (stvorenog) sveta i čoveka, njegove smislesnosti, odnosa sa Stvoriteljem kao i načina na koji svet u osnovnim crtama funkcioniše. Ovim stavom ljubopitiva antička misao izgubila je svoju pokretačku snagu.

Renesansni pokret, inspirisan antičkom mišlju na polju humanizma, vratio je tu pokretačku snagu nauci. Oslobođene iz krila filosofije, majke svih nauka, i preuzimajući njen racionalno-logički diskurs i pristup realnosti novorođene prirodne nauke razvijaju svoje osobene metodologije istraživanja. Eksperiment postaje osnovni metod naučnog istraživanja, a proverljivost, merljivost i zakonitost osnovni kriterijumi istinitosti. Od renesanse priroda više nije interaktivni subjekat sa kojim ljudske zajednice komunikaciraju, već nesvesni objekat koji treba da posluži ljudima, to jest njihovim potrebama (videti Tilley 1994 i Cosgove 1989). Tom zadatku poslužiće i mlade prirodne nauke tog doba, a njihov ubrzani razvoj obeležiće naredne vekove ljudske istorije.

Velika geografska otkrića i začetak kolonijalizma krajem XV veka i početkom XVI veka, kao i susret s novim čudnim svetovima inspirisali su u Evropi novu modu: stvaranje zbirki čudesa. Bili su to kabineti kurioziteta, svojevrsne enciklopedijske zbirke, u kojima su se gomilali neobični predmeti: egzotične rukotvorine, fosili, deformisani kosturi. Smatra se da je krajem XVI veka samo u Italiji postojalo preko 200 takvih kolekcija, uglavnom prirodnjačkih (Palavestra 2011: 60). Sve ovo dovodi do razvoja i popularizacije nauke u tadašnjem društvu.

U ovo vreme javljaju se i ideje koje su i danas prisutne i veoma uticajne. Takva je ideja o evoluciji čije poreklo seže do renesansnog doba (XV−XVI veka), a naročito od prvih susreta Evropljana s narodima u drugim krajevima sveta. Pre XV veka o ljudima iz prošlosti se mislilo da su „baš poput nas“. Pomisao da su nekadašnji ljudi živeli drugačijim načinom života, imali drugačuju kulturu i verovanja i da to treba izučavati retko je kome padala na pamet pre renesanse (DŽonson 2008: 161).

U vremenskim okvirima renesanse, koja obuhvata period do kraja XVI veka, pojaviće se prava verska revolucija− poznatija kao pokret reformacije. Treba naglasiti da je reformacija je bio pokret daleko šireg opsega od samih protestantskih zajednica koje su nastale kao njegova posledica− osobito onih koje su „proizvod“ tzv. magistarske reformacije. Pored pomenutih protestantskih (evangeličkih i reformističkih) opština Evropu su preplavili razni anabaptistički, harizmatičko-mileraistički, pa čak i anarhistički pokreti koji se skupno nazvaju radikalna reformacija. Pored ovoga, pokret koji je u istoriji poznat kao kontrareformacija (lat. Contrareformatio) u svojoj suštini bio je unutrašnja reformacija Rimokatoličke crkve (lat. Reformatio Catholica). Sve ovo ukazuje da je reformski pokret uticao i ostavio trajne posledice i kod svojih nominalnih protivnika, koji su u priličnoj meri izmenili i korigovali svoje stavove.

Iako su renesansa i reformacija naizgled slični pokreti po svojoj suštini se značajno razlikuju. Ovi pokreti nisu imali ista polazišta, kao ni metode niti zaključke− humanisti su se trudili da utvrde i dokažu čovekovu veličinu, a reformatori pak sa druge strane da posvedoče Božiju čast. Ovi prvi tražili su smisao teksta u njegovoj celovitosti da bi razumeli sadržaj, a oni drugi tražili su smisao biblijskog teksta da bi vodili svoj život po Božijoj volji. I ono najvažnije reformatori su bili spremni da se suprostave strukturama moći zbog Božije istine, dok su humanisti bili suzdržani (Koso 2018: 48).

Počeci arheologije

Po svojoj definiciji arheologija je naučna disciplina koja proučava ljudsku prošlost na osnovu materijalnih ostataka (Palavestra 2011: 19). Još u drevna vremena ljudi staroga veka su bili zaiteresovani za određene spomenike prošlosti te su ih čuvali, istraživali i obnavljali. Iako postoje tvrdnje da arheologija (kao proučavanje drevne prošlosti) seže sve do poznobronzanog doba Sredozemlja najstariji izvesni podaci svedoče nam o arheološkoj delatnosti poslednjeg novovavilonskog cara Nabonida (556–539 pre Hr.). On je otpočeo veliki projekt preseljavanja božanskih statua iz gradova svog carstva u prestolnicu Vavilon. Nabonid je, takođe, skupljao brojne istorijske zapise i nastojao prikupiti što više podataka o prošlosti Vavilonije. Pored rečenog, on je pokazivao interes i za materijalne tragove prošlosti iskopavši, istraživši i obnovivši neke od drevnih građevina Mesopotamije (pre svega stare hramove) i prikazavši svoja arheološka otkrića u svojevrsnom muzeju. Zbog svega rečenog ponekad se naziva prvim arheologom u istoriji, iako je njegov rad od strane njegovih savremenika okarakterisan kao izvesna carska anomalija (Watrall 2014) .

Sa druge strane u periodu srednjeg veka ljudi su uglavnom bili indiferentni za ostatke iz prošlosti (izuzev relikvija) smatrajući ih ostacima prevaziđenog paganizma. Izuzetak predstavlja dosta rašireno poštovanje kontinuteta kultnih mesta kada su na mestima paganskih antičkih hramova ili ranohrišćanskih bazalika građene srednjevekovne crkve. Ranije građevine su ponekad delimično obnavljane (u celini ili u segmentima) u cilju prilagođavanja novim kultnim potrebama. U toku renesanse istraživanja prošlosti i raznoliki poduhvati u tom pravcu dobivaju snažan zamah.

U Sredozemlju, poglavito Italiji, interes za prošlost ograničavalo se, uglavnom na klasične civilizacije Grčke i Rima. U severnoj i srednjoj Evropi, a najviše u Engleskoj i Skandinaviji, suprotno ovom budilo se zanimanje i za praistoriju. Amatersko proučavanje prošlosti (koje je uključivalo sakupljanje starina, njihovo čuvanje, opisivanje, ponekad i klasifikovanje) postalo je omiljeno u učenim krugovima kontinetalne Evrope tog vremena (Palavestra 2011: 59).

Rane evolucione ideje bile su tesno povezane sa razvojem arheologije kao discpline. Evropski istraživači i kolonizatori XV i XVI veka suočili su se s intelektualnim paradoksom kada su se susreli s domorodačkim narodima, posebno američkim starosediocima koji su bili „drugačiji“. Prema mnenju mnogih evropskih mislilaca tu u šumama severne Amerike živeli su ljudi koji nisu upražnjavali nijedno civilizovano umeće− bili su nagi, nisu imali zvaničan zakonik, državu i, nadasve, nisu imali (hrišćansku) religiju (DŽonson 2008: 163).

Koristeći ovaj argument evropske sile imale su savršeno opravdanje za kolonijalizam. Osvajanje ne samo da je bilo opravdano, već je bilo i sveta dužnost i civilizatorska misija, kojom se ostatak sveta civilizuje i spasava od divljaštva (Palavestra 2011: 59−60). Ovo civilizovanje imalo je i svoje mračno lice pošto ga je pratilo nemilosrdano iskorištavanje osvojenih teritorija i stanovništva, kao i nestanak mnogih autohtonih kultura i urođeničkih naroda. Po mnogim mišljenjima ova eksplatacija traje i do današnjih dana.

Ipak su ti „divljaci“, sa druge strane, bili kadri za plemenite i civilizovane postupke. U poretku stvari svojstvenom evropskom XVI veku, to je, u najmanju ruku, bilo teško objasniti. Jedini izlaz iz ovog škripca bila je ideja: možda smo „mi“ civilizovani narodi Evrope, nekada bili takvi? Možda, drugim rečima, takvi „divljaci“ predstavljaju neki raniji ili niži stepen ljudske egzistencije iz koga se razvio renesansni (novovekovni) „Čovek“. Stoga ne čudi što su, na primer „stari Briti“ na najranijim prikazima u prvim starinarima prikazivani po uzoru na američke starosedioce (DŽonson 2008: 163).

Egzotični svetovi Amerike i Južnih mora poslužili su kao materijal za upoređivanje „nas“ i „njih“. Tako se izgrađivala svest o naprednoj hrišćanskoj Evropi naspram nerazvijenog sveta „divljaka“ (Palavestra 2011: 59).

Posledica kolonijalnog susreta i intelektualnog izazova koji je on značio za evropske mislioce bila je to što su prvi starinari počeli da razmišljaju o dalekoj praistorijskoj (drevnoj) prošlosti u isto vreme kada su počeli da razmišljaju o ideji koja je od središnjeg značaja u mnogim verzijama kulturne ili društvene evolucije. Naime, ova ideja sastoji se u pretpostavci da su različiti narodi u različitim krajevima sveta prošli kroz slične društvene promene i procese. U najjednostavnijem vidu, to je zamišljano kao prelazak iz „divljaštva“ u „civilizaciju“− iz „njih“ u „nas“. (DŽonson 2008: 163).

Tako se razvila ideja da je čitav svet, pa i Evropa, nekada bio nerazvijen i divlji. Ideja o praistoriji dobrim delom je nastala kao izraz potrebe za stvaranjem evropskog identiteta koji se zasnivao na svesti o sebi, ali i na poređenju sa drugima i drugačijima (Palavestra 2011: 59).

Potraga za identitetom: pojava antikvarističke arheologije

U novom veku izučavanje lokalnih starina bilo je u tesnoj vezi sa narastajućim osećajem patriotizma i nacionalnog identiteta koji se, posle renesanse, probudio kod evropskih naroda (Palavestra 2011: 60). Pojavom reformacije i raskidom sa Rimom kao središtem vaseljenske duhovne vlasti zapadnoevropski narodi počinju istraživati svoje nacionalne korene. Papa kao prevodnik sveukupnog hrišćanstva (po zapadnoj viziji) i namesnik (zamenik) Hristov (lat. Vicarius Iesu Christi) bio je istovremeno, po srednjevekovnim shvatanjima, poglavar i celukupne populacije odnosno sveopšte vaseljene (ekumene) i izvor identiteta kako naroda tako i pojedinaca.

Naime, pojedinac je kao deo (član) opštečovečanske zajednice Crkve kroz NJu i preko NJenih predstavnika na Zemlji sticao je i potvrđivao svoj identitet. Kroz kontakt sa crkvenim subjektima čovek tih vremena je (re)afirmisao svoj identitet čiji je krajnji izvor bio na Nebesima. Učešćem u bogosluženjima i primanjem svetih tajni, kao darova Božijih, preko NJegovih „ovlaštenih“ zastupnika (crkvene jerarhije) kao neospornih autoriteta svako je imao (posredan) kontakt sa Bogom. Ti kanali komunikacije sa Bogom kroz neuptne verske autoritete služili su kao put za realizaciju identiteta. Zbog toga ne treba da čudi što je crkvena reforma koju je započeo Martin Luter, kritikom crkvene jerarhije i njenih postupaka, a koja je kasnije prerasla i u kritiku same crkvene organizaciji kao takve, izavala ozbiljnu identitetsku krizu kod mnogih Evropljana tog vremena. Usled ovoga evropski ljudi i narodi, prolazeći identitesku krizu, krenuli su na put u do tada nepoznato upuštajući se identitesku potragu.

Iz ovih potraga za svojim identitetima razvila se je prednaučna (antikvarska) arheologija počev od druge polovine XVI veka. Tako je interes za starine, koji se u Egleskoj pojavio u vreme dinastije Tjudor, bio utemeljen na nekoliko faktora. Na istom poduhvatu našli su se kralj, kraljica, državnici, učenjaci i sveštenici. Svi oni zajedno „uplovili su neistražene vode“ brinući o uspostavljanju (izgradnji) njihovog „Novog sveta“ na čvrstim osnovama uglednih predaka. Ostaci rimske Britanije poslužili su za kovanje te veze između Engleske i uglednog klasičnog (antičkog) sveta− koji je bio norma savremene evropske civilizacije (Ashbee 1972: 39).

Aktivnosti na ovom polju počele su u vreme kralja Henrika VIII (Henry VIII, 1509−1547). Nadzornik kraljevskih biblioteka DŽon Lilend (John Leland, 1503–1552) nosio je titulu „Kraljevski antikvar“ i bio je jedan od prvih proučavalaca starina Engleske (Palavestra 2011: 60). On je 1546. god. kralju Henriku VIII poklonio jedno pismo, kao novogodišnji dar (kasnije poznato kao The New Yearʼs Gift), u kom se potpisao kao Joannes Lelandus Antiquarius (Ashbee 1972: 40). U tom pismu Lilend izveštava kralja o svojim putovanjima kroz Englesku i Vels (koja su počela 1534. god.) i iznosi mu svoje planove i namere šta će učiniti sa podacima koje je sakupio prilikom svojih putovanja. Deo tih planova bio je i objavljivanje prikupljenih podataka, a jedna od četiri predviđene knjige bila je i Liber de topographia Britanniae. Lilendov doprinos vezan je za njegovu opštu ideju o značaju i potrebi beleženja neliterarne građe u sklopu šireg istraživanja. On se sa punim pravom može smatrati pionirom opisne topografije i beleženja terenskih spomenika (Ashbee 1972: 40).

Drugo značajno ime rane prednaučne arheologije bio je svakako Vilijam Kemden (William Camden, 1551−1623) čija je knjiga Britannia objavljena 1586. god.1 i potom doživela ogromnu popularnost, više izdanja i prevod na engleski 1610. god. (Ashbee 1972: 41−43). Ova knjiga predstavlja detaljan i iscrpan topografski opis starina u Engleskoj, mahom rimskih i srednjevekovnih. Pored ovog Kemdan je bio i član osnivač Društva antikvara u Londonu, osnovanog 1572. god. (Palavestra 2011: 60). Kemdenova namera je bila da Engleskoj obezbedi ugledno mesto u evropskoj kulturi kroz naglašavanje značaja  rimskog boravka na prostorima Britanije− što predstavlja osnovu povezanosti onovremene Engleske i Velsa sa renesansnim centrima na kontinentu.

Slične aktivnosti nastavljene su i u vreme dinastije Stjuart, što je dalje značajno uticalo na razvoj terenske arheologije (eng. field archaeology). U ovo nastala su prva dva toma knjige Archaeologia Britannia Edvarda Lujda (Edward Lhuyd, 1660–1709) kao i delo DŽona Obrija (1626–1697, John Aubrey) Monumenta Britannica. Intersantno je pomenuti da je DŽon Obri posebnu pažnju poklanjao i proučavanju prirodne okoline (videti Ashbee 1972: 42−47).

Treba naglasiti da je novu stranicu u prednaučnoj arheologiji otvorio Vilijam Dagdejl (Sir  William Dugdale, 1605 –1686) engleski antikvar i heraldičar, koji se prvi pokazao interes za kameno oruđe. On je ove nalaze interpretirao kao drevno britonsko oruđe iz vremena kada još nisu bili poznati metali. Ova tvrdnja bila je revolucionarno smela ideja za XVII vek (Palavestra 2011: 60).

Pored njih treba pomenuti i najznačajnijeg antikvarnog arheologa XVIII veka (videti Haycock 2002) Vilijama Stjuklija (William Stukeley, 1687−1765). Vilijam Stjukli bio čovek svestranih interesovanja i širokih delatnosti od kojih su neke, osobito za današnja shvatanja i perspektive, bile međusobno protivrečne. On je istovremeno bio: lekar i član Kraljevskog društva Londona, putopisac i istraživač, starinar koji je obilazio, beležio i opisivao drevne spomenike, slobodni zidar (mason), vođa druidskog reda i anglikanski sveštenik.

On je tokom svog lekarskog rada razvio je religiozni interes za drevne misterije (usled čega je i postao član masonske lože 1721. god.). 1722. god. Stjukli je bio suosnivač Društva rimskih vitezova (eng. Society of Roman Knights) organizacije posvećene istraživanju rimske Britanije (videti Piggott 1985). NJegov najznačajniji doprinos bilo je istraživanje megalitskih kompleksa Stounhendža (Stonehenge) i Ejvberija (Avebury). U vremenu kada je većina istoričara verovala da je reč o rimskim ili srednjovekovnim spomenicima, on je ukazao da su mnogo stariji. NJegov uticaj na kasnije interpretacije ovih spomenika i njihovih graditelja bio su ogroman (videti Haycock 2002).

Ono što snažno povezuje DŽona Obrija i Vilijama Stjuklija jeste zajedničko interesovanje za megalitske spomenike kao što su Stounhendž i Ejvberi koje su smatrali druidskim hramovima. Iako su prvenstveno opisivali površinske ostatke, zaslužni su za razvitak temeljne deskripcije arheoloških spomenika. U samoj interpretaciji oslanjali su se na metod korišćen pri istraživanju grčkih i rimskih spomenika: povezivanje sa materijalnih ostataka s poznatim istorijskim podacima. Tako su megalitske spomenike pripisivali drevnim Britancima ili Anglosaksoncima (Palavestra 2011: 60).

Na osnovu rečenog može se zaključiti da su engleski antikvari XVII i XVIII veka postavili temelje terenskog arheološkog istraživanja, pošto je njihova pažnja u velikoj meri bila usmerena na obilazak terena i otkrivanje arheoloških lokaliteta (Palavestra 2011: 60). Primer Engleske sledile su i druge protestanstske zemlje− osobito ondašnje skandinavske kraljevine Danska i Švedska.

U Danskoj je lekar, kolekcionar, prirodnjak i antikvar Ole Vorm (Ole Worm lat. Olaus Wormius, 1588–1654) polovinom XVII veka (1643. god.) objavio je šestotomnu knjigu posvećenu danskim starinama (lat. Danicorum Monumentorum Libri Sex). Pored ovoga Vorm je bio osnivač kabineta kurioziteta (dan. Kunstkammer) koji je postao svetski poznat, a čiji je katolog objavljen posle njegove smrti 1654. god. Iako je otkrivao svestranost Vormov kabinet (Museum Wormianum) svedočio je o svaštarstvu i odsustvu analičnosti antikvarske arheologije. Čudnovati izobličeni kosturi, fosili i punjene životinje bili su izmešani sa praistorijskim oruđem, runskim natpisima i klasičnim skulpturama. Ipak, njegova popularna zbirka bila je osnov za potonju Kraljevsku umetničku kolekciju u Kopenhagenu otvorenu za publiku 1680. god. Vorm je posebno proučavao runske natpise i druge ostatke nacionalne (vikinške) prošlosti (Palavestra 2011: 61) i ka tom cilju je usmeravao svoje naučne aktivnosti.

Sličan patriotski cilj imao je i švedski antikvar tog vremena Johan Bure (Johan Bure, 1568−1652) s titulom Kraljevski antikvar i preciznim zadatkom od kralja Gustava Adolfa II (Gustav II Adolf, 1611—1632) da se: „postara da njegov rad glorifikuje otadžbinu“ (Palavestra 2011: 61).

Pored protestantskih evropskih kraljevina interesovanje za nacionalnu prošlost i njene materijalne ostatke nije mimoišlo ni druge evropske narode. U Francuskoj su drevni, uglavnom rimski, ostaci pripisivani srednjevekovnim vladarima i junacima kao što su bili car Karlo Veliki (Carolus Magnus, 771−814) ili Rolan (franc. Roland, franački Hruodland † 778. god.), a u XVIII veku probudilo se interesovanje za Kelte. U Nemačkoj je bilo slično, s tim što su gotovo svi ostaci prošlosti bili smatrani germanskim− na osnovu interpretacija koje je pružala Tacitova Germanija (lat. De origine et situ Germanorum, srp. O poreklu i položaju Germana). Sličan put sledili su i drugi evropski narodi, na primer Mađari, ali i slovenski narodi (Palavestra 2011: 61−62).

Zaključak

Antikvarska arheologija, premda deskriptivna, spekulativna i često zasnovana na slobodnim interpretacijama bila je važan korak u formiranju arheologije kao discipline. Materijalni ostaci prošlosti uglavnom su prepoznati i priznati kao dela i rukotvorine davnašnjih ljudi. Spomenici su pomno opisivani, crtani, čuvani i − što je najvažnije − objavljivani. Napredovala je i sama tehnika arheoloških istraživanja, pa čak i klasifikacija arheoloških podataka.

Sa druge strane, sva pažnja je usmeravana na sam artefakt, a ne na arheološki kontekst i uslove nalaza. Interpretacija se zasnivala isključivo na istorijskim izvorima, ponekad i na etnografskim paralelama sa vanevropskim narodima, a često i na patriotskim istorijskim mistifikacijama. Arheološki podaci, očigledno, u ovom periodu nisu smatrani dovoljno ubedljivim da bi se na osnovu njih tumačila prošlost (Palavestra 2011: 62).

Na kraju, ipak treba zaključiti, da iako je antikvarska arheologija često bila zasnovana na patriotskim mitovima, ona predstavlja početak obrazovanja i razvijanja prednaučne arheologije. Proces započet renesansom, a zatim znatno ubrzan reformacijom dao je svoje bogate plodove na polju razvoja nauke.