Религиологијски Истраживачки Центар

Источни Медитеран у XII веку пне Филистејци – проблематика досељаања у Канâн

Велибор Мартиновић
PhD Филозофски факултет
Београд

Садржај:

I. Источни Медитеран током познобронзаног доба
II. Левант у познобронзаном добу
III. Истопни Медитеран у XII веку пне
IV. Левант у периоду транзиције „НАРОДИ СА МОРА“
V. Досељавање у Канâн
VI. Филистејци – идентитет и порекло
VII. Закључак

Источни Медитеран током познобронзаног доба

а бисмо потпуно и тачно схватили догађаје који су се збивали током познобронзаног доба на источном Средоземљу треба имати свеобухватан увид и упознати сам контекст у коме су се исти одиграли. Чак иако је могуће наизглед тачно описати познобронзани период (1550−1100 пне) као време сукоба, разарања, рата, пљачке и инвазија− ово се вероватно није директно рефлектовало на реалност тог времена. Ово је било време креативног прогреса са економским, дипломатским и културним контактима између група (Knapp 1988: 135).

Трговина и размена представљале су структуру која је олакшавала контакте, а размена добâра, посебно метала, обликовала заједнички именилац, док је естаблишмент националних држава обезбеђивао темеље (основу) интернационалне трговине током II миленијума пне. Уређене државе тог времена обезбеђивале су стабилне везе које су користили трговци и кроз њих је протицала размена добара. Археологија и древни текстови из Угарита и Амарне3 приказују слику просперитета током овог периода (Krüger 2004: 37).

Регионалне државе преотеле су контролу над трговином, ратовањем и дипломатијом од мањих градова-држава код којих је видљива растућа завистност од средишње управе у областима прибаваљања основних ресурса, одбране и правног система (Knapp 1988: 137). Градови-државе нису имале другог избора него да се интегришу са већим државама. Будући да је трговина протицала кроз уходане руте створена је основа дипломатске мреже кроз коју су остваривани контакти између различитих држава. Јасно је да је трговачка мрежа била доста сложена и да је њено континуирано присуство почивало на стабилности и безбедности региона.

У периоду између 1250. и 1150.г. пне горе поменути систем је доживео колапс. У очигледно серији неповезаних догађаја градови су уништени, а краљевстава нестала. Хетитско царство је нестало, софистицираним комплексима палата микенске Грчке је дошао крај, а уништење нејасног порекла задесило је кипарске градове. (Krüger 2004: 38).

Левант у познобронзаном добу

Да бисмо боље разумели геополитичку структуру Сиро-палестине познобронзаног доба добро је да се ослонимо на Кнапов (Knapp) преглед у коме је идентификовано неколико промена које су се догодиле током II миленијума пне у тој области. Период после колапса ранобронзаног доба (2200−1900 пне) представљен је као ера коју карактеришу децентрализована села и ниска скала ратарских активности. Потом се јављају моћни канâнски градови-државе са специјализованом пољопривредном и индустријском производњом. Опште је прихваћено да су: (1) протеривање семитских Хикса („страних владара“) из Египта и убрзо након тога (2) војни упад Египћана у Палестину означили крај просперитетног средњебронзаног доба Канâна. Током наредне ере (1600−1200 пне) Палестином је доминирао Египат који је управљао и експлатисао полузависне канâнске градове-државе (Knapp 1992: 84).

Током позног бронзаног доба (1550−1150 пне) Египат је у више успешних похода неколико фараона, почев од Тутмозиса III (1490−1425 пне), освојио област Леванта све до реке Еуфрат. Овиме је настало египатско царство у Сирији и Палестини, односно у земљи коју египатски извори од средњег царства називају „Ретену“ (Курт 2012: 324). У писмима из Амарне израз „Кинахни“ (тј. Канâн) представља уобичајени назив за велики део овог региона− назив се односио на области које се простиру од Газе до данашње границе Израела и Либана (Курт 2012: 326).

Мотивација, која се налазила иза египатске присутности у јужном Леванту, вероватно је била жеља да се осигурају главне трговачке руте ка данашњем Либану и Сирији као и потреба да се економски екплатише освојена земља. Контрола Леванта осигуравала је и „тампон-зону“ према западноазијатским упадима у Египат. Египћани су одржавали своју контролу преко неколико администаративних центара у којима су налазило административно особље и били смештени војни гарнизони. Фараони су задржали структуру канâнских градова-држава, али су у реалности они били само вазални ентитети− иако су њима владале локалне династије (maryannu) ти градови-државе су зависиле од египатских власти и плаћали им данак и порезе.

Током дуге владавине фараона Рамзеса II (1279−1213 пне) и његових наследника Египћани су примењивали разнолику политику у јужном Леванту, Сирији и Трансјорданији. Дубоким заласком у прошлост и истраживањима проналазимо анексију великих области под директну египатску контролу−предпоставља да је ово био директан вид одупирања на притисак различитих племенских група у региону (Singer 1998: 284).

Археолошки налази показују локације египатских утврђења и административних центара првенствено дуж приморског пута (Via Maris) са Ашдодом (Ashdod) и Афеком (Aphek) који су кориштени као базе за опскрбу египатских каравана. Пратећи слабљење египатских позиција на јужном Леванту током последње декаде владавине Рамзеса II његов наследник Мернептах (1213−1203 пне) обнавља покушаје да учврсти постојеће трговачке руте: Ашкeлон (Ashkelon) и Гезер (Gezer), као последњи остаци „независних“ градова-држава, бивају подчињени. У овом контексту подигнут је храм египатском богу Птаху у Ашкeлону, док Мернептах себи додељује титулу „освајач Гезера“ (Singer 1998: 284−289).

Египатски владари су чврстом руком владали су овом облашћу користећи се обилато међусобним ривалством и неповерењем канâнских кнезова. Тек у другој половини XII века у време фараона Рамзеса VI из XX династије (1142−1134 пне) дефинитивно почиње да нестаје организована египатска власт и контрола над овом облашћу.

Источни Медитеран у XII веку пне

Политички модел источног Медитерана око 1200.г. пне можемо најкраће приказати на следећи начин: (а) на Леванту, Кипру и Микенској Грчкој основна политичка јединица била је град-држава који контролише поприличан део своје околине, (б) између 1400−1200 пне мале државе Леванта су углавном чиниле део хетитске или египатске интересне сфере (в) одмах после 1200.г. пне ово подручје доживеће потпуни политички колапс (Курт 2012: 401). Неколико појава сведочи да је дошло до кризе2: (1) пало је велико и моћно хетитско царство (изузев једног или два подчињена краљевства), (2) неколико градова на Леванту (пре свега Угарит и Емар) су уништени у ово време и њихови локалитети нису поновно насељени, (3) у Грчкој су коначно уништене или напуштене микенске тврђаве, (4) на Кипру постоје знаци уништења око 1200.г. (праћеног културним поременама) и последње (5) египатска контрола јужног Леванта (Канâна) је окончана око половине XII века пне. Треба напоменути и то, да је током раног XI века пне Египат изгубио контролу над Синајем и Нубијом (Курт 2012: 401).

Најважнија чињеница и резултат горе описаних догађаја јесте да у овом периоду веома дуго (све до X века пне) нема знакова и доказа стварног опоравка тј. готово два века. Када је „мрачно доба“ прошло и историјска слика се поново разјаснила, дошло је до промена у целокупном политичком моделу. Тада се у Канâну се појавило неколико нових држава (нпр. Израел и филистејски пентаполис) (Курт 2012: 402).

Прелаз из познобронзаног доба у раногвоздено доба окарактерисан је као период „кризе“. Иако звучи театрално ово је био одлучујући момент у историји источног Медитерана− велике регионалне силе источног Медитерана: Хетити, Микена и Египат биле су суочене са претњама кроз унутрашњу нестабилност и спољашње опасности, неколико великих политичких ентитета је нестало (Угарит, Микена и Хетитско царство), док се Египат повукао са раније освојених територија. Закључак је да је регион источног Медитерана на прелазу из познобронзаног у раногвоздено доба доживео велика померања у политичкој конфигурацији− иако нису све области региона искусиле исти степен промена: негде су утицаји и промене биле већи, а негде мањи (Курт 2012: 402).

Археолози, наравно, уочавају те промене на основу материјалних остатака (археолошких сведочанстава) и постављају питања ко је одговоран или шта је узроковало ове драматичне догађаје, али такође могу само да предпостављају везе ових догађаја и одређених етничких група. У склопу тих материјалних налаза археолози су пронашли и неколико значајних античких текстова који чине делове библиотека (односно архива) или су пак исписани на споменицима и зидовима грађевина. Ови написи указују на значајне догађаје: масовне миграције и велике ратове на мору и копну. Сведочанства чак идентификују те егзотичне групе називајући их „народима са мора“. Пронађени текстови усмерили су многа истраживања ка узалудим покушајима да се утврди етнички идентитет, природа и порекло поменуте групе народа (Krüger 2004: 33).

Савремени извори указују да је у овом периоду дошло до померања великог броја народа−Либијци, Израиљци, Арамејци, Фрижани су поред тајанствених „народа са мора“ били су покрету током „периода кризе“ (Курт 2012: 402).

Оно што је јасно из античких писаних извора и археолошких налаза јесте да је покрет (сеоба) великог броја људи, који се одиграо током овог периода, неизбежно играо важну улогу у колапсу познобронзанодопског регионалног политичког система. Још није јасно да ли је овај покрет био део узрока или пак последица колапса познобронзанодопског система држава. Традиционални став приписивао је ове догађаје искључиво „народима са мора“ и сматрао их узрочницима истих.

У светлу недавних археолошких ископавања и новог начина гледања на старије налазе оспорене су постојеће (традиционалне) предпоставке о улози „народа са мора“ и „мрачном“ карактеру тог периода. Додељујући средишњу улогу једино „народима са мора“ и инвазијама (спољашњим догађајима), а занемарујући оне унутрашње не добијамо потпуну слику дешавања. Криза се може описати једино терминима свеопште блокаде социо-економског система који је услед овог пропао (Krüger 2004: 38−39).

Откриће неколико нових плочица и фрагмената из Рас Шамре и из хетитске државе мењају наш поглед на последње дане региона. Средишња тема хетитске преписке тиче се разарајуће глади и очајничних покушаја да се ублаже ефекти исте (Singer 2010: 24). Документи пронађени у Емару (краљевству на југоисточној граници хетитског царства) дају додатну илустрацију драстичног повећавања годишњег данка плаћаног Хетима−од 700 на 2000 шекела у злату. Такође током овог периода осиромашења видљиво је колебање цене жита− која је драматично порасла о чему сведоче следеће речи: „година тегобе када су 3 мерице жита коштале један сребрни шекел“. Цене су и даље расле све док се за један сребрни шекел није могла купити само једна мерица жита.

Из налаза добијених из савремених текстова могуће је закључити да се хетитско царство суочило неколико озбиљних притисака− политичких, војних и економских. Унутрашње незадовољство због владавине двају сукобљених грана краљевске породице, комбиновано са војним притиском из Асирије и скупим војним кампањама против „непријатеља Алашије (Кипра)“ вероватно су дестабилизовали већ ослабљену државу. Додатни притисак за жестоко ослабљену економију−због суше и растућег притиска расељених људи, вероватно је резултовало коначним крахом хетитске власти Упорни покушаји да се заустави инвазија „народа са мора“ био је коначни узрок колапса хетитске царевине (Singer 2010: 26−28). Такође, треба имати у виду да је хетитско царство овог периода било само сенка предходне моћи и да је неколико претњи на широком фронту узроковало пад хетитског система пред овим немилосрдним притисцима.

После свега реченог, можемо колапс политичког система источног Медитерана грубо груписати у пет догађаја: (1) разарање микеанског система палата, (2) промене које су се догодиле на Кипру, (3) крај хетитског царства, (4) покрети великог броја народа (описаних у египатским изворима) и (5) насељавање нових народа у Канâну (Krüger 2004: 37−38).

Левант у периоду транзиције

Најбоља илустрација озбиљности кризе у источном Медитерану на локалном нивоу и конфузне слике коју дају литерални извори и материјални налази јесте пример града Угарита. Не само што локалитет Рас Шамра обезбеђује јединствен увид у историју блискоисточних политичких ентитета кроз обиље значајних текстова и археолошких налаза, већ нам приказује упечатљиву слику државе током бурног XII века пне.

Иако кнежевина Угарит није била позиционирана у многоразноликом региону, нити је имала широк културни контекст као Микена и Хетити имала је релативно једноставну структуру (Krüger 2004: 35). Управо ова „релативно једноставна“ друштвена структура кнежевства помаже нам да боље разумемо догађаје и процесе на прелазу из познобронзаног у раногвоздено доба.

Познобронзанодопска кнежевина Угарит била је моћна регионална држава− по економским мерилима она је била јака, али јој је недостојала војна моћ. Њено богатство било је базирано на земљорадњи, али je главни извор благостања била трговина. Престолница кнежевине налазила се у близини две активне луке Минет ел- Беjдe (Minet el-Beida) и Рас ибн Ханија5 (Ras ibn Hani) са урбаном популацијом од оквирно 150 000 становника и руралном популацијом насељеном у око 150 села.

Јасно је из неколико древних текстова да је Угарит био веома завистан од Хетитског царства у области безбедности и да је по одлукама мировног споразума склопљеног после битке код Кадеша (1280.г. пне) био део хетитског доминиона. Његова војна инфериорност била је очигледна већ у XIV веку на шта указује споразум из 1355.г. пне склопљен са краљем Аморићана (Ammuru) по коме је Угарит обавезан да плаћа 5 000 сребрних шекела годишње у замену за војну заштиту од стране аморитског краљевства. Упркос овој очигледној зависности корени кнежевске династије која је управаљала градом-државом могу се пратити све до XVIII и XIX века пне (Yon 1992: 113−114).

Током XII века пне уочљиво је да се Угарит суочава са спољашњим опасностима. Савремени текстови упућују на „непријатеље са мора“ и „непријатељске бродове“. Угаритски савезници се такође у овом периоду суочавају са властитим проблемима у Сирији и Анадолији (опустошењима које изазивају полу-номадске групе долазеће са истока) те нису били у стању да пруже помоћ угроженом Угариту. Ово је евидентно из коресподенције између угаритског владара Амурапија (Ammurapi) и краља Алашије (Alashiya) на Кипру у коме се помиње „седам непријатељских бродова који су дошли и пљачкају“. Амурапи моли свог пријатеља кипарског краља да прати кретање непријатеља (Yon 1992: 116).

Археолошка сведочанства приказују јасну слику последњих дана Угарита. Размена писама између Амурапија и краља Алашије описују тензије пред сам пад кнежевине: „ограђени су твоји градови бедемима, стижу у твојим бојним колима и чекају непријатеља одлучно“ и „непријатељски бродови су стигли, непријатељ је запалио ватре у градовима и сеје пустош. Моје трупе су хетској земљи, моји бродови у Ликији и земља је препуштена себи (властитим снагама)“ (Yon 1992: 119). Остаци краљевске палате из Рас Шамре употпуњавају горе речено− постоје налази срушених зидова, цигли са видљивим остацима пожара, нагорелог малтера и гомиле пепела. Очигледно је да је и остатак града доживео исту судбину. Такође постоје докази насиља и борбе на улицама кроз присуство бројних врхова стрела разасутих широм града. Оставе судова нагомилане у каменом базену илуструју брзину непријатељског упада и журбу са којом су становници напуштали град (односно бежали из њега). Вероватно да су нападачи имали довољно времена да опљачкају освојени град, јер у слоју рушења нису пронађене драгоцености. Налази из лучког града Рас ибн Ханија указују да био евакуисан пре него што је слична судбина задесила његове становнике (Yon 1992: 117−118).

Чини се да су становници трајно напустили град, иако су пронађене назнаке модификације− оне су вероватно дело пљачкаша, освајача или номада. Оно што је очигледно да не постоје знаци трајног, организованог и структусаног насељавања након уништења града. Са друге стране, истраживања у Рас ибн Ханију показују да, упркос уништењу познобрoнзанодопских палата, насеље бива обновљено од стране становништва које је производило посуђе типа Микена IIIC:1. Касније присутна постепена промена од монохромне ка бихромној керамици (Singer 2010: 24) што би могло указивати на инкултурацију досељеника у локалну средину. Горе поменуто не значи да је цео регион био напуштен− рурална популација највероватније је наставила да буде активна и у столећима која су следила (Krüger 2004: 37).

Иако класичан дискурс последње дане египатске присутности у Канâну везује за владавину Рамзеса III (око 1186−1155 пне), крај египатске управе на Леванту обавијен је тајновитношћу. Тако се знакови египатске владавине појављују и много касније, све до времена Рамзеса V (око 1149−1142 пне) и Рамзеса VI (око 1142−1134)2. Египатски утицај је вероватно опадао постепено и док нису изгубили потпуну контролу над целим Левантом Египћани су известно задржали неки вид контроле над појединим гарнизонима. Губљење покретљивости, а потом и важних трговачких рута, као и значајних упоришта, резултирало је на послетку неизбежним крајем египатске власти у Сиро-палестини (Singer 1998: 294).

Археолошки подаци из од XII до XI века такође показују дезинтеграцију трговачких контакта између Египта и његових бивших трговачких партнера на Кипру или у Егеји. Досадашње студије каталогизирале су само 30 египатских објеката у позноминојском или познохеладском IIIC контексту. Користећи увоз као репер могуће је закључити да су контакти са Египтом настављени током XII века, али су се онда постепено погоршавали током XI века. Веома је занимљиво, што се потпуно различита слика појављује у новоустановљеном филистејском пентаполису, јер контакти Египта са овом облашћу бивају јачи него са било којим другом у Средоземљу. Неки научници су чак спекулисали о присуству уређених тржишта у Филистеји кроз које су трговачка добра и посредници протицали ка остатку Палестине (Weinstein 1998: 188−191).

Постоје различита објашњења поводом колапса египатске власти у Сиро-палестини. Иако је унутрашња дезинтеграција египатског политичког, економског и друштвеног система довела до краја египатске доминације, војни конфликт је био директан узрок колапса (Weinstein 1992: 14). Неки истраживачи сугеришу да је локална власт у Канâну била довољно еластична да апсорбује упад „народа са мора“ и преживи и одржи се и много касније (Singer 1998: 294). Ово становиште црпи аргументе из налаза из Лахиша (Lachish), Тел Сере (Tel Sera), Бет-Шеана (Beth-Shean), Мегида (Megiddo) и Деир ел-Бале (Deir el-Balah) познатих египатских центара у којима су пронађени артефакти који се могу датовати у владавину наследника Рамзеса III (Finkelstain 2000: 161).

Други истраживачи говоре да је Египат изгубио контролу над Канâном готово одмах након битака против „народа са мора“. Они тврде да се „народи са мора“ могу наћи у Канâну и пре владавине Рамзеса III и подржавају теорију о „два таласа“. Своју теорију подржавају аргументима који се позивају на чињенице да не постоје канâнски топоними у египатским изворима од времена Рамзеса III и његових наследика и да је пронађено само неколико египатских налаза после доба Рамзеса III у главним канâнским средиштима (Finkelstain 2000: 161).

Можемо закључити да је крај египатске администрације у Канâну у неким подручјима био готово тренутан, док се у суседним областима египатска адмнистрација задржала и много касније−додуше само у изолованим гарнизонима. Из географске расподеле разорених египатских локалитета закључујемо да је није само једна група могла била одговорна за сва та разарања. Документи из Амарне обелодањују групе људи без националне припадности− Хабиру (Habiru) и Шасу (Shasu) означавају номадску и полуномадску популацију без икаквог изразитог „држављанства“ (народоносне припадности)− који су време кризе постали нападачи и пљачкаши. Могуће је да су ове групе, које су често избијале на површину у временима нестабилности, биле одговорне за нека од поментих разарања.

Пошто историјски извори и археолошки налази не дају јасан (непроблемски) приказ ситуације, очигледно је да су разнородни процеси одиграли своје улоге у значајним догађањима тог времена. Оно што је очигледно, међутим, да се миграторни покрети и резултирајуће насиље традиционално повезују са слабо повезаном конфедерацијом племена означеном као „народи са мора“ . Ова група племена несумњиво је играла главну улогу у египатском предању, то јест у њиховој визији догађаја (Krüger 2004: 49).

„НАРОДИ СА МОРА“

Најистакнутије место међу понуђеним објашњењима политичког слома Анадолије и Леванта око 1200.г. пне јесте идеја да су одговорни „народи са мора“. Пошто се њихове сеобе помињу у време општег слома у источном Медитерану, многи истраживачи су закључили, да ове две чињенице морају бити узрочно-последично повезане. Оно што представља највећу „рупу“ у целој теорији јесте то што нам није познат идентитет тајанствених „народа са мора“− није нам познато ко су они били, одакле су дошли и куда су се тачно кретали. Када бисмо ово знали тада би било могуће створити слику о каквој је миграцији или покрету реч (Курт 2012: 402−403).

Потешкоћа у прихватању „народа са мора“ као главног узрока политичког колапса Блиског истока јесте та што докази упућују на још једну групу освајача− Арамејце. Историјска сведочанства нам указују да су у колапсу источног Медитерана укључени и други народи сем „народа са мора“.

Начин на који су текстови и археолошки налази тумачени био је оптерећен бројним тешкоћама− модели који су археолози нудили интерпретирали су налазе прилагођавајући их слици створеној на основу написа. Ово је вероватно последица мане својсвене уобичајеним теоријским конструктима сиро-палестинске регије у којима је присутно превелико или упрошћено ослањање на поједностављене интерпретације садржине текстова. Због реченог потребно је феномену „народа са мора“ прићи мултидисциплинарно користећи широк спектар научних дисциплина да би се правилно интерпретирали различити подаци и налази пронађени у познобронзанодопским контекстима. Ово укључује социолошки, антрополошки, лингвистички и приступ из угла животне средине. Управо је улога природне средине била прилично значајна на медитеранским просторима. Да бисмо дошли до тачних закључака најважније је сместити „народе са мора“ у одговарајући контекст. (Krüger 2004: 33−35).

Једну ствар је коју је потребно посебно нагласити− јесте да су једини извори за улогу „народа са мора“ у овој кризи описи два египатска похода. Један је опис рата који је водио Мернепах у петој години своје владавине (1220 или 1209 пне) против либијског савеза који је покушао да се насели у западној Делти. Међу либијским снагама били су и људи који су описани као „северњаци долазећи из свих земаља“ и из „земаља са мора“.

Наведени су као: Šrdn, 3kwš, Trš, Škrwš и Rwkw. Сачуван је и укупан број заробљеника из ове четири групе: 2200− насупрот 7000 либијских заробљеника. Из овога се може сагледати пропорционално учешће ових снага у либијској коалицији као мањинских учесника (оквирно око 1/3 укупних снага савеза). Египатски извештај помиње још једну битну чињеницу: Либијце су пратиле њихове породице, док су „народи са мора“ били искључиво мушкарци. Из овога следи да су исти били најамници либијског вође Марјарија (Курт 2012: 403).

Више од четрдесет (или тридесет) година касније (1176.г. пне) Рамзес III је у осмој години своје владавине водио поход против савеза народа који су се кретали на југ из Сирије према Египту, морем и копном. Овај поход опширно је овековечен (сликовно и текстуално) у његовом загробном храму у Мединет Хабуу.

Неке групе „народа са мора“ овде су по први пут поменуте: Tjkr, Prst, Wšš и Dnn док су две групе познате од раније: Šrdn и Škrš. Изузетно китњаст текст употребљен је да прослави египатску победу:

„што се тиче страних земаља, оне су заверу сковале на својим острвима. Одједном, земље су биле у покрету, сатеране у рат. Ниједна земља се није могла одржати пред њиховим оружјем: Хати, Коде (=Киликија), Кархемиш, Арзава и Алашија (=Кипар). Били су одсечени. Логор је био постављен на једном месту у Амор (=Амуру тј. северна Сирија). Ојадили су свој народ и њихова земља је била као оно што никад није заживело. Напредовали су ка Египту док је пламен био спреман за њих. Њихов савез чинили су: Prst, Tjkr, Škrš, Dnn и Wšš ујединивши земљу. Ставили су руке на земље до самог центра света, срца сигурних и верујући: „Наши планови ће успети“ (Курт 2012: 404).

Вероватно је овај опис битака из храма у Мединет Хабуу навео многе истраживаче на погрешан пут у коме су извлачени закључци о узрочно-последичној повезаности колапса источномедитеранског света у XII веку пне и сеобе „народа са мора“. При читању староегипатских текстова морамо бити крајње опрезни и критични пошто исти садрже бројне веома сликовне епитете, пренаглашене метафоре и метонимије који могу да их учине неразумљивим савременом читаоцу. Пажљивим читањем горе наведеног текста можемо са извесном сигурношћу закључити да се битка на копну против ових народа водила, вероватно негде у близини либанске обале, а поморска битка највероватније у Делти.

Друга ствар, коју треба нагласити, јесте да су на рељефима битке на копну приказана теретна кола која незграпно вуку два пара волова и превозе жене и децу. Основа кола била су од плетеног прућа, док су точкови приказани као дискови од пуног дрвета. То наводи на закључак да се народ који се супроставио египатској војсци првобитно био насељен као земљораднички народ, који је био принуђен да се сели са својим стадима и продицама у потрази за новим стаништем (Курт 2012: 404).

Народи са оваквом опремом и ношњом појављују се као део војске Рамзеса III у походу вођеном током његове пете године владавине који вођен против Либијаца. Чини се да су Prst, Tjkr и Dnn биле вероватно блиске групе пореклом из Киликије и у XII веку пне били су на располагању као најамници (Курт 2012: 405) .

Још један документ који говори о „народима са мора“ јесте велики папирус Харис. У једном пасусу налази се веома интресанстна напомена о њима:

„Прошрио сам границе Египта. Одбaцио сам оне који су их напали из својих земаља. Побио сам Dnn (који су) на својим остврима, Tjkr и Prst су претворени у пепео. Šrdn и Wšš са мора, постали су као они који више не постоје. Заробљени једно време, доведени су као заробљеници у Египат, као песак на обали населио сам их у упориштима на путу у моје име. Бројни су били њихови слојеви стотине-хиљаде. Сваке године сам им свима делио следовања са одећом и житом из својих складишта и житница…учинио сам да у моје време пешадија и коњица остану (код куће); Šrdn и Khk (либијска група) су били у својим градовима, излежавајући се, нису страховали, јер није било непријатеља из Куша (нити) из Сирије. Њихови лукови и оружје је висило у њиховим оставама, а они су били задовољни и опијени радошћу. Њихове жене су биле са њима, а њихова деца поред њих, (јер) ја сам био са њима као одабрана и заштита њихових удова“ (Курт 2012: 406).

Опис Рамзеса III потврђује да су „народи са мора“ били коришћени као плаћеници у гарнизонима. Да се ово догодило, наговештавају археолошки и писани извори који указују да су се Tjkr и Prst наслели у свим оним областима Палестине где су Египћани имали тврђаве са гарнизонима (Бет Шан, Газа и Дор). Садашња ископавања, која Британски музеј проводи у Тел ес Саидију (у Јордану), недавно су дала доказе за још један град са гарнизоном који је вероватно био попуњен „народима са мора“ и који се датује у XIII век пне (Курт 2012: 406).

Оно што се изгледа догодило било је то да, када се распала египатска империјална моћ у региону, војници који су се налазили у гарнизонима били препуштени сами себи. Реорганизовали су се као независни градови и тако су се појавили Филистејци Старог завета. Могуће је да се име „Филистејац“ везивало за неколико различитих иако повезаних група. Било је чак сугерисано (Yadin 1968; Sanders N. K. 1978) да је израелско племе Дан првобитно било део једног од египатских гарнизона који су населили Dnn. Ово племе је имало необичну карактеристику за Израелце Старог завета, а то је повезаност са бродовима (Аhlström 1986: 60−63).

Закључак, који можемо извући из египатских извора, јесте да су неке групе народа (чија је постојбина била у приобалним областима данашње јужне Турске) биле погођене низом економских потешкоћа у XIII и XII веку пне и стога постале најамници за државе попут Египта или Либијаца. Мали број њих је због растуће кризе био приморан да са собом поведе са собом и своје породице и стоку у нади да ће наћи нову земља где би насељавање било могуће. Други су се користили бродовима да нападају обалу, што вероватно било само проширење њихових уобичајених пиратских активности. (Курт 2012: 407).

Ови релативно сиромашни народи кретали су се у мањим групама да би пронашли нове начине издржавања: пљачку, запоседање земље или пак службу најамника. Овоме је помогло постепено опадање централне контроле великих сила, попут Хетита и других, те су овакви покрети народа у малим групама били могући. Иако се чини да су ови покрети били у порасту и постојали у неким случајевима агресивнији− нису били нова појава. Египћани су нашли начин да асимилују бар неке од ових народа уводећи их у своју службу.

У класичној историографској литератури читав низ уништавања и опадања у источном Медитерану (око 1200.г. пне) повезује са „народима са мора“. Њиховим сеобама се, директно или индиректно, приписује изазивање ових несрећа.

Овде наводимо један класичан одломак који засупа горе поменути став: „академик светског гласа, проф. др Алојз Бенац (1914−1992)… на бази својих научних истраживања и истраживања светски најпознатијих археолога, разликује ове три велике сеобе народа, које су преплавиле Панонију, затим предео Алпа и Балкан: (1) велика сеоба народа, окарактерисана као Индоевропска сеоба, која се десила на крају доба европског неолита…она је у широким размерима променила „етничко“ стање Европе. (2) Егејска сеоба, на крају бронзаног доба (XIII−VIII века пре наше ере). Ова је сеоба преплавила највећи део Балкана. Она је позната у старој историографији са именом Дорска сеоба или Сеоба морских народа. Имала је три таласа: у првом и другом таласу, XIII-XI век пре нове ере, селила су се грчка племена, док у трећем таласу, VIII век п.н.е., селили су се народи познати под заједничким именом Илири (Burović 2015)“.

Oвај навод нам указује на слику о „народима са мора“ која је настала у класичној историјској литератури, а која превазилази и ону која је формирана на основу египатских написа. Покрети и миграције добили су овде назив „Велике егејске сеобе“ која по свом значају и последицама (етничким променама) изједначавана са индоевропским освајањем Европе (које је довело до потискивања и коначног нестанка преиндоевропских заједница) и Велике сеобе народа којом је окончан Стари век и постављени етнички темељи савремене Европе.

Питање је да ли постоји довољно доказа за тако широко тумачење. Распад хетитског царства нашироко се приписује „народима са мора“, разарање Хатуше и Угарита, али без чврстих доказа који би то подржали. Треба нагласити да је натпис Рамзеса III из Мединет Хабуа тријумфалног карактера и да се не може узети, без резерви, као историјски извор. Такође разарање Угарита од стране освајача, како га је у свом утицајном чланку реконструисао M. Астур (Michael C. Astour), није данас тако извесно пошто постоје и друга мишљења. Друге центре, који су претрпели неки облик слома око 1200.г. пне (микенска Грчка, Троја VIIa, Кипар), још је теже повезати са „народима са мора“, јер су докази засновани на много дискутованим и понекад противречним налазима керамике. Постојбина „народа са мора“ и даље је спекулативна, те стога не можемо исцртати јасну „руту“ њихових сеоба. Треба нагласити да су извори за проучавање „народа са мора“ су веома ограничени− своде се на египатске натписе и текстове, нешто археолошког материјала из Палестине.

Oднедавно постоји тенденција да се покрети „народа са мора“ виде као нус-продукт растућих економских проблема насталих превеликим ширењем политичких структура познобронзаног доба. Ово је исцрпело њихове ресурсе и зато су могли бити тако лако рањивии. Резултат слома је био и тај да су се различите банде пирата, разбојника, беземљаша и неки грандиознији аристократски пљачкаши2 селили у више праваца у покушају да преживе на различите начине. Сви ти подухвати (који су били релативно мали и међусобно независни) престали су опадањем богатих држава које су пљачкали и стога од њих зависили (Курт 2012: 409).

Ако прихватимо овај начин посматрања питања „народа са мора“ онда се опадање позне бронзе у источном Медитерану мора посматрати унутар друштвено-политичких структура Леванта. „Народи са мора“ тада би били једна тачка у низу повезаних проблема и промена који су се развијали током дужег периода− њих можемо видети као један од знакова општег колапса, а не као његов узрок.

Досељавање у Канâн

Египатско повлачење створило је политички вакум на Леванту. Ова ситуација није била јединствена само за Левант, већ сличну слику срећемо у Грчкој, Анадолији и северној Сирији. Кроз векове који су следили превлађивала је ситуација где су снажне средишње власти биле присутне, али нису наметале своју власт окружењу. Такође се појавио нов и различит социо-економски систем настајући постепено и утирући пут појави различитих популационих група (Singer 1998: 295).

После осме године владавине Рамзеса III бројне групе насељавају се на обалама Палестине: Сикили (Sikila) су се настанили у долини Шарон (Sharon), Шердани (Sherdani/Shardan) у долини Акo (Acco) и Филистејци, највећа од те три групе, на југу − будућој Филистеји (Singer 1998: 295−309).

Класификација ове три групе примарно се ослања на контекст древних текстова. Важни документи за нашу проблематику су Ономастикон Аменопа (Onomasticon of Amenope) и Вен-Амонова прича. Ономастикон Аменопа везује се за идентификацију три филистејска приобална града: Ашкелона, Ашдода и Газе и прецизирање три групе „народа са мора“ у Канâну: Шердана, Сикила и Филистејца. Вен-Амонова прича нам доноси податке о насеобинама Сикила у Дору, а ако занемаримо помен владајућег фараона Рамзеса XI, веома је јасан његов опис „народа са мора“ и Феничана као доминатних снага на левантској обали (Dothan 1982b: 26).

Истраживања у Тел Дору (Tel Dor), Тел Зерору (Tel Zeror) и Тел Афеку (Tel Aphek) изнедрила су доказе становања „народа са мора“− међутим веома је тешко означити ове налазе као налазе припадајуће одређеној етничкој групи (у овом случају Сикила). Историјски извори јасно говоре о насеобинама Шердана северно од планинског венца Кармил. Ископавања у Акри (Acco/ Akko/ Tel Akko) показала су присуство монохромне керамике, а иста је пронађена и на локалитету Тел Кејсан (Tell Keisan) који се налази у југо-источном углу долине Ако. „Народи са мора“ нису живели довољно дуго у овим областима да би створили било какву аутентичну културу, те вероватно касније бивају асимиловани од стране локалног канâнског становништва (Singer 1998: 295−298).

Најозлоглашенија од све три групе, Филистејци, јасно је поменута у библијском тексту и поткрепљена кроз истраживања неколико археолошких локалитета. Ова ископавања примарно долазе из великих градова укљујући Ашдод, Екрон и Ашкелон уз додатак мањих градова Зиклага (Ziklag), Тимне (Timnah) и Тел Касила (Tell Qasile). Природа процеса насељавања је веома спорно питање, јер литерални извори и археолошки докази не илуструју комплементарни модел (Krüger 2004: 50).

Традиционално схватање о насељавању Филистејаца обликовано је на Олбрајт-Алтовој (William F. Albright /Albrecht Alt) парадигми− формулисаној током времена када су археолошки докази још увек оскудни и ослаљали се на литерарне интерпретације египатских текстова. Парадигма о досељавању Филистејаца (The Philistine Settlement Paradigm) предпоставља да су током XX династије Египћани још увек били присутни у Канâну. Даље парадигма говори да после пораза „народа са мора“ у сувоземној и поморској битци (око 1175 пне) од стране фараона Рамзеса III исти бивају насељени у канâнским тврђавама. Након овог Филистејци бивају у стању да збаце египатски јарам и заузму египатску територију (Finkelstein 1998: 140 и 2000: 159).

Натписи и рељефи из погребног храма у Мединет Хабуу описују победу Рамзеса III над освајачима у поморској и сувоземној бици. Папирус Харис1 (Papyrus Harris) објашњава и описује како је Рамзес III населио хиљаде заробљеника по египатским тврђавама. Иако то није јасно из овог документа, предпоставља се да су они били насељени у војним постајама у Канâну. (Singer 1985: 109).

Постоје мишљења да су Филистејци били способни да поразе Египћане и да им узму територију. Наиме, из знатног дела коресподенције између подручја којим су владали Египћани и оног који су населили Филистејци− закључује се да су Филистејци били насељени својом иницијативом или бар уз пристанак Египћана. Овај став недавно је изазван са неколико аргумената чији се средишњи аргумент доводи се у везу са најранијом појавом локално произведене монохромне (микенске IIIC: 1b) керамике. Микенска IIIC: 1b или монохромна керамика „народа са мора“ обично се тумачи као керамика која је израђивана током прве фазе филистејског насељавања. Декорисано посуђе украшавало се обично осликавањем једном бојом, најчешће црном, са једноставним хоризонталним групама спиралних трака, петљи, птица и риба. Облици декорисане керамике обично су били кратери, звонолики пехари, ћупови са стременом, врчеви са ситастим писком. Иако су сви ови облици потекли су микенске Грчке−супротно од увезене микенске IIIВ керамике познобронзаног доба, сва микенска IIIC: 1b израђивана је локално. Бихромна керамика, са друге стране, представљала је регионални стил развијен када су Филистејци живели у Канâну најмање две генерације (Stager 1995: 334−335).

Основа за овакве аргументе заснива се на следећем:

– помен имена Пелесет (или библијских Филистејаца) у натписима у Мединет Хабуу и вест садржана у папирусу Харис која помиње њихово насељавање у тврђавама

– библијски помен филистејског пентаполиса у јужној приобалној равници Канâна

– појава бихромне керамике после (изнад) слоја рушења познобронзанодопских градова (Finkelstein 2000: 159).

Присуство бихромне (у овом случају филистејске) керамике пронађене у слојевима који се датују у време владавине Рамзеса III у два града: Тел ел Фари (Tell el-Far’ah) и Мегиду (Megiddo) − познатим као центри египатске управе, потврдило је археолошку везу између горе поменутих аргумената (Krüger 2004: 52).

Аргумент „високе“ (или „средње“) „хронологије прихвата да је осма година (1180/1175.г. пне) владавине Рамзеса III је чврст датум иницијалног насељавања јужноканâнске приобалне равнице од стране Филистејаца. Присталице „високе“ хронологије сматрају да је појава монохромне керамике резултат раног таласа „народа са мора“ који су се ту населили након њихове конфронтације са Мернептахом, а после његовог сукоба са Либијцима. Монохромна керамика предходила је бихромној− која је пак била продукт другог таласа „народа са мора“ који су се населили у Филистеји након њиховог сукоба са Рамзесом III (Finkelstein 2000: 162−163).

Oснова теорије „два таласа“ су паралеле са насељавањем „народа са мора“ на Кипру. Фокус теорије јесте присутност микенске IIIB керамике у слојевима рушења и одсуство микенске IIIC:1a1 керамике, уз каснију појаву микенске IIIC:1b керамике у слојевима обнове на кипраским локалитетима Eнкоми (Enkomi), Синда (Sinda) и Палеокастро (Maa-Paleokastro). Ово би по истраживачима указивало да постоји одређени период напуштања локалитета пре њихове обнове− односно да постоји временски међупростор око 10−20 година.

Предложени синхронизам на Леванту не стоји, јер је претпостављени први талас насељеника на Кипру је користио микенску IIIB керамику. Први локалитети приписани „народима са мора“ на Леванту (Ашдод− слој XIIIB и Екрон− слој VII) садрже микенску IIIC:1b монохромну керамику, док иста није присутна на Кипру све до другог („aхајског“) таласа. „Други талас“ насељеника „народа са мора“ у Филистеји (сами Филистејаци) користили су бихромну („филистејску“) керамику. Савременици из реда „народа са мора“ не могу користити микенску IIIC:1b керамику на Леванту и микенску IIIB керамику на Кипру. Тако теорија „два таласа“ када се примени заједно на Кипар и на Левант заправо захтева три фазе популационих покрета (Stone 1995: 14).

Теорија два таласа је одбијена и због несигурне стратиграфије Мегида и контрадикторних налаза са осталих локалитета (нпр. Рас Шамре). „Висока“ хронологија тврди да се бихромна керамика појавила управо после осме године владавине Рамзеса III што оставља прекратак временски распон за монохромну фазу− сувише кратко за усељавање, насељавање и развој новог (бихромног) из ранијег (монохромног) стила (Finkelstein 2000: 163).

„Средња“ хронологија (истовремена и независна од „високе“) предлаже реформу горе поменуте теорије. Њени заговорници се слажу да се присуство монохромне керамике може повезати са првим насељавањем Филистејаца и да иста може бити датована у време владавине Рамзеса III. Предлагачи „средње“ хронологије одбацују теорију о „два таласа“ насељавања. Насупрот овом заговорници „средње“ хронологије слажу се са присталицама „високе“ хронологије да је бихромна керамика резултат развоја монохромне керамике и да може бити датована у средину XII века −око 1150.г. пне (Finkelstein 2000: 163).

Спорно питање у овом погледу је то што истраживања у Лахишу и Тел Сери нису изнедрила било какву монохромну (или бихромну) грнчарију током ере владавине Рамзеса III. Њихов против-аргумент концентрише се на карактеристични етнички феномен филистејског пентаполиса (пет највећих насеобина Филистејаца), а он се неће појавити у удаљеним локалитетима као што су Лахиш и Тел Сера који су били насељени Египћанима и Канâнцима, пре него Филистејцима (Finkelstein 1998: 142−143). Финкелштајн (Finekelstein) је оспорио ову претпоставку наводећи да су Лахиш и Тел Сера (Зиклаг) били главна египатска утврђења у то време и да су, следујући текстовима, кориштени од стране Египћана за насељавање Филистејаца.

Финкелштајн је приметио да додатни локалитети могу осветлити ово питање. Тако на пример, на гробљу 900 у Тел ел-Фари (Tel el-Far’ah)− које је датовано у прву половину XII века пне (оквирно 1199−1150 пне), није пронађена ниједна монохромна керамичка посуда. Овде су откривени скарабеји Рамзеса III (око 1186−1155 пне) и Рамзеса IV (око 1154−1149 пне) на основу којих је и датована некропола (Finkelstein 1998: 142).

Ово нас наводи на закључак да је монохромна керамика почела да се произвди тек после овог времена тј. после 1150.г. пне. Овакво мишљење је у сукобу са ставом присталица „високе“ и „средње“ хронологије: први сматрају да је појава монохромне керамике резултат раног таласа „народа са мора“ који су се населили у Канâну након њихове конфронтације са Мернептахом (1212−1202 пне), а после његовог сукоба са Либијцима, док присталице „средње“ хронологије присуство монохромне керамике доводе у везу са првим насељавањем Филистејаца које, пак, датују у време владавине Рамзеса III.

Трећу тезу заступа „ниска“ хронологија градећи своје аргументе на одсуству монохромне/бихромне керамике у Лахишу током владавине фараона Рамзеса III. Следујући поменутом, они прихватају да су се Филистејци у Канâну појавили тек током последње трећине XII века пне (1130−1100 пне) или чак и касније. Овај став оставља временски простор од неколико декада за развој и употребу посебног (монохромног) типа керамике− све до најмање 1100.г. пне (можда чак и дуже), док би се бихромна керамика због њеног еклектичног стила могла датовати у XI век пне (Finkelstein 1998: 141).

Најубедљивији начин хармонизације кипарских и леванских археолошких доказа је теорија о једном (једином) таласу миграција. Само један низ догађаја понавља се на локалитетима Кипра и Леваната: слој рушења садржи микенско IIIB грнчарство, потом следи обнова градова у чијим стратумима је присутно локално произведено микенско IIIC:1b грначарство без увезеног посуђа. У Дору, Рас Ибн Ханију и Тел Кејсану на северној обали Леванта микенско IIIC:1b грначарство је пронађено у слојевима које се налазе одмах изнад слојева познобронзанодопског разарања. Истоветна ситуација се појављује и у Филистеји: у Ашдоду и Екрону, најранија појава микенског IIIC:1b грначарства праћена је потпуном обновом градова после разарања или напуштања познобронзанодопских насеља. Исту ситуацију срећемо и у Ашкелону где је микенско IIIC:1b лончарство пронађено у најранијем слоју настањeња после познобронзанодопске деструкције града (Stone 1995: 14). Насељавање Филистејаца био је, вероватно, процес који је трајао најмање једну целу генерацију6 − због тога говорити о два различита таласа популационих покрета значи не представити исправно реалну ситуацију (Stone 1995: 16).

Филистејци – идентитет и порекло

Значај древних текстова за питање постављено у поднаслову, а посебно оних који се односе на догађаје XII века, је велик− без наративних доказа било би мало вероватно да буду пронађене везе са етничким ентитетом ових група, нити би било могуће сместити материјалне доказе у шири геополитички контекст блискоисточно-медитеранског света. Са друге стране наративни текстови имају своје мане. Ово се обично тиче аутентичности докумената и тумачења истих од стране оних који нису обучени за тај посао− када археолози и филолози проучавају различите податке треба да то чине у међусобној сарадњи. Често материјални докази и њихова релевантност зависе од начина на који су исти „модификовани“ да би се уклопили у представу која је обликована на основу текстова (Krüger 2004: 54).

Важно имати на уму да су натписи из Мединет Хабуа званични документ начињен од стране политичких власти и да је њихов примарни циљ да славе власт и оправдавају дела фараона. Овај литерарни стил следује традицији коју карактерише поетска и похвална литература што повремено резултује напрегнутим изразима, метафорама и хвалоспевним фигурама (Cifola 1988: 276−277).

Такође литерални текстови који описују тадашње политичке догађаје бацају светло на њих кроз актуелни светоназор и менталитет, те стога морају бити сагледавани у дужем распону структуре и процеса, а археологија представља савршену платформу за конституисање дугорочних догађаја. Услед реченога древни текстови морају бити интерпретирани у сколпу контекста који успоставља археологија (Krüger 2004: 54).

Треба поменути да су релевантни текстови везани за „народе са мора“ и њихово насељавање на Леванту натписи у великом храму Амон-Ра у Карнаку. Они описују Мернептахову победу над Либијцима у петој години његове владавине. Либијци су били подржани са неколико група укљујујући народе (племена) Лука (Luka), Шерден, Акаваша (Akawasha) и Турша (Tursha). Други извор јесу натписи у храму у Мединет Хабуу који описују подвиге Рамзеса III (нубијски рат, хетитску и сиријску кампању који су, треба рећи, веома упитни). Поред овог, три конфликта су прецизно датована: први либијски рат (пете године владавине), велике поморске и сувоземне битке (осме године владавине) и други либијски рат (једанаесте године владавине). Овакво датовање потврђено је и текстовима пронађеним на Харис-папирусу (Lesko 1994: 151−152).

Јасно је да је текстуална интерпретација играла саставну улогу у осветљавању процеса насељавања на Леванту. Традиционално објашњење (или Олбрајт/Алтова парадигма) догађаја повезаних са нaсељавањем „народа са мора“ на Леванту доста се ослањала на интерпретацију текста Харис-папируса. Неколико аутора претпоставља да су Египћани населили странце у утврђењима у Канâну− овакав став је затим коришћен за (ре)интерпретацију археолошких налаза на Леванту (Krüger 2004: 55).

Насупрот оваквом ставу, јасно је да текстови немогу бити узети као неупитна вредност или као непогрешиви извори, већ требају бити интерпретирани у контексту египатских наративних стилова. Илустрација овог стила јесте опис поступања Рамзеса III према бедуинским заробљеницима из Едома:

„уништио сам људе Сеира (Seir) /Едома/ међу бедуинским племенима, сравнио сам њихове шаторе, њихове људе, њихову имовину и њихову стоку такође, безбројне, оковане одведох у заробљеништво као данак Египту (Wood 1991: 46−48). Наравно да овакви наводи не смеју бити дословно схваћени и протумачени, већ као израз величања фараонове моћи са језгром истине.

Јасно је да су затвореници „народа са мора“ били заробљени, жигосани и насељени као робови. Из тог разлога, верујемо да Египћани нису „пресадили“ или населили „народе са мора“ у њихове гарнизоне у Канâну просто због тога што то нема никавог стратешког смисла. Градови запоседнути од стране Филистејаца налазили су се на најважнијим трговачким рутама (на копну и мору) ка Сирији и западној Азији и поседовали су главнину обрадиве пољопривредне земље. Насељавање административних средишта и постаја одговорних за одбрану египтских граница групама миграната и упадача, који су поражени у бици, могло би бити веома опасно и сигурно би компромитовало безбедносни систем.

Археолошки докази, штавише, показују поред образца разарања и континуитет −који може илустровати ситуацију где се египатско присуство наставило и много касније у неким областима, за разлику од суседних области које биле уништене од стране миграната и потом насељене од стране истих. Ово би могло бити могуће, имајући на уму египатску унутрашњу нестабилност у то време, да су нови становници и Египћани коегзистирали одређен период времена. Ипак, како је филистејско присуство расло, египатска доминација (присутност) у Канâну је коначно ишчезла (Krüger 2004: 57).

Од свих девет „народа са мора“ поменутих у египатским текстовима, групa Prst („Пелешет“/ Филистејци) се у погледу одеће и опреме не разликују од група Tjkr („Тјекер“) и Dnn („Дењен“) – сви они носе килтове, копља, кратке мачеве, округле штитове и необичне капе које су тумачене на различите начине(Курт 2012: 405). Ово би указивало на њихову сродност и можда истоветно порекло. Од ове три групе само је група Prst била присутна (насељена) на Леванту.

Британски левантолог Џонатан Туб (Jonathan N. Tub) приметио је присуство „страних елемената“ у долини Јордана током познобронзано-гвозденодопске транзиције. Његов аргумент се фокусира на присуство сахрана са два питоса (double-pithos burial). Наиме реч је о специфичном облику сахрањивања констатованом на локалитету Тел ес-Саидија (Tell es Sa’idiyeh), тачније на градској некрополи и то њеној фази. Ова фаза одговара (припада) наставку египатске власти и датује се у XII век пне. Некрополу овог времена карактерише примарно индивидуално сахрањивање у озиданим гробовима, односно гробницама направљеним од ћерпича покривеним плочама истог материјала. У овој фази приметно је увођење двопитосног сахрањивања.

Карактеристика овог типа сахрањивања су два веома велика ћупа (питоса) састављена раме уз раме, док су њихови вратови удаљени, тако да стварају ефект керамичког мртвачког ковчега. Тела су претежно индивидуална и положена на леђа. Погребни прилози налазе се уз тело или су смештени изван ковчега. Остаци деце, такође, су сахрањанивани на овај начин, али у једном чувајућем ћупу (Tub 2000: 186). Овакав вид сахрањивања, вероватно, представља погребе групе „поморских народа“ која је била заробљена и укључена у египатску службу после копнене битке Рамзеса III у северном Леванту осме године његове владавине.

Овај тип сахрањивања стран је канâнској култури и његови корени налазе се хетитској Анадолији− где је двопитосни метод сахрањивања био свеприсутан. Ово би могли указивати на већу групу „народа са мора“ или пре странаца у овој регији (Tub 2000: 186). Налаз неколико дечјих погреба могу указивати на присуство породичних група, што би пак указивало на трајно насељевање. Египатски извори помињу присуство страних елемента, нарочито Шардине/Шердене, и раније током Амарна-периода (средина XIV века пне) претежно као помоћне снаге (Dothan T. 1989: 63).

Јасно је да су „народи са мора“ или неки други странци били присутни на Леванту, а вероватно и на Кипру много пре познобронзано-гвозденодопске транзиције. Насељеници из Анадолије вероватно су били присутни у Трансјорданији. Могуће је да миграниције вероватно нису потицале само из Грчке, већ и из Анадолије (Krüger 2004: 68).

Постоје мишљења да се прво филистејско насељавање дуж јужнопалестинске обале догодило почетком гвозденог доба (око 1185.г. пне), а убрзо потом и установљавање Филистејаца као политичке и културне елите у поменутој области. Материјална култура првих Филистејаца у многоме је личила на ону из њиховог егејског завичаја и била је веома различита од локалне познобронзанодопске културе канâнске популације. Контакт између Филистејаца и староседелаца Канâнаца покренуо је процес акултурације који је утицао на на филистејску културу следећих 575 година њеног постојања (Stone 1995: 7).

Тврдња да су Филистејци насељени као посаде гарнизона после пораза од стране Египћана (Singer 1985; 1988; 1992) датује филистејско насељавање у период после осме године владавине Рамзеса III. Готово потпуно одсуство египатских артефаката у Филистеји противречи овој теорији (Bietak 1993, Stager 1995). Египтолог Манфред Битак (Manfred Bietak) залаже се за нешто ранији датум филистејског насељавања заснован на доказу да су Филистејци били настањени у Канâну пре предузимања њиховог напада на Египат и тада се одиграла битка на источним границама Египта, која је осликана у храму у Мединет Хабуу. Са друге стране на основу стратиграфских налаза Мазар датује прво појављивање филистејске монохромне керамике у период између 1193. и 1175.г. пне3. Извесно је да Филистејци нису били још заузели Ашкелон током Мернептаховог похода 1208.г. пне, јер натписи на рељефима у Мединет Хабуу описују Ашкелон као град насељен Канâнцима, а не „народима са мора“.

У својој студији о коренима Филистејаца Бруг je преиспитао сваки од 8 типова грнчарије које је класификовала Труд Дотан (Dothan T. 1982a: 96) као „посуђе изведено из микеанских прототипова“. Ова идентификација је средишња у теорији да се порекло културе „народа са мора“ налази у микенској Грчкој. Оспоривши микенско порекло сваког од 8 типова посуђа, Бруг је истицао да су ови типови грнчарије резултат или унутрашње културне промене или контакта са Кипром. Ово га је водило да оспори валидност идентификације Филистејаца као бежећих Егејаца (Stone 1995: 13).

Aрхеолошки подаци из Филистеје подржавају став да постоји само један основни талас филистејског насељавања. Бихромно „филистејско“ грнчарство, највероватније, представља стилски развој из микенског IIIC:1b монохромног грнчарства, стога нема потребе уводити нови талас досељеника да би се објаснила ова стилска промена. У Ашдоду, Екрону и Ашкелону стилска промена документована је и стратиграфски. Слојевима садржећим монохромно лончарство следе слојеви садржећи мешано монохромно и бихромно лончарство, а на крају у наредним слојевима бихромно потпуно истискује монохроно лончарство. Чињеница да је бихромна декорација непозната у Егеји и на Кипру (Yannai 1983: 150) снажно указује да је бихромни стил последица локалног развоја под утицајем канâнских и египатских традиција3 од монохромне традиције коју су Филистејци донели на обале Леванта.

Постоје и друга мишљења, тако на пример, израелски научник Шломо Бунимовиц оспорио је хипотезу да налази материјалне културе у Филистеји могу бити повезани са групом људи које називамо „Филистејци“ негирајући употребљивост филистејског грнчарства као инструмента за реконструкцију филистејске културе и идентификацију присуства Филистејаца на поједним локалитетима. Са друге стране примењујући 4 принципа (Barth 1969: 11) социјалног антроплога и етнографа Фредерика Барта (Thomas Fredrik Weybye Barth) можемо рећи да су Филистејци били етнтички ентитет 3са засебном културом (Stone 1995: 17).

Током прве фазе филистејског насељавања (око 1185−1150 пне) филистејско присуство потвређено је на пет локалитета Пентаполиса: Ашкелону, Ашдоду, Екрону, Гази и Гату. Иако су Филистејци били доминатан етнички елемент у правој Филистеји, они су били изразита мањина у ширем Леванту и били су „уроњени“ у леванстку културу и друштво, јер се само 4 процента (47 од 1 087) локалитета гвозденог доба II налази у Филистеји. Популација Филистеје била је око 36 000 становника односно 9% процењене популације Палестине која је износила око 403 000 насељеника.

Стон закључује да су Филистејци − када су се у свом првом насељавању појавили на Леванту, имали засебан археолошки и културни идентитет. Они су на Левант стигли као освајачи и насељеници, а не као колонисти који су одржавали контакт са својом егејском постојбином. Због овога није зачуђујуће да је после неколико генерација њихова материјална култура била сличнија левантској него грчкој култури. Филистејци су постајали све интегрисанији у социокултурни свет Леванта− нове идеје које су биле прихваћане биле су левантинске (Stone 1995: 24). Упркос готово шест векова интеркултурне интеракције и акултурације Филистејци су успоставили посебни археолошки препознатљив (идентифибилни) културни, етнички и политички иденитет (Stone 1995: 25).

Закључак

Допринос Фернана Бродела (Fernand Braudel) и његове школе Анала јесте употреба диахроничке перспективе у изучавању прошлости. Следујући овом ставу историја може бити сагледана у складу са три облика покрета: кроз георафско (la longue durée), друштвено (conjonctures) и индивидуално време (événements). Longue durée или географско време Броделова је најзначајнија иновација у временској категоризацији. Ово може бити описано као историја човекове повезаности са његовом животном средином: „историја у којој су све промене лагане (споре), историја сталног понављања, непрекидно кружећи циклуси“ (Horden−Purcell 2000: 36). Поред реченог треба нагаласити да постоји јасна разлика између археолошког и етнографског времена. Наиме, археолог поново враћа у њихово време артефакте и налазе− израђене током дугих периода,2, док етнограф посматрајући савремене догађаје и епизоде оперише у тзв. „брзом времену“ (Smith 1992: 26−27).

Горе речено је веома важно за наш правилан методолошки однос према археолошким налазима, јер нас ово упућује да сем основних типологија керамичких налаза и других артефаката пажњу усмеримо ка контекстуализацији истих. Овај фокус нам је изузетно значајан за разумевање догађаја и процеса који су се одиграли током XII века пне на источном Медитерану.

Догађаји позног XII и XI века морају бити повезани са карактеристичнијим временским раздобљима специфичнијим од традиционалне поделе на познобронзано и раногвоздено доба. Основа за демаркацију различитих под-фаза је идентификација релевантних структура. У складу са модификацијом традиционалне поделе установљен је и перод транзиције – који је стога подељен на упоредиве (компарабилне) јединице.

Почетни просперитетни период везује се за фазу после битке код Кадеша и мировног уговора између Хетита и Египћана. Ову еру карактеришу: (1) централизован политички систем (Микена, Хетити, Кипар, Египат…), (2) повезана, структуисана и цветајућа трговачка мрежа и (3) велика урбана популација. Ценрализоване државе, структуисана трговачка мрежа и бројна урбана популација биле су кључне структуре које су конституисале познобронзано доба.

Следећи период везује се за опадање централизованих политичких сила које се догодило због различитих унутрашњих и спољашњих узрока, што доводи до систематског распадања централизованих сила. Утицаји ових догађаја довели су на крају до потпуног колапса система трговине.Оно што следи је слом утицаја централних власти и вакум је креиран. Могуће је закључити да је колапс система узроковала преоптерећеност економије која је наступила због (1) увећања (раста) популације и (2) исцрпљености природних ресурса.

Поменуто је резултирало премештањем неколико група, што је створило масовне популационе покрете− било оне унутрашње (унутар држава) или спољне (између држава) миграције. С обзиром на то да се неколико насеља источномедитеранског базена налазило веома близу мора− покрети неколико група које су ишле поморском рутом дуж источног приобаља неизбежно су резултирали насилном интеракцијом са заједницама дуж те руте.

После неког времена, нови насељеници су се стабилизовали или су се асимиловали готово одмах у постојећу популацију (пример Сикила). Ови први су чак наставили са проширивањем својих оргиналних насеља (пример Филистејаца). Нове етничке групе се насељавају и изграђују, а потом се појављују и нове (етничке) државе. Тек у овој фази можемо рећи да је гвоздено доба стварно заопочело.

Период транзиције карактеришу, у великој мери, рурална популација, покрети неколико „нових“ етничких група и борба истих са постојећим заједницама за контролу над локализованом трговином. Основни закључак је да се бронзано доба није завршило изненада, већ у серији суптилних догађаја (Krüger 2004: 62).

Сличан начин објашњења промена које су се догодиле током познобронзано-раногвозденодопске транзиције представља модел који је предложио Филип Бетанкур (Betancourt 2000: 300). Овај модел предлаже да је регионална криза утицалa на фундаменталну основу економије друштва. Криза је водила колапсу економије праћене миграцијама, ратовима и слабљењу средишњих власти.

Текстови исписани на линеар-Б писму, као и археолошки налази приказују очигледан просперитет микенске економије. Архитектонски пројекти, чији су циљеви били више символични него практични, показују способност микенског друштва да подржи велике радне подухвате. Претпоставља се да је ова могућност извирала из развијене пољопривреде и трговине и да се све врти око присуства једноставног приципа стварања вишка (Betancourt 2000: 299). Иако је пољопривреда примарно обезбеђивала издржавање (прехрањивање) популације, она је такође доносила вишак добара који је могао бити размењен за друга добра. Трговина је, дакле, обезбеђивала систем са механизмима подршке у случају кризе. Успех подухвата је зависио од снаге средишњих власти, које су пак проистицале из стабилног система што је, заузврат, резултовало напредовањем трговине.

Економски успех Јеладе може се мерити и порастом популације. Премер Месиније (Messinia) указао је на популацију између 50 000 и 100 000 људи. Могуће је да је раст популације премашио способност пољопривреде да подржи исти. Линеар-Б текстови сведоче о великим проблемима са којима су се сусретале средишње власти у обуздавању неравнотеже.

Без обзира на то колико се строга контрола одржавала, уколико је популација била превелика− систем би био у проблему одржи свој просперитет, те би не могао реаговати на регионалне кризе. Ово би значило да друштво није имало способност да произведе вишкове хране што би у времену суше, на пример, довело до глади. Кризе су могле имати ефект и на неколико региона истовремено. Унутрашња нестабилност могла је водити до насилних конфликата и честих накнадних покрета великог броја људи. Делимичан опоравак може бити евентуално потврђен за градове и центре који нису били уништени.

Са друге стране, Девер даје разматрања промена на Леванту кроз перспективу опште теорије система где су подсистеми изгубили равнотежу (Dever 1998: 107−108). Oви погледи заснивају на неколико теза:

– живот је, кроз кризу пољопривреде, растројен што је изавало кризу трговине на Медитерану

– застарела и нединамична технологија није била у стању да реагује на ове промене

– друштво се даље растројавало кроз растући конфликт између нових етничких група и постојећих заједница

– корумпирана и централизована бирократија погоршавала је проблем кроз лоше управљање

– следио је колапс система

– епски песник уводи религију и њен неуспех да одржи културални систем.

Иако Девер употребљава ову партикуларну теорију на регионални ниво, ово такође може бити примењено да опише унивезални контекст источног Медитерана. Оно што је такође јасно, је то да је постепено опадање због извесних „патологија“ или нестабилности у току предходне познобронзодопске ере, покренуло надоле спиралу која је хранила саму себе− на крају тотални колапс је био неизбежан. Стари (познобронзанодопски) систем изнедрио је нови (раногвозденодопски) систем од децентрализоване преживеле популације. Нови типови и обрасци насеља постепено су се појавили са флексибилнијим социо-економским структурама.

Можемо закључити да је познобронзано-гвозденодопска транзиција изазвала је значајне друштвене промене на Блиском истоку. Наиме, уместо познобронзанодопских изразито централизованих држава-градова и других политичких ентитета тог времена, регулисане и структуисане трговачке мреже и бројних урбаних насеља у току раног гвозденог доба преовладавају мањи регионални политички ентититети са мањом популационом базом, трговина која је више локализована и образац сеоских насеља. Једна стагнирајућа и колапсирајућа политичка структура била је замењена новим децентрализованим и флексибилним системом.

Вилијем Девер, је оспорио традиционално виђење транзиције XII века као „мрачног периода“− он, наиме, брани тезу да транзицију XII века пне треба разумети контекстуално− као један циклус у непрестаним циклусима раста и опадања у дугој историји Сиро-палестине.

Постојећи модели промена могли би да објасне промене које су узроковале познобронзано-гвозденодопску транзицију. Промене које су се појавиле нису биле резултат спољашњих фактора, већ пре неспособности система да одржи социо-економски баланс, што је резултовало колапсом система. Спољашњи фактори као што су покрети етничких група, насилне конфронтације и престанак трговине резултат су постојаног колапса система− поменуте појаве су га само убрзале.

Нестабилност медитеранског крајолика је продукт неколико фактора од којих је најважнији фактор геолошка структура. Утицај људског фактора погоршавао је већ и онако нестабилну животну средину. Ерозија земљишта, експанзија људских насеља и пољопривреде и крчење шума, у комбинацији, су погоршали нестабилну животну средину. Ова нестабилност пејсажа креирала суштинску карактеристику животне средине: то није био стабилан ентитет, већ непрекидно мењајући. Медитеран и његова животна средина су дакле динамички ентитети− крајолик је стално поставаљао изазове онима који су живели у њему преображавајући њихово постојање. Промена је била једина стална одлика на Медитерану (Krüger 2004: 69).

На крају се поставља питање: каква је била улога „поморских народа“ и међу њима Филистејаца у овим догађајима? Велики миграторни покрети у источном Медитерану, вероватно су резултат општег колапса система, а не узрок истог. Узрок колапса је свакако садржан у односу између животне средине и њених становника. Медитеранско животно окружење често је задавало огроман притисак својим становницима− из овог разлога стална промена је била неопходна за динамично насељавање на Медитерану (Krüger 2004: 71−72).