Религиологијски Истраживачки Центар

Универзални значај верске наставе

Данка Шпехар
(2015)

Апстракт:

Верска настава је предмет о коме се много дискутује, који се грчевито брани или оспорава годинама. Сви се сматрају позвани да доносе свој суд о Верској настави, да је критикују или бране, да се минимализује или потенцира њен васпитно-образовни значај. Моје искуство као вероучитеља и родитеља деценију и по, потврђује универзални значај Верске наставе.

Увод:

О веронауци, за и против, много се говорило, писало, спорило, дискутовало… непосредно пре увођења у наше школе и све до данас. Често се веронаука проблематизовала зависно од тренутне климе у друштву, актуелних политичких дешавања, разних афера и јавних очекивања. Као и на остале друштвене и јавне теме, сви о одређеној теми имају мишљење, које са мање или више ( или без) аргумената га заступају.

О њој су причали и/или судили сви, политичари, аналитичари, црквени људи, атеисти, антитеисти, педагози, психолози, антрополози, новинари… али најмање ученици са веронауке и њихови родитељи.

Често су првих година, наставници алтернативног предмета и ученици истог, циљано позивани да у медијима причају против Верске наставе, иако на часу Верске наставе нису никад били, нити су знали како се реализује.

Првих неколико година од повратка верске наставе у наше школе, од 2001. године, клима није била наклоњена Верској настави, што због актуелне власти грађанских опција и атеистичких опредељења, што због незадовољства просветних радника условима, третманом и квазистратегијом власти и Министарства просвете у вези са образовањем. У школама су верску наставу дочекали са коментарима: ,,Е, само сте нам још ви (вероучитељи, свештеници) недостајали.” Овде је потребно рећи, ма како се грађани ове државе изјашњавали, ма како себе називали, ми смо дубоко атеистичко и необразовано друштво. Чак и они који себе сматрају верницима и теистима су пре ближи ,,православном” старословенском култу и паганству, обредима, ритуалима и обичајима, без икакве жеље за догматском, философско-етичком и метафизичком суштином вере. Бити православац у Србији значи често је инат против света, потврду националне припадности, народног идентитета, поштовања традиције, одрицања комунистичке прошлости, политичког идентитета …

Две дијаметрално супротне стране јавног мњења имале су своје графите, који су јасно и језгровито осликавали став. Грађанска опција је имала слоган ,,Књиге, браћо, књиге, а не звонца и прапорци.” С друге стране било је Хамлетовско : ,,Православље или смрт”. На жалост, обе поруке су само звучне, занимљиве и ….празне. Познајем и једне и друге, први се не држе књиге, други нити су упознали православље нити би се борили до смрти за своје идеале. Туче, улични нереди и инциденти са полицијом су део навијачког стила а не оспољавање револуционарних, политичких или верских идеала.

Четрнаест година предајем Верску наставу, предавала сам у 6 школа које су се разликовале по свему: различити крајеви града, различита социјална, економска, национална структура. Искуство и статистика из школа говоре о стању у нашем друштву, вредностима, ставовима, моралу, приоритетима родитеља, ученика, о васпитању, педагогији…

Једна просечна основна школа је држава у малом, мало (верно оригиналу) издање државе и друштва. У раду ће бити изнета искуства, истраживања, закључци. Верска настава има универзални значај.

Верска настава неопходна је у васпитању и образовању деце због много циљева:

– васпитни
– образовни
– социјални
– педагошки
– психолошки
– морални
– друштвени
– еколошки

Значај Верске наставе

Веронаука је потребна деци и родитељима, друштву и држави, она је стратешки предмет. Хрватски свећеник: док смо ми спремали своју децу за прву причест, Срби су своју децу за пионирску мараму. Деца кроз Верску наставу уче да воле себе и друге као Божју децу. Сваки човек је биће Божије, непоновљиво и јединствено. Ако дете одраста са ставом да је оно Божије биће, анђео Божији, оно ће се трудити да се тако понаша. Поштоваће и себе и друге, који су такође Божија створења. Заволеће и себе и друге и свет као Божију творевину. На веронауци дете усваја хришћанске вредности и етику као универзалну категорију. Кроз Две највеће Христове о љубави:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом

2. Љуби ближњега свога као самога себе.

научиће да поштује родитеље, своје ближње, уважаваће друге људе и њихове потребе. Кроз разноликост биљног и животињског света, дете схвата да су и људи различити и разнолики и прихвата их као такве јер су створени по Божијем обличју. Ученици у пракси, кад уче ове заповести и кад их заједно тумаче са вероучитељем, сами схвате да би усвајање и понашање људи по Божијим заповестима направило много лепши свет од овог у коме живимо.

Кроз тумачење Десет Божијих заповести, ученици схватају да свет не може егзистира у хаосу, да прве 4 уређују однос између човека и Бога, а осталих 6 међуљудске односе. То је и Божија заповест и Божији завет. Сав морал и вера које треба понудити ученицима су сажете у Десет Божијих заповести:

1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим мене. 2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити. 3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог. 4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме. 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе. 8. Не укради. 9. Не сведочи лажно на ближњега свога. 10. Не пожели ништа што је туђе.

Довољно је само 10 реченица, и направили сте човека и неки бољи свет. Учећи о Богу, деца се уче да је Он Творац, а ми смо део творевине. То развија осећај захвалности што нас је Бог створио и подарио нам живот као јединствени и непоновљиви дар, који морамо да чувамо, поштујемо, волимо. Живот је Божији дар, свето. Онда је насиље, самоубоство, убиство недопустиво, то је вређање, анулирање дара и Дародавца. Деца уче да су живот, тело, свест, савест и душу (као 5 прстију на једној руци) добили као 5 Божијих непоновљивих дарова који немају цену.

Верска настава од првог дана првог разреда учи децу мултидисциплинарном и компаративном приступу образовању, животу, сазнањима. У Верској настави прожимају се све теме и све области. То је, иначе, светска тенденција образовања за 21. век. Домаће статистике и истраживања, деценију у назад, говоре управо о томе како су слабости нашег образовног система неповезивање сазнања, искуства и вештина из различитих области. Са Верском наставом повезују се у млађим разредима остали предмети: Српски језик и књижевност, Музичка и Ликовна култура, Свет око нас, Природа и друштво.

Кроз књижевност, деци се читају поучне приче, потенцирају се врлине и универзалне вредности, развија љубав према писаној уметности, емпатија према другима, буди се радозналост за читањем о новим људима, местима, догађајима, искуствима, за упознавањем и учењем кроз приче. Потребно је нагласити да генерацијама уназад, деци нико никада није читао приче, бајке, посветио им време на тај лични, присан начин, на који се развијају врлине и ствара морално и емотивно јака личност. Кроз приче се деци развија имагинација, машта, пажња, стрпљење… Уводе се деца у занимљив свет библијских прича и догађаја, историјских, чудесних личности пуних врлина и мудрости…

Нове генерације не могу да дуже задрже пажњу и концентрацију, нису навикли на дуже приче, беседе. Ово је посебно уочљиво код старијих ученика када се од њих очекује да прате и усвајају обимније градиво из десетине предмета. Модерно образовање је испустило битне ствари, као што су развијање способности пажње, концентрације, стрпљења, логике, мишљења, закључивања, која се стичу слушањем дужих апстрактних излагања, са дискусијом после њих, како је то било вековима у Европи. На Верској настави ученицима се развијају ове вештине.

Кроз причу о здравој храни, посту, спорту, молитви… деца праве корелацију са предметима Свет око нас и Природа и друштво. Уче се здравим стиловима живота под Јувеналисовом пословицом : “У здравом телу здрав дух.”

У старијим разредима повезују више предмета са Верском наставом: књижевност, историју, географију и историографију, биологију, уметност. Сваки школски предмет може се осветлити из угла вере и теологије. “Најстарији књижевни споменици су скоро свуда религиозног карактера. Наша земља, као што каже Херодот, дугује клице сваке више културе религиозној традицији, било писаној било усменој”… Спустили се ми до најдубљих коренова нашег интелектуалног развића, или узишли до највиших врхова модерне мисли, свуда налазимо религију као силу која побеђује, и побеђује чак и оне који мисле да су победили … Једном речју: “Где год има људског живота, има и религије”

Верска настава уводи децу у озбиљније области, теологију и богословље, подстичући их на корак више, представљајући ментални изазов, који подстиче интелектуални развој. Проблем данашњег школства је ментално улењивање деце, све им се пласира скраћено, прерађено, поједностављено, без потребе да уче, откривају, мисле, напрежу ум. Где је нестала пословица: ,,Без муке нема науке”? Изгубила се суштина знања као циљ, запоставља се знање као вредност само по себи, које би требало да прошири границе умног. Верска настава подстиче вредност знања, подстичући децу да кроз учење библијских текстова проширују своја знања из историје, географије, откривају теологију и богословље, које ће их увести у свет друштвено-хуманистичких наука, стварати критички став, мишљење, отварати ум ка разумевању света у свим његовим различитостима.

Наши средњошколци немају идеје, идеале, став, критичко мишљење о друштвеним појавама. Не разумеју европску и светску цивилизацију, хришћанску традицију која се осликава у свим наукама и уметностима. Започета реформа је показала стару ,,бољку“ данашњег средњошколског образовања, слабо преџнање, немотивисаност, незрелост и пад моралних и културних вредности код младих. Отупели смо децу, потценили њихове менталне могућности, умртвили им дух и интелектуални развој.

Психолошки гледано, направили смо депресивне, фрустриране генерације. Нисмо им дали да кроз препреке и лутање, искуства и грешке, уче и превазилазе нивое, развијају се. Ставили смо их под стаклено звоно и убили природни нагон за учењем путем погодака и грешки, да падају и устају, да се труде и стичу искуство. ,,Лакше” нам је било да их имобилишемо и одрадимо ,,све” за њих. Када човек изгуби циљ, мотив, кад не зна шта је туга због неуспеха а шта срећа и задовољство на крају, на циљу, када нема сатисфакције због сопственог успеха и резултата, постаје депресиван, вегетира као биљка.

Верска настава учи децу, да су мученици, хришћани, цео живот посветили неизвесној борби, труду, знајући да слава не долази сад и овде, него у Есхатону, Царству Божијем. Да нам Бог не каже ,,браво” за сваки мали гест вере или доброте, да нема похвала за то што смо добри. Не треба Бог, нити други људи да нама буду захвални што постојимо и што нисмо урадили ништа лоше, већ нас вера учи да је потребно да ми будемо стално захвални што постојимо и што нам је дато да верујемо и чинимо добро. Децу уче праву, а не обавезама и захвалности, што је , уосталом, узрок Првородног греха и Еденског пада. Адам и Ева су сматрали да имају права на све, без обавезе да послушају и покажу захвалност Ономе који их је створио.

Данашња деца живе у виртуелном свету, не говорим овде о компјутерима и видео игрицама. Проблем је у томе што децу штитимо од реалног живота, све док не излете из гнезда, а онда падну, неприпремљени и несигурни. Дајемо им лажно самопоуздање за лажне ситуације и имагинарне животе. Кад постану пунолетни и престану да буду ученици и деца, спољни свет им укида права, намеће обавезе које не познају, правила која нису научили, свет који је реалан. Следи шок, депресија, агресија, алкохолизам, наркоманија, самодеструкција, девастирање.

Од данашње деце крије се живот и све оно што га чини: рађање, борба, одговорност, мука, пораз, успех, слабост, страх, бол, смрт, ограничења, идеали, жртвовање… Кад смо били мали, нас децу су водили на прославе поводом рођења, крштења, веридбе, венчања, усељења, али и у болнице да посетимо болесника, на сахране, парастосе, задушнице, гробља. Научили смо да су све то саставни делови живота, да се све дешава по Божјој вољи или допуштењу, да је потребно прихватити и живети свој живот најбоље што можеш, док те Господ не позове и не станеш пред Њега.

Вероучитељи се често срећу са оптужбама да деци причају о ,,страшним” стварима као што су: грех, пад, ђаво, смрт, мучеништво, Страшни суд, васкрсење, вечни живот… Међутим, деца никада нису имала више страхова, психичких проблема, поремећаја личности и осталих психопатолошких тегоба, проблема са сектама, насиљем, као последњих деценија, свуда у свету. Све се појавило са постмодернизмом, атеизмом, индивидуализмом, егоцентризмом када је човек “убио” Бога.

Верска настава учи децу да је живот Божији дар и да је вредан ма како он био тегобан, да Бог даје јачим и поузданијим људима већи терет и већу одговорност, да је то част и потврда, а не казна. Објашњава се деци сваки појам, управо зато да се победи страх, јер незнање ствара страх. Вера учи да се хришћани не боје, да човек који верује никад није сам и напуштен, већ је са Богом. ,,Кад сам сам, онда сам најачи, јер сам с Тобом Господе”. Христос је учио своје ученике да победе страх и буду у миру. То је аутентично приказано у филму “Апокалипто” Мела Гибсона, који ученици радо гледају и хришћански тумаче.

Деца нам расту ко неојачала трска која се лако ломи под налетима ветра. Млад човек који не успе да пронађе смисао у свом животу не може бити срећан. Само вера даје сва питања, све одговоре и смисао.
Верска настава даје могућност да дете сагледа живот и човека на потпунији, лепши и смисленији начин.

Млад човек ће се кад-тад суочити са метафизичким питањима, питањем смисла и оностраног. Ако до тог нестабилног и лабилног периода нема верски темељ, он ће лутати, залутати, његова усамљеност и затвореност ће га још дубље повући, а питања ће навирати. Суштинско питање овде је: где ће тинејџер или млад човек потражити одговоре?

Када деца од малена одрастају у вери, она сазревају са већ усвојеним одговорима на још непостављена питања. Мало дете прихвата истине, сазнања иако им не зна смисао, али постају део њега и усваја их као своје. Дете зна ко му је мајка и ко му је отац, верује им, део су њега, без знања о смислу шта то значи. Мања деца много лакше прихватају истине вере јер се ради о имагинацији, маштом и осећањима стварају слике, не постављају метафизичка питања већ питања заснована на вредносној и емотивној категорији: да ли је неко добар, да ли воли, шта чини? Дете гради емотивни став према другима на основу емоција и доживљаја. Деца по својој природи верују у Бога, анђеле, добро, шта је исправно а шта није. Верско образовање дефинише правилан психолошки и душевни развој. Деца немају проблем Бога, имају га одрасли.

Деца разумеју и користе симболе пре слова и цифара. Имају симболе за сва позната осећања и појаве. Свако се позива на своје културно-социјално искуство, сваки симбол има своју форму и садржај у одређеном контексту. Занимљиво је да деца из различитих поднебља, конфесија и друштвених околности имају заједничке симболе и значење: срце за љубав, смешко за срећу, анђео као симбол добра кога је створио Бог, богови, више силе…

У Верској настави се користе симболи, слике, филмови, то су полисемични, вишезначни медији који подстичу развој маште и креативности код деце, развијају идеје, слободу ума, појачавају интелектуалне способности. Кроз Веронауку деца добијају поље заједничког искуства, поље комуникације. Уче се не само Литургијском заједничарењу, већ Црква као заједница постаје њихова још једна, нова, шира породица где су добродошли. Децу је много лакше и безбедније васпитавати у окриљу вере.

Деца су данас постала егоисти, индивидуалисти, ненаучени на тимски рад, на комуникацију у заједници и прилагођавање, на учење кроз искуство стечено у заједници, групи. Некада су се деца играла у великим групама, морала су да науче да се договарају, комуницирају, прилагођавају да би се играли и дружили. Родитељи се нису мешали у њихове чарке и начин комуникације, деца су морала да науче сама да решавају своје проблеме и међуљудске односе. Сада су усамљени, не умеју да функционишу у већој групи, да се организују и поставе заједно правила за игру којих ће се сви придржавати. Свако је научио на уважавање сопствених правила (која чак и родитељима намећу) и нема заједнице, тима, сви хоће да буду главни у игри. Родитељи се мешају у дечије односе, подстичу своје дете да буде главно и да се наметне другима. Ако није тако, настаје свађа, туча, агресија, разилажење и опет остају индивидуалци. Данашња деца не знају да се играју и друже у већем броју. На рођенданима, школски одморима, ескурзијама они сви гледају и баве се својим мобилним телефонима. “Неопходно је пружити детету да открије чар другога.”

На веронауци, у храму, на Литургији деца се уче заједничкој молитви, заједничкој служби са јасним већ постављеним правилима, уче се да свако има своје место и своју улогу у Цркви, да је свако битан али су правила старија од свих и трају вековима.

Педагози деценијама заступају став да деца најбоље уче кроз живи аутентични контакт, емпатију, динамику, искуствено. Сваки час Верске наставе има те садржаје. Дидактичка средства Верске наставе обилују звуком, бојом и покретом, што подстиче развој и учење детета. Деца воле да учествују у заједничком искуству и закључивању. Да би деца схватила апстрактне појмове морају осетити, доживети. Они у храму, на Литургији, у молитви, имају лични доживљај. Кад гледају или слушају библијски текст имају доживљај, кад уче о врлинама, опраштању, покајању кроз личне приче вероучитеља, имају доживљај.

Обогаћује им се речник, искуство, самопоуздање: “Ми постојимо јер нас Бог воли.”

Закључак

Породица и школа су изгубиле своје улоге и своје место у формирању младог човека. Верска настава покушава да надомести ту празнину, која ствара празнину. Није довољна само Верска настава у школи, 1 час недељно. Потребна је друштвена катихизација и евангелизација. Верска настава потребна је и родитељима и наставницима и деци. Повратак вредностима, култури, образовању. Образовање је реч која нас упућује на то да се нешто образује, прави, формира по неком, нечијем образу, лику. ,,И створи Бог човека по обличју, образу, лику, свом…”

По каквом и чијем лику је потребно образовати децу!? Шта треба да преставља образовање? Велика је одговорност свих оних који образују. Свако може, по Божијој вољи, допуштењу и милости, да буде родитељ. Не може свако да буде наставник. То је огромна одговорност и мисија. О томе су писали многи философи, психолози, психијатри: Ерих Фром, Ниче, Суходолски, Еразмо Ротердамски, Комненски, Монтесори, др Светомир Бојанин…

Ми, одрасли сносимо одговорност за васпитање и образовање младих. О. Артемије Владимиров у својој књизи ,,Уџбеник живота” каже:

“И једног дана свако од нас ће стати
пред Оца нашег Небеског и рећи ће:

“Ево мене Господе, а ево и деце моје, мојих ђака”.

И по деци ће нам се судити и бити оправдан наш земаљски живот.”