Религиологијски Истраживачки Центар

Београдски надбискуп и метрополит Франце Перко у српским штампаним медијима

Маја Канинска
Теолошки факултет
ПхД религиологија
Љубљана

Текст је доступан и на словеначком језику.

Научни скуп о београдском надбискупу Францу Перку на Теолошком факултету у Љубљани

1986.године да је Свети Отац одредио професора Франчишка Перка за београдског надбискупа била је неочекивана за њега. Испрва није хтео прихватити сматрајући да има бољих особа за овај позив. Међутим, у писму Светом Оцу на крају је написао, ”У случају да останете при одлуци, ја свом пријатељу Исусу не могу рећи не.”

Прегледом српских штампаних медија видимо да је надбискуп Перко био врло интригантна личност из света верских духовника у Србији који су поред својих обавеза у заједници морали дати дуг друштву са својим званичним ставовима. Значајне су три карактеристике које су обележиле надбискупово присуство у штампаним медијима. Прво, може се пратити амплитутда питања која се померала са духовних тема и црквених питања према политичкој врелини, првенствено према ставу католичке цркве о политичким питањима у региону. Друга особеност која произилази из прве јесте информисаност и елоквентност о политичким темама које се индиректно тичу верских питања. Трећа значајна особеност је надбискупов истанчани осећај којој читалачкој публици се обраћа и у складу с тим даје одговоре. Особито је био интригантан штампаним медијима јер са својим одговорима није давао могућност новинарима да се идеолошки надмећу са њим. Такође је с лакоћом могао бити директан, оштар и духовит тако да се његове опаске и данас памте.

Студенстски лист Новосадски индеџ 1989. године је започео интервју с надбискупом Перком питањем, зашто је приликом његовог именовања, папа уздигао београдску надбискупију на ранг метрополије? ’’То није било изненађење’’, објаснио је надбискуп. – ’’Остала је само територија у Србији да се бискупије уреде у метрополију.’’ Интересовање новинара је било и по питању надбискуповог ангажмана око хришћанског јединства. Наравно, то је била примарна надбискупова активност, почев од професорског рада на Теолошком факултету где је предавао екуменску теологију. Новинар Индеџа је желео надбискупов коментар о словеначким алтернативним покретима и о захтеву за укидање служења војног рока. С посебном пажњом на други део питања јер је, како је образложио, надбискуп ’’дао део тог дуга домовини и одслужио у затвору.’’ Надбискуп се сложио, ’’Алтернативни покрети сведоче о квалитетним променама у захтевима младих људи’’ – и додао, ’’док су током 60-их и 70-их година слични покрети били против нечег, данас су ’’за’’ нешто. Некада су младима пребацивали да не знају да се боре. Данас, чини се, знају.’’ Говорило се о предлогу закона о условном служењу војног рока, али новинар је желео надбискупову причу. Надбискуп је војни рок одслужио у Београду и био добар митраљезац. Због вица који је испричао, био је ухапшен на капији касарне кад је завршио војни рок. Добио је пет година затвора, одслужио три. ’’Ипак, затвор је био добра школа за свештеника’’, каже надбискуп. На питање новинара о ’’религији која је ирационалани облик духа јер, људи верују у наднаравно биће, док филозофија и социологија дају човеку духовни подстицај за животна решења. Где је спој између религјске теорије и праксе?’’ Надбискупов је одговорио: ’’Нетачно је да је религија ирационални облик духа. Основе религије су рационалне као и путеви који воде човека до спознаје о постојању трансцедентног бића. Лично верујем у постојање Бога јер знам да он егзистира, верујем у особеног Бога у хришћанству особито у Исусу Христу.’’ О марксистичком ставу ’’опијум за народ’’ тј. ’’опијум народа’’ надбискуп исправља новинара: ’’У суштини су и једна и друга мисао негативан став према религији. Рекао бих, ’’може бити опијум’’, а сложио бих се са тиме јер код неких људи може имати ту улогу, али бих се питао колико су они у ствари религиолзни.’’

У циклусу разговора с духовницима недељник Нада 1989. је објавио разговор са надбискупом Перком о Католичкој цркви у друштву. Овај интервју је оставио веома јак утсак у јавности. Новинарска питања су се тицала верских и црквених тема почевши с једном новом појавом у друштву, реч је о изненађујућем порасту интересовања младих за религију. ’’У тумачењу ове појаве јединствени су и световни идеолози и духовници: разочарани неоствареним друштвеним идеалима и суочени с друштвено-економском и моралном кризом, људи траже ослонац’’, објашњава надбискуп и закључује, ’’људи траже нешто у шта би могли да верују, налазе или покушавају да нађу – у религији.’’ Новинарка је затим питала надбискупа о иновацијама у католичким црквама, као што су рок концерти који су начин да привуку младе људе. Надбискуп се сложио, да, ’’католичка црква никада није била неумољиво строга, али је увек имала дужност да придобије људе. Међутим, ефекат је исти као и у православној цркви, људи долазе исто јер имају духовну потребу’’ што наводи новинарско питање, ’’да ли је то можда приближавање државној власти?’’ ’’Никако!’’, одговорио је надбискуп, ’’Црква жели да буде јавно присутна у друштву.’’ Веронаука у католичким црквама је будила љубопитљивост српске јавности. ’’Да, католичка црква је од ослобођења до данас сачувала веронауку’’, рекао је надбискуп и додао да је често, у разговорима са пријатељима епископима у Београду и Србији разговарао о питању веронауке у Србији. ’’Они веле, не смемо да форсирамо верску подуку јер то би било уплитање цркве у образовање.’’ Поред односа цркве према младима новинарку је занимао и однос цркве према еманципованој жени. Надбискуп је навео да је жени одувек било омогућено да се образује, али није могла бити свештеница, абортус никада неће бити дозвољен јер, како каже надбискуп, ’’није ствар жене, него човека.’’ Такође не дозвољава ни развод, као ни контрацепцију. Црква зато пропагира планирање породице на природан начин.’’То је тако и то се не може променити.’’

Тако смо ушли у деведесете године, тешке за надбискупа који је био на удару медија. 1990.г. часопис Ин доноси провокативан и занимљив интервју са речима новинара, ’’Кључни фактор стабилности, али и постојања Југославије су односи Хрватске и Србије. Не ретко као претходницу, али и као заштитиницу користе католичку цркву у изјавама, на пример о будућности Европе.’’- новинар додаје, ‘’види се само политичко-верски простор латинске културе и цркве у коју од југословенских народа улазе само Словенија и Хрватска’’. Надбискуп примећује да у међунационалном животу у Југославији, Срба и Хрвата, највећи је проблем у Босни, ’’Прво што треба да урадимо је да мање говоримо о мржњи, а више о љубави и међусобном разумевању. Католичка црква се не заузима за тзв. Западну католичку Европу. У једном свом документу Папа каже да су Источна и Западна Европа као два плућна крила и ако Европа хоће да дише морају дисати оба та крила’’- објашњава надбискуп. ’’Међутим,’’- новинар тражи коментар, ’’ове године божићна посланица патријарха Германа је оставила увредљив тон изјавом у којој изједначава Католичку цркву и ислам, са становишта опасности по српски народ у његовој историји.’’ Надбискуп на то каже, ’’ако данас славимо 300 година од сеобе Срба, онда не смемо заборавити чињеницу да се српски народ испред Турака селио у католичке земље и да су Срби у тим земљама добили заштиту. Јесте, у духу тадашњег смисла за јединство цркве било покушаја унијаћења, али не тако агресивно да српска црква није успела да опстане у својој самосталности’’.

Немирне године немирни разговори. Такав је био интервју у истоименом недељном листу Интервју 16.10. 1992., запамћен по интензитету и завршници. Провокативна питања почела су прво о надбискуповој изјави Радио Ватикану да нема дијалога са Српском православном црквом, ‘’јер је прихватила ратну опцију за решење наводне српске угрожености у Хрватској и Босни.’’ ’’Ко то у Српској православној цркви заговара ратну опцију?’’ – питао је новинар. ‘’Ја то нисам изјавио,’’- одговорио је надбискуп. ‘’А шта сте изјавили?’’ ‘’Сада се не сећам’’, рекао је и наставио. ‘’Увек сам за дијалог па и са онима који имају ратну опцију. Колико се сећам, рекао сам да је на почетку у СПЦ била присутна војна опција да се Срби могу бранити оружјем у Хрватској, а нисам рекао да због тога нема дијалога.’’ Новинар је наставио, ‘’Да ли сте тада изјавили да је све ово последица плана о стварању ‘’велике и чисте Србије?’’ ‘’Да то сам рекао’’, одговорио је надбискуп додавши: ‘’Да ли је то остварљиво, то је друга ствар.’’ Надбискуп је затим објаснио да је његово виђење велике Србије у духовном и економском смислу, не у територијалном. Новинар је инситирао, ‘’да ли то значи да Срби стварају ‘’велику Србију’’ унутар садашњих граница Србије? Ван граница, где су већина, не могу се припојити’’, – и додао, ‘’да ли су за вас међурепубличке границе, државне границе?’’ Надбискуп је одговорио: ‘’Хрватска је призната у границама у којима је постојала бивша република Хрватска. Једно је сигурно да се међурепубличке границе не могу мењати силом, али могу договором.’’ Новинар је наставио закључком и питањем о томе да су границе претворене силом у међудржавне, ‘’Зар није било рата?’’ ‘’Било је’’, рекао је надбискуп и додао, ‘’Али републичке границе стоје на неким историјским границама.’’ ‘’Којим, кад Хрвати 10 векова нису имали своју државу, ако изузмемео ону Павелићеву?’’ Надбискуп је овде дао краћи историјски преглед Хрватске државе од 11 века до Аустро-угарског времена и власти до Земуна. Новинар је питањем закључио, да ли то значи да је за надбискупа битан етнички принцип у одређивању граница? ‘’Готово увек етнички’’, рекао је надбискуп на шта се новинар надовезао питањем, ‘’Зашто тај прицнцип није признат Србима у Хрватској и Босни?’’ ‘’Свима мора бити признат етнички принцип, али у начелу. На југословенском тлу се мора решавати компромисом.’’ Новинар је додао да нико не спори право Хрватској и Словенији на соспствену државу, али тамо где су већина. ‘’То је проблем компромиса’’, одговорио је надбискуп и питао новинара,‘’Зашто Срби хоће на Косову своју државу? То су исти параметри.’’ ‘’Нису исти’’, реаговао је новинар, ‘’Албанци имају своју државу, не могу имати две. Југославију су створили Срби, Хрвати и Словенци, а не они. Они су мањина.’’ – У том тренутку надбискуп Перко је устао и рекао: ‘’Не дајем више интервјуа. На таква питања ја не одговарам’’. Времена су готово свакодневно бивала тежа и мрачнија у Србији, безизлаз и немоћ су били освојили простор обичног света.

Надбискуп је био посматрач и сведок, истрајан у ставу о миру. Новосадски индеџ је 1992. године објавио разговор са надбискупом започевши с питањем: ‘’У свим овим догађајима, да ли сте оптимиста или песимиста’’. ‘’Желим бити реалиста.’’ – рекао је надбискуп. ‘’Сукоби имају своју логику, а она увек иде у спирали. Распламсавају се све више и више. Да би дошло до обрта потребан је шок или велика промена општег народног незадовољства.’’ ‘’Зар у Србији треба да буде горе? Привреда је уништена, масовна незапосленост, преживљава се, отаљавају се дани … криминал је у порасту?’’ – питао је новинар. ‘’Баш зато’’, – наставио је надбискуп. ‘’Шок ће доћи. Економска ситуација је катастрофална.’’ Новинар је затим питао о Хрватској од ’41. до ‘45.године, затим о кардиналу Степинцу да би се дошло до Јасеновца. ‘’Тамо нису били само Срби’’, рекао је надбискуп и наставио. ‘’Ја рецимо знам шест словеначких свештеника који су били прогнани од Немаца, побегли у Славонију, супротставили се усташама и завршили у Јасеновцу. Једанпут се мора доћи до просуђивања, без страсти’’. Новинар се вратио, како сам каже, ”овоземаљском паклу” помињући догађаје у Хрватској. ‘’Мислим да је највећа грешка уверење међу српским народом и у Хрватској и у Србији да Срби нису имали други избор. Да су се користили политичким средствима, више би постигли’’. ‘’Босна? Да ли је реч о верском рату?’’ – наставио је новинар, а надбискуп одговорио: ‘’По спољњем изгледу постоји утисак верског рата, све стране у сукобу су опредељене по религији. У бити то није верски рат. Разлози су национални.’’ Шта мислите, када ће проћи ово лудило? ‘’Погледајте у историју’’, рекао је надбискуп – ‘’смењивали су се периоди лудила и духовности. Чим се ове политичке неприлике среде, решиће се и остали проблеми. Ту свакакао мислим и на односе православаца и католика.’’

Током ’93-е у штампи су ођекнули и дрмали јавно мнење провокативни коментари посланика Милана Парошког о томе да надбискуп Перко масовно покрштава Србе широм, како он именује, ‘’актуелне Перкове надбискупије.‘’ Надбискуп није остао нем те је искористио прилику да одговори духовито у двонедељнику Независни војвођански грађански лист (12.2.-28.2.1994.). Редакција је направила исцрпан разговор са надбискупом Перком на тему екуменизма у тим временима која су била пуна узбурканих и збуњених осећања и ставова. Новинар је запазио да се у СПЦ могу чути позиви појединаца да се ’’екуменски покрет треба ослободити сентиментализма и са конгресних дијалога прећи на екуменизам љубави, праксе и дела’’. ’’Нови тренд у Католичкој цркви’’ рекао је надбискуп, ’’учвршћен је, али неки на православној страни још увек оптужују Католичку цркву да ради за унијатизам и прозелитизам. Ево, наша надбискупија, која обухвата предкумановску Србију имала је о мом доласку, прије седам година 34.000 католика. Данас их има још седам до осам хиљада. Смањујемо се, иако ме бивши посланик Милан Парошки прошле године оптужио да сам превео на католицизам 7.000 Срба и послао их у Сплит у викендице. Када су после дошли новинари, ја сам казао да немам времена да говорим о томе јер се заједно са Миланом Парошким спремам да преведемо у Католичку цркву седам милиона Срба и да их пошаљемо у Ватикан.’’

Но, било је тренутака када мир савлада узбуркане душе. Ускршња посланица надбискупова коју је објавила Политика 30.3.1997. била је прочитана на парзник Ускрс 30. марта. Надбискуп је у посланици нагласио да је ’’1997. година проглашена годином Исуса Христа у оквиру припрема за прославу два миленијума хришћанства’’- и нагласио, ’’Ускрсли Христ је средиште читавог људског рода. Око њега се сви окупљамо као браћа и сестре. И подсећа на дух праштања, дух међусобног поштовања и истинске љубави која треба да завлада светом, а посебно међу нашим народима.’’ Улазило се у мирније доба и у обнављање старих тежњи и циљева. Екуменизам је током 2000. године био у живом обнављању, а међународни односи су се полако спајали. Б92 инфо 2000.г је објавио изјаву Београдског надбискупа и председника Бискупске конференције Југославије, Франца Перка који је поздравио успостављање дипломатских односа између СР Југославије и Словеније. Он је с речима честитања изјавио: ‘’То је корисно како за Србе у Словенији, тако и за Словенце у Југославији. Посета љубљанског надбискупа Франце Родеа, допринеће даљем развоју односа између Католичке цркве Словеније и Српске православне цркве, рекао је београдски надбискуп Франце Перко.”

Када је освануо 20.2.2008. сви медији су објавили вест: ’’У Љубљани је јутрос умро пензионисани београдски надбискуп Франц Перко (78), саопштила је Словеначка бискупска конференција. Перка је за београдског надбискупа именовао папа Јован Павле други 16.децембра 1986. године. Након распада Југославије, Света столица је на подручју Србије, Косова, Црне Горе и Македоније основала Међународну бискупску конференцију Светих Ћирила и Методија, и за њеног председника именовала Франца Перка. Службу у Београду је надбискуп Перко обављао до 2001.године.’’ Велика мудрост, стрпљивост и вера су београдског надбискупа водиле кроз ветрове једног тешког времена којима су делимично владали штампани медији и бацали га у неочекиване вртлоге, кроз које је он покушавао да искаже и да објави људима један заједнички исправан пут у миру. Надбискуп остаје незаборављен међу београђанима, насловљен у медијима: Словенац у Београду… Први католик српске престонице.