Религиологијски Истраживачки Центар

Сусрет вере и науке: од средњег века ка реформацији

Велибор Мартиновић
PhD Филозофски факултет
Београд

Sažetak:

Вера и разум су на први поглед два супростављена појма. Средњи век је био период доминације верског, односно надразумског, погледа на свет. Овај дискурс није био присутан само у европској култури тог периода, већ и у савременим културама источно-православног Ромејског царства и исламско-арапског Калифата. Овом светоназору следовали су системи образовања, као и целукупни поглед на науку тог времена у поменутим областима Европе, Средоземља и Блиског истока. Револуционарни преокрет догодио се у току периода ренесансе када долази до суштинске промене парадигме у науци. Нова парадигма променила је однос према научном истраживању наглашавајући улогу рационалног приступа објективизованој стварности. Ово је даље довело до промена у односу човека према својој околини, изградње нових друштвених односа и појаве капиталистичких светоназора.

Увод: Вера и(ли) разум

Прошло је више од две хиљаде година од како је Свети апостол Павле написао: „Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11: 1). Овим речима апостол је дефинисао појам вере у хришћанском дискурсу и њено основно схватање (потврда ствари невидљивих) се није битније мењало све до данас. У овом значењу појам вере (реч о нечему невидљивом) прихваћен је и остао присутан у европској (јудео-хришћанској) цивилизацији до дана данашњег. Додуше, касније (током периода рационализма и успона науке у новом веку) „ствари невидљиве“ добијају значење ствари које су рационално непроверљиве и изван граница науке.

Нешто више од једног века после страдања апостола Павла (67. г.) настала је изрека, која се најчешће приписује Тертулијану (160−222), хришћанском апологети из артагине: „Credo quia absurdum est“ –„Верујем, јер је (то) немогуће“. Изрека је настала као синтеза Тертулијановог излагања хришћанског веровања које гласи:
Син Божји је распет – не стидимо се тога, јер је то срамота; Син Божји је умро – верујемо у то, јер је то бесмислено; а сахрањен васкрснуо је – то је истинито јер је немогуће.

Ова изрека се обично тумачи као „верујем, јер не могу разумети“, што би зачило да је поимање Бога недоступно обичном људском разуму. Треба (слепо) веровати, и не трудити се да се Бог разуме или умом појми. У прилог реченом говори и популарна (особито у средњем веку) прича о блаженом (светом) Августину Хипонском1 и дететукоја је позната и као анегдота о (не) разумевању тројичности Божије. Наиме док је шетао Картагином Августин угледао је дечака који је издубио рупу у песку и кантицом захватао воду из мора и преливао је у ископану рупу… Угледавши га, Августин је упитао шта то ради, а дете му је одговорило да жели пребацити цело море у рупу у песку. Када је Августин детету рекао да то никада неће успети, дечак му је одговорио да ће пре он пребацити море у малу рупу, него што ће Августин схватити тајну Свете Тројице!

У каснијим интерпретацијама Тертулијанове изреке, пре свега на Западу, исчитавао се сукоб вере (ирационалног) и разума (рационалног), односно стварности се могло спознајно прићи на један од та два начина. Прилаз стварности на један начин аутоматски је искључивао могућност другог (другачијег) прилаза. У току доминације црквеног мишљења (до почетка ренесансе) верска спознаја (неподељене) стварности сматрана је супериорнијом (надмоћнијом) у односу на разумску и самим тим и истинитијом.

Наука у средњем веку

Приступ који је подразумевао надмоћност верског био је неупитан аксиом током целог средњевековља. Услед предходно реченог образовање, али и целокупан однос према науци у средњем веку је био организован базирајући се управо на поменутом становишту о надмоћности надразумског приступа. Систем средњевековног образовања одсликавао је поглед на науку тог доба, те су научне дисциплине− тада називане слободним вештинама (лат. artes liberales), биле хијерархијски организоване.

Наиме на средњовековним универзитетима постојала су два степена образовања: тривијум (лат. trivium) као нижи степен, који је представљао три основна аспекта знања: (1) граматику као механику језика, (2) логику (дијалектику)− механику мисли и (3) реторику− вештину употребе језика (у циљу подучавања и убеђивања). Насупрот овом квадривијум (лат. quadrivium) је као виши степен садржавао нешто већи ниво спекулативности, а чиниле су га: (1) аритметика (проучавање бројева), (2) геометрија (проучавање простора), (3) музика (проучавање броја у покрету) и (4) астрономија (проучавање простора у покрету).

Поред седам слободних вештина током средњевековља изучавале су се и следеће области: (1) право (грађанско и канонско), (2) медицина, (3) биологија, (4) философија и (5) теологија− која је представаљала врхунац образовања. Можемо закључити да се је целокупни средњевековни научни систем састојао од укупно 12 дисциплина и да је теологија, позајмљујући своју методологију добрим делом од философије− пре свега од њених грана логике и епистемологије (гносеологије), представљала неупитну круну средњевековног система наука као дисциплина која се бави надразумском стварношћу.

Теологија и(ли) философија

Горе приказана минијатура упечатљива је визуелна порука средишњег места философије у средњевековној хијерархији слободних вештина. Као што је видљиво из дате илустрације у средишту приказа се налази персонификација философије (као окруњене жене на престолу) коју окружују (са лева на десно) персонификације седам слободних вештина (уметности): (1) граматике, (2) реторике, (3) дијалектике, (4) музике, (5) аритметике, (6) геометрије и (7) астрономије. Овде философију свакако треба разумети у контексту времена− као врхунско (највише) достигнуће људског разума.

Средњевековна философија била је изразито спекулативна и представљала је значајан методолошки ресурс теологије. Треба рећи да се философија се у средњем веку, углавном, сматрала „слушкињом теологије“ (лат. ancilla theologiae), а преовлађујуће теме биле су: однос вере и разума, однос предодређења и слободе воље, домети и ограничења људске спознаје, проблем универзалија и докази постојања Бога.

Треба нагласити да се у току средњевековља многи црквени оци и учитељи Запада и Истока, као и исламског света бавили истовремено теологијом и философијом. Услед реченог током овог периода нису биле јасно (оштро) повучене границе између ова два поља, већ су поменуте дисциплине биле испреплетане. У прилог реченом можемо навести речи сиријског црквеног оца Светог Јована Дамаскина: Философија је познање божанских и човечанских ствари, односно онога што је видљиво, и онога што је невидљиво. Философија је такође уподобљење Богу, колико је то могуће човеку, а уподобљујемо се Богу по мудрости, то јест по истинском знању добра и по праведности и по светости. Философија је уметност свих уметности и наука свих наука, јер философија је почетак сваке уметности (вештине), јер помоћу ње је нађена свака уметност и свака наука. Философија је љубав према мудрости, а истинска мудрост је Бог, дакле љубав према Богу и јесте истинска философија (Дамаскин 2006: 56−57).

Философија ће изгубити свој независтан статус и имати нејасан идентет током готово целог средњег века. Почев од времена појаве, а нарочито у време потпуне доминације средњевековне схоластике философија је сматрана ,,слушкињом теологије“ јер није имала задатак да трага за истином, већ само да објасни и потврди основне верске догме садржане у Библији и другим црквеним књигама. Трагање за (коначном) истином у средњем веку била је искључива привилегија теологије као (научне) дисциплине која проучава онострано, а које је пак по својој самој вечној и непролазној природи стална (коначна) основа постојања нашег видљивог (опажљивог) и промењивог (непрекидно мењајућег) света (универзума). Тако је, на пример за Тому Аквинског (XIII век), теологија као наука о бићу Бога надређена философији као науци о бићу створених ствари.

Насупрот поменутом ставу својих западних савременика (из периода средњевековне схоластике) источни оци су углавном потпуно одбацивали употребу логике у теологији. Негујући мистични и искуствени (ирационални) приступ теологији већина источних црквених отаца стајала је насупрот интелектуалистичком ставу схоластичког Запада. Средњевековни ромејски (источно-православни) оци-мистици, остајући верни откривењским (надразумним) методама сазнања (познања), били су истински чувари и прејемници изворног идентитета богословља.

Допуњавање или сукоб

Мирољубиву коегзистенцију науке и религије у средњем веку подржавали су многи тадашњи ауторитети. Тако на пример Aлберт Велики (XIII век) између философије и теологије не види сукоб, јер су обе дате од Бога− са тим што се философија темељи на природној светлости ума (која је дар од Бога), а теологија на надприродном дару Божијем (надразумском откривењу). Алберт Велики је сматрао да ум може доћи до многих истина, али да су неке од Бога објављене истине разумски несхватљиве−на пример истина о тројичности Бога. Његов став подржава и његов ученик Тома Аквински тврдећи да истина не може противречити истини− истина ума не може противречити истини вере. Најзначајнији прилог (пре свега због свог ауторитета) ставу о комплементарности науке и вере налазимо у були папе Пија II којом је установљен универзитет у Базелу где стоји да су знање и вера „два подједнако вредна напора људског духа“.

Са друге стране постојали су другачији, чак потпуно опречни ставови. Тако је Вилијам Окамски (XIV век) сматрао да су наука и вера су хетерогени и да се теологија треба ослањати само на веру (откривење), а не на доказе ума. Сличан став о хетерогености науке и вере, али на другачијим основама заступали су средњевековни мистици. Они су настојали да интуитивном и ирационалном (надразумском) спознајом дођу до јединства  и заједнице с Богом. Готово сви средњевековни оци и учитељи источне Цркве били су овог становишта. Као парадигма горе реченог може да нам послужи изрека Светог Исака Сирина:

Без удаљавања од света нико не може да се приближи Богу. Удаљавање ја не називам пресељење телом, већ одстрањење од светских дела. Врлина удаљавања од света се састоји у томе да се ум не бави светом.

Готово истоветне ставове о супростављености Бога и света, као и надмоћности контеплативног приступа у трагању за (крајњом) истином делили су и други ромејски (византијски) оци.

На Истоку једино код Светог Јована Дамаскина (VIII век), свестрано образованог сиријског монаха, могу се сусрести донекле дисонантни тонови. Дамаскин је, наиме, имао афирмативан став према науци и знању.

И у исламском свету тог времена наилазимо, такође, на дисонантне и супростављене ставове по питању односа вере и науке. Треба напоменути, да су по затварању чувене Платонове академије у Атини преостали чланови потражили уточиште у Сасанидском царству (Персији). Овде их је срдачно примио шах Хозрој I, а они су стигавши у Персију донели драгоцене философске списе и наставили свој рад у његовој престоници Ктесифону. Академија је овде наставила да функционише у егзилу као важна неоплатонистичка школа и после исламског освајања Персије (VII век) све до X века доприносећи очувању грчке мудрости у оквирима исламске културе. На овај начин академија је имала значајан утицај на формирање исламске философије.

Гајећи и негујући горе поменуту отвореност само једну генерацију након свог оснивања, Багдад је постао средиште образовања и трговине. У њему је деловала Кућа мудрости (арап. Bayt al Hikma) која је била институција посвећена превођењу дела са грчког, персијског и сиријског на арапски језик. Научници су почели да долазе у Багдад из свих крајева Абасидског калифата, доприносећи увођењу научних сазнања Персијанаца, Грка, Сиријаца и Индијаца у исламски свет тог времена. Оваква међукултурна размена обогатиће непроцењиво исламску културу и науку тог времена.

Следујући традицијама отворености исламске културе ка грчком (јелинском) наслеђу деловали су и стврали многи исламски научници и мислиоци. Тако је Ибн Сина (арап. سینا‎ ابن латинизовано: Авицена) најпознатији исламски философ XI века, био свестрани научник и писац. Он је написао капитално дело Danishnama-i ‘ala’i  (срп. Књига научних знања) − које је било подељено на четири дела (логику, физику, математику и метафизику), а поред тога био је и аутор философског трактата Kitab al-Shifa’ (срп. Књига исцељења), као и научног дела Al-Qanun fi’l-tibb (срп. Канон медицине). На другом полу исламског света, у исламској омејидској Шпанији (Кордовском калифату), нешто касније деловао је Ибн Рушд (арап. دﺭﺷ ابن латинизовано: Авероес), андалузијски философ, научник и теолог (XII век). Он је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према њему не постоји сукоб између религије и философије, већ човек може доћи до истине на два различита начина: путем философије или путем религије.

Насупрот овом ставу о комплетарности вере (ислама) и науке у исламском свету наилазимо и на потпуно супротне ставове. Тако је по наређењу абасидског калифе капитално дело Ибн Сине Велика философска енциклопедија спаљено јавно је 1160.г. у престолници калифата Багдаду.

Насупрот овом ставу о комплетарности вере (ислама) и науке у исламском свету наилазимо и на потпуно супротне ставове. Тако је по наређењу абасидског калифе капитално дело Ибн Сине Велика философска енциклопедија спаљено јавно је 1160.г. у престолници калифата Багдаду.

Након свега можемо закључити да током средњег века у три различите, али и сродне и повезане културе (европској, ромејској и исламској) сусрећемо четири става о односу религије и науке− од става о комплементарности (које сусрећемо код схоластичара Алберта Великог, Томе Аквинског и папе Пија II на Западу, те Светог Јована Дамаскина, Ибн Сине и Ибн Рушда на Истоку), преко става о хетерогености (кога је заступао Вилијем Окамски и други номиналисти) и одбацивања научног (световног) начина размишљања (што је заступала већина ромејских мистика) до крајњег става супростављености (које је понекад резултовало и јавним спаљивањем научних дела).

Препород или преокрет

До потпуног преокрета долази појавом ренесансе и хуманизма када човек (укљујући његово примарно разумско поимање стварности) постаје мерило свих ствари. Уз реафирмацију античке (пре свега старогрчко-римске) културе, уметности и философије природне науке доживљавају свој до тада невиђени узлет. Руку на срце, можемо рећи да ово представља и истински почетак развоја природних наука које ослобођене са једне стране спекулативности, а са друге лишене практичности (употребљивости4) доживљавају свој несметан и самосталан развој. Ослобођене из крила философије (мајке свих наука) и преузимајући њен рационални (логички) дискурс (приступ реалности) новорођене природне науке развијају своје особене методологије истраживања.

У центру њихових методологија се налази човек, а не као у средњем веку Бог. Експеримент постаје основни метод научног истраживања, а проверљивост, мерљивост и законитост основни критеријуми истинитости. Човек (као психофизичко биће) и његова анатомија постају један од главних објеката истраживања. Ово је време великог интересовања за људско тело и његово функционисање (пре свега за функционисање органа људског тела). Медицина у овом периоду доживљава огроман узлет, али и промену своје концепције те слободно можемо рећи да од вештине постаје наука.

Друга велика тема ренесансне науке јесте природа− њено функционисање као и начини употребе њених капацитета за добробит човечанства. Однос према природи од овог времена постаје радикално другачији у односу на раније периоде људске историје, што постаје видљиво и очигледно из савремене тачке гледишта (XXI века) и дистанце од 500 година.

У овом времену (XIV−XVI века) многи савремени научници виде почетке капиталистичког начина размишљања и односа према природи (окружењу). Можемо рећи да су у ранокапиталистичким италијанским ренесанским градовима-државама истовремено су рођене (повезане) идеје капитализма и пејсажа. Ово је време у ком се појављујују и развијају вештине као што су: картографија, астрономија и геодезија, а за мапирање и премеравање крајолика користе се правила геометрије. Цео појам пејсажа пропагира визуелну идеологију маскирајући друштвене силе и односе производње, екплатације и отуђења (човека од природног окружења).

На ренесансним сликама приказан је пејсаж из угла човека тј. он је значајно хуманизован и антропоморфизован− приказује се у виду врлина (особина) као сталан извор лепоте или ружноће, правде (правости) или неправде (погрешости), ужиткa и патњe, добитакa (профитa) или губиткa (опадањa) (Cosgove 1989: 122).

Развој горе поменутих и осталих научних дисциплина тог (ранокапиталистичког) времена− које теже упознавању природног окружења, те начина и законитости његовог функционисања, служи само једном крунском циљу: експлатацији истог за потребе људи. Тада, али и касније све до краја XX века, уместо израза „људске потребе“ радије је употребљаван (еуфемистички) израз „добробит човечанства“ што би подразумевало стање благостања људског рода− односно живота (постојања) без болести (особито оних заразних које су косиле човечанство и десетковале становништво кроз векове), глади (узрока неизбројивих смрти у људској историји), природних непогода (виновника бројних страдња и патњи човечанства), сиромаштва, ратова и генерално егзистенцијалних неизвестности.

Природа од ренесансе више није интерактивни субјекат са којим људске заједнице комуникацирају, већ несвесни објекат који треба да послужи људима, то јест њиховим потребама. Том задатку послужиће и младе природне науке тог доба, а њихов убрзани развој обележиће наредне векове људске историје. По свом значају ова промена гледишта (појава капиталистичког погледа на свет) и друштвене последице које ће произаћи из тога одговарала би измени начина живота и друштвене структуре који је је изазвала неолитска револуција2. Ово би, вероватно, биле две највеће и најважније промене неолитска револуција и ренесанса) у историји људске цивилизације. Управо због свега реченог, могли бисмо овај период са пуним правом назвати ренесансном револуцијом.

У временским оквирима ренесансе (до краја XVI века) појавиће се још једна значајна револуција− овог пута верска. Она ће почев од 1517.г. протутњати Европом, оставити трајне последице и заувек променити лице старог континента. Цео процес, или боље рећи његова прва фаза, трајаће све до половине XVII века− то јест до завршетка Тридесетогодишњег рата, односно потписивања Вестфалског мира (1648.г.). Ова револуција (која ће у историју ући под именом реформација) ће понудити квалитативно сасвим нови поглед на древно питање односа вере и разума.