Религиологијски Истраживачки Центар

Православно свештенство у Црној Гори од 1914. до 1918. године, дипломатски потези и страдања

Маја Канинска
Религиологијски истраживачки центар
мастер религиолог

Апстракт:

У раду је обрађена улога као и положај православног свештенства у периоду Великог рата на подручју Црне Горе. Поред значајно тешке ситуације у коју је запала Црна Гора након Балканских ратова бавили смо се дипломатским поступцима митрополита Митрофана Бана у односима са аустроугарским окупационим властима. Такође је обрађен историјски пресек улоге и положаја митрополита Гаврила Дожића у ратним временима. Други део рада посветили смо пострадалим жртвама мирјанског свештенства у митрополији Црногорско – приморској.

Увод:

Митрополит Гаврило Дожић је стигао у Пећку патријаршију током прве половине децембра 1913. године. Новооснована Пећка епархија покривала је четири државне управе: Пећку управу у чијем саставу су биле капетаније: Пећка, Ђаковачка, Источка и две вароши Пећ и Ђаковица; Беранску управу с капетанијом Беранском, Будимском, Рожајском и вароши Беране; Бјелопољска управа с капетанијом Бјелопољском, Брзавском и вароши Бијело Поље, Пљеваљска управа с капетанијама Ћехотињском, Пљеваљском и вароши Пљевља.

Пећка епархија, као црквена област, била је подељена на четири подобласти, на Пећку подобласт са дванаест парохија, Беранску са дванаест парохија, Бјелопољску са дванаест парохија и Пљеваљску с девет парохија. Митрополијска епархија имала је три протопрезвитеријата, Цетињски, Подгорички и Граховски. Цетињски је имао 30 парохија, Подговрички 21 и Граховски десет парохија. Ова епархија имала је 23 пензионисана свештеника.

На челу Захумско-рашке епархије стајао је епископ Кирил Митровић, председник Никшићке конзисторије. У саставу ове епархије били су манстири: Горњи Острог, Доњи Острог, Саборна црква у Никшићу, Пива, Подмалинско, Бијела, Жупа, Морача, Добриловина, Ћелија Пиперска, Ждребаоник, Дуга. Епархија је имала три протопрезвитеријата, са парохијама: Спушки протопрезвитеријат са 16 парохија, Колашински са 20 парохија и Никшићки са 21 парохијом. Овде је било 18 умировљених свештеника.

Свети синод 1913. године чинили су, председавајући митрополит Митрофан Бан, чланови епископ Кирил, игуман Прокопије Врачар, протојереј Павле Петровић, протођакон Филип Радичевић и секретар ђакон Иво Калуђеровић. На челу Митрополијске епархије стајао је архиепископ цетињски и митрополит Краљевине Црне Горе, Митрофан Бан који је такође био и председник Цетињског конзисторија.

Ступање Црне Горе у Велики рат

Почетком августа 1914. године Црна Гора је ушла у Први светски рат. Објављивањем да је Црна Гора ступила у рат против Аустроугарске и Немачке, краљ Никола је дефинисао став Црне Горе према противницима који су затим окупирали земљу. Међутим Црна Гора је била материјално и људски изнурена након Балканских ратова у којима је учествовала. Митрополит Митрофан Бан је 26. јула 1914. године одредио да буде одржано молепствије у црквама за успех савезничког оружја. Ратне операције и велики људски и материјални губици, омели су црквени живот. Црква је у Црној Гори наставила свој рад под тешким околностима, довијајући се на разне начине што у материјалном, што у људском погледу како би се, колико се могло, наставио организовани црквени живот.

На последњим изборима за црногорску Народну скупштину одржаним почетком јануара 1914. године, из круга свештенства посланичке мандате добили су Лука Ивовић (капетанијаШестанскоселачка), Томо Кажић (капетанија Бањска), Крсто Поповић (капетанијаЉешкопољска), Шпиро Глиговић (капетанија Бањска) и Рафаило Љепосавић
(капетанија Андријевачка).

Током Првог светског рата укупан број интернисаних свештеника из Србије, Црне Горе и Санџака у аустријске логоре био је 130 док је у бугарским логорима било интернисано између 176 и 195 свештеника, од тога три епископа. Само је један епископ био интернисан у Угарску, у логор Цеглед са још десетак свештеника. Био је то епископ Гаврило Дожић. Укупан број погинулих свештеника од 1914. до 1918. године износио је 368 душа. Ратна материјална штета коју је претрпела црква у току Великог рата била је прекомерних размера. У Црногорско-приморској митроплији износила је око два милиона динара.

Због стања у Црној Гори које је било тешко и због малобројности свештенства, митрополит Митрофан се обратио Министарству захтевајући да се ослободе војне дужности чланови Конзисторија, Илија Јовићевић и Мираш Вукић. Митрополит даље образлаже да је у такозваним новоослобођеним областима стање било још теже, нарочито у срединама где је већинско становиништво било исламске и римокатоличке вероисповести и где није било православних цркава за богослужење. Такође је наведена чињеница да се у овим крајевима богослужило по приватним становима. Ово је, 15. октобра 1915. године изложио свештеник Стево Дрецун, члан Пећког конзисторија Министарству просвете и црквених послова, по наредби митрополита Дожића.

Колико је био осетан недостатак мушке радне снаге доказује чињеница да је митрополит Митрофан одобрио рад током свих дана у недељи и за празнике. Изузео је Вазнесење првог дана, Тројичине дане, Преображење, Велику и Малу Госпојину. Војном министарству је одобрио сечу дрва у манастирској шуми на острву Ком.

Митрополит Митрофан Бан

Снажним ударима аустроугарска војска је из неколико праваца ушла на црногорску територију, међутим, црногорска војска уморна и ослабљена из Балканских ратова, распала се под снажним непријатељским налетом. Почетком 1916. године митрополит се ангажовао у прикупаљању драгоцености из цркава и манастира како би се склониле на сигурна места. Међутим, ово је било време почетка агоније црногорске државе која је још једном урањала у тешке ратне услове, који ће се донекле умирити током друге половине јануара 1916. године.

Министарски савет Краљевине Црне Горе у новембру 1915. године одлучио је да се евакуишу поједина места на подручју Метохије, али да свештенство, ни мирјанско нити монашко, не напушта своју паству изузевши митрополита Дожића и Конзисторије у Пећи. Митрополиту Митрофану је такође стигла наредба да не напушта земљу и да у контактима са аустроугарском управом штити интересе становништва. Већ у јануару 1916. године аустроугарска војска је успоставила власт под називом Војно генерално гувернерство које је било потчињено врховној команди у Бечу, а гувернер је био Виктор Вебер фон Бабенац. Као што је била успостављена војна, тако је била успостављена и цивилна структура окупационе власти.

Нова условљавања које је окупациона власт одредила окупираним територијама, демонстрирала су моћ којој се морало повиновати. Гувернерство је наложило Конзисторију да ће се комуникација убудуће обављати преко Окружне војне команде на Цетињу. Иначе, по наредби генералног гувернера у марту 1916. године донета је одлука о забрани помињања световних власти на богослужењима. Затим, од априла 1916. било је одређено латинично писмо као једино дозвољено и у службеној и у приватно-правној коресподенцији. Уведено је обавезно рачунање по грегоријанском календару. Треба поменути забрану звоњаве звона која је била објављена већ током првих дана окупације, као и окупљање народа на веће црквене празнике. Богословија је била затворена.

Стање у земљи се такође очитовало по вапају становништва за помоћ. Владали су глад и сиромаштво. Митрополит Митрофан је добијао молбе за помоћ које су му слали државни службеници и пензионери ради исплате принадлежности. Свештенство се такође обраћало митрополиту за материјалну помоћ од крајње немаштине. Финансијске тешкоће и велики труд како би се обезбедила средства за обнову земље и елементарну прехрану становништва у Црној Гори представљали су нерешиве проблеме за краља Николу и Владу Црне Горе.

Пратећи хронолошки догађаје у вези са субвенцијама и кредитима које је Црна Гора требало да добија од савезника, може се закључити да савезници нису имали посебан став о глади народа у малој и ослабљеној држави већ о мегаломанским покушајима Владе и краља да дођу до већих кредита не би ли опоравили земљу, војску и монархију. Новац је био неопходан за помоћ заробљеницима у аустроугарским затворима као и становништву у земљи. Став британског Министарства финансија није био негативан, али је ово Министарство инсистирало да Форин офис предузме конкретне мере како новац не би завршио у рукама непријатеља. На основу овог става, у Политичком одељењу Форин офиса закључили су да Министарство Британије обесхрабрује упућивање новца у окупиране земље и зато је кончана одлука била против исплате црногорској влади, а као додатни услов тражили су од владе, као и од и краља, образложење какве мере су предузели да новац не пресретне непријатељ већ да стигне до Црне Горе и расподели се становништву и заробљеницима. Влада у Неји није могла да гарантује тако да новац није био исплаћен.

Црвени крст Црне Горе је током 1916. године тражио помоћ од Црвеног крста Сједињених Држава с молбом да се пошаље 500.000 франака и 2000 до 4000 тона хране и одела у Црну Гору. Француски посланик Пол-Анри Деларош-Верне сазнавши за овај самоиницијативни покушај, сматрао је да је у питању политичка акција, а не хуманитарна тврдећи да ће новац бити не за помоћ становништву у Црној Гори већ за краљеву пропаганду. Идеја Црвеног крста је била да храна приспе из једне шпанске луке у луку Бар, а новац да буде упућен митрополиту Митрофану Бану. Међутим, након ових извештаја Француска влада је условила слање новца и хране гаранцијом да ће бити подељено становништву, а надзор расподеле да ће бити дужност представника шпанске и швајцарске владе. Британски одговор је био сасвим неповољан по питању слања 500.000 франака. Француска и британска влада изразиле су наду да ће ивлада САД заузети исти став. Стејт департмент је обавестио Црвени крст да не одобравају слање хране и новца у Црну Гору.

Иако је у самој Црној Гори било тешко стање због глади и окупације, био је организован устанак који је водио генерал Радомир Вешовић. Овај устанак је изазвао сурову одмазду аустријских власти. Митрополит Бан је 16. јуна 1916. године на пријему код генералног гувернера Вебера молио да се прекину одмазде над народом. Стање у овој малој држави као да је искочило из свог колосека. Како би умирио ситуацију и довео у ред, колико се могло, живот у Црној Гори, издао је посланицу свештенству и народу. Убрзо затим је исто урадио и епископ захумско-рашки Кирило. Њихова основна порука била је ”да свештенство буде опрезно и суздржано у комуникацији с народом, посебно на јавним местима где би могли бити изложени провокацијама разних особа.”

Митрополитов пацифистички став током рата није био уверљив за већину црногорског становништва, барем не у одређеној мери, иако је очигледно био пресудан за судбину многих у земљи. Готово 90 процената бивших црногорских чиновника, официра и интелектуалаца било је интернисано. У оквиру њих био је знатан број свештеника, претежно млађих. У неколико тура били су пуштени из интернације црногорски свештеници. Митрополит је својом сарадњом са аустроугарским окупационим системом у неколико наврата спасио смрти таоце, или одвратио окупациони врх од сурових репресија над затвореницима. Он је предузимљиво покренуо и водио хуманитарни рад не би ли зауставио глад и болест у ратним приликама. Иако је био неуспешан покушај добављања новца од Црвеног крста Сједињених Држава, митрополит Митрофан је као председник Црвеног крста у Црној Гори наставио да прикупља новац од страних хуманитарних друштава и организација, а затим га је уз помоћ и контролу окупационог система дистрибуирао сиромашном народу. Од новембра 1917. године до марта 1918. прикупио је 125.000 круна, на основу уплата на рачун у Бечкој банци, и расподелио их у новцу или намирницама народу.

Митрополиту Митрофану је окупациона власт ускратила слободу у његовом црквеном раду и дужностима. Слободу коју је имао била је само у оквиру црквено-канонских дужности. О другим питањима која су се тицала епархија и парохија одлучивала је аустроугарска власт. На пример, ова власт је одлучивала о постављању пароха и расподели парохија као и о новчаним примањима свештеника. Митрополит је био осуђен у том тренутку да се бави обичним, свакодневним, баналним црквеним обавезама које нису биле ствар интересовања окупаторских власти. У ову скупину митрополитових дужности спада и јавни хришћански морал. Подаци о овом питању у ратном периоду указују да је појава моралних проблема била акутна. Митрополит је наложио свештенству у јулу 1917. године да обрати пажњу на масовну појаву ванбрачних односа и заједничког живота и жеље за раставом супружника. Свештеницима је наложио да прекршитеље оштро опомену, а оне који су живели у ванбрачној заједници да их венчају уколико су се стекли услови за то. Међутим ако се нису стекли, одмах да им нареде да везу прекину. Несложне супружнике требало је да упуте на слогу и помирење. Уколико појединци не би послушали свештенике, ови су се могли обратити полицијским властима.

Окупација народне светиње

Догађај мучан за црногорску историју који карактерише аустроугарску окупацију Црне Горе везује се за цркву и митрополита Митрофана. Реч је о преношењу посмртних остатака Петра ИИ Петровића Његоша. Масив Ловћена имао је за аустроугарску војску велики значај те се она ангажовала да га у потпуности заузме и користи у своје војне сврхе и да границу помери практично до Цетиња. Митрополит Бан је отворено изразио бојазан да би сам чин преношења остатака на Цетиње, и сахрана на Цетињу могли изазавати нескривено банализовање аусотрогуарског потеза. Он је посебно инсистирао на томе да се овај чин обави по аустроугарском службеном налогу. Одбио је да било како учествује у преношењу остатака на неслужбени начин. Гувернер Вебер је уважио митрополитове захтеве. Он је оперативно требало да буде реализован 12 на 13 август. Његошеви остаци су да се пренесу у ризницу манастира, а не у краљевску гробницу што је и учињено.

Његошева капела на Језерском врху требало је да добије нови споменик, споменик војника са шлемом и са аустроугарским обележјима који је окренут Јадрану и Италији. Разлог за ову симболику је била идеја да Аустроугарска потпуно овлада југоисточним јадранским приобаљем, да контролише јадрански басен. Значај и симболика Његошеве капеле и његовог гроба на Ловћену тиме би били обезначајени.

Митрополит Гаврило Дожић

У овом кратком прегледу, слика о митрополиту Гаврилу Дожићу потврђује његов живот са дубоким смислом и заначајном улогом. Гаврило Дожић је био добровољац на почетку Првог светског рата и био је у саставу црногорске санџачке војске. Такође је организовао акције Црвеног крста, а познато је да је 1914. године сакупљао прилоге за набавку санитетског материјала, за храну и опрему. Учествовао је у борбама на Голубовом брду, на Дрини и дејствима преко Дрине у Боки у правцу Сарајева, затим у ратним операцијама у штабу сердара Јанка Вукотића што му је донело високо одликовање, Карађорђеву звезду са мачевима. Подизао је својим проповедима већ уморне војнике и официре црногорске војске. Његови извештаји о злочинима аустроугарске војске над српским народом које је видео и тешко доживео, остаће запамћени по дубоко узнемиреној људскости. Писао их је крајем 1914. године из Фоче митрополиту Митрофану. Писао је такође и протосинђелу Ускоковићу у Петроград. Овај извештај био је објављен у петроградском ”Новом времену”.

Митрополит Дожић је био један од делегата учесника на Мировној конференцији у Лондону. У својим Мемоарима, наводи догађаје у вези са Лондонским уговором по питању припадности Далмације, коју су савезници понудили Италији не би ли се одвојила од Централиних сила. Српска делегација се солидарисала са хрватским представницима. Како су Хрвати тражили, српска страна је издала је познату Крфску декларацију којом је ударен темељ нове државе.

Митрополит Дожић је, како читамо у његовим Мемоарима, у току рата посетио руског цара и руску владу. У заједничком разговору о уједињењу, њихов савет био је да се прво уједине српске покрајине. ”Они (руски цар и влада) су налазили да различите две религије неће наћи исто решење, као што би било да је једна иста религија.”

По одлуци црногорске владе у новембру 1915. Године организује помоћ избеглицама. Главни центар био је у Пећкој патријаршији. Аустроугарске трупе су ушле у Пећ 24. новембра 1915. године и митрополит Дожић је био затворен и држан под стражом до 4. децембра када је пешице спроведен до Косовске Митровице, а затим у Београд где је био затворен и стављен под војни суд аутроугарске војне управе у Црној Гори. Из Београда је возом пребачен у затвор у граду Цеглед у Мађарској. На пролеће 1916. године аустроугарска влада је из политичких разлога обуставила кривично гоњење. Из Цегледа је осмог октобра 1916. године писао митрополиту Бану молећи га да јави његовим родитељима да је жив. Месец дана касније поново пише митрополиту да се својевољно одриче одређене помоћи (у износту од 3250 перпера) коју му је доделио генерални гувернер Црне Горе, Вебер.

Аустроугарске власти су крајем 1916. године одлучиле да због лојалног црногорског митрополита Митрофана према новој власти, као и због утицаја који је имао у народу, ослободе интернације црногорске свештенике. Као непосредни повод за повратак у домовину ратних заробљеника – свештенства искоришћене су манифестације које је митрополит приредио поводом смрти Фрање Јосифа. Овај говор био је објављен у Цетињском веснику за време окупације. Митрополит Гаврило враћен је у марту 1917. године преко Арада у Улцињ због болести где је остао до јесени 1918. године. У међувремену, током октобра месеца, тражио је од митрополита Митрофана да се заузме код генерала Вебера и омогући му повратак у Пећ. Митрополит је писао аустроугарским властима у мају 1917. године и предложио да се из логора пусте они које су власти интернисале из Васојевића. Сматрао је да се повратак кућама не односи на политичаре и активне официре, као и све оне који нису били исправни према аустроугарским властима. После трогодишњег заточења митрополит Дожић је у августу 1918. године био изведен пред војни суд у Старом Бару. (Весник бр.44. 1920.г.)

Бележећи сећања у своје Мемоаре, Дожић записује да се ствари развијају на штету српских интереса и зато је дао, како наводи, декларацију Лондону изрекавши своје мишљење како прво треба припојити српске покрајине у састав граница и тек онда створити заједничку државу. Због овог става бурно су негодовали политичари из Хрватске, на челу са Антом Трумбићем јер он, митрополит Дожић, како су изјавили, штети будућности заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

По повратку на Цетиње почетком новембра 1918. године стаје на чело омладинске странке која је била за безусловно уједињење са Србијом. На челу трупа, које су оперисале у Црној Гори, у јесен 1918. године био је пуковник Драгутин Милутиновић кога је митрополит Дожић позвао да што пре уђе у престоницу Црне Горе, у Цетиње. Милутиновића су 31. октобра 1918. године митрополит Гавриловић и Стеван Вукотић срдачно дочекали изашавши на улицу. На Митровдан 1918. године митрополит пећки Гаврило, као председник Одбора грађана града Цетиња, објављује проглас Црногорцима да се уједине са осталим југословенским племенима. Дожић је потом у новембру 1918. године учествовао као народни посланик доњоморачке капетаније у Великој црногорској народној скупштини у Подгорици, која је донела одлуку да Црна Гора уђе у састав Краљевине Југославије. Изабран је за председника делегације од 18 чланова која је резолуцију Велике народне скупштине однела у Београд.

У пећку резиденцију вратио се почетком фебруара 1919. године и тако, како је записано, нашао пустош, неред и развалине. Након завршетка рата за ратне заслуге добио је највеће ратно одликовање у Црној Гори, Обилића медаљу. За непосредно учешће у ратним операцијама добио је одликовања: Данилов крст као и поменуту Карађорђеву звезду, ИВ степена с мачевима.

Страдално свештенство у Црној Гори

Године 1940., митрополија Црногорско-приморска прикупила је тринаест извештаја о страдању свештеника током Првог светског рата и проследила их Светом архијерејском синоду. Извештаје су писали преживели свештеници, а за оне који су убијени или умрли после злостављања током рата писали су њихови сродници или они који су били сведоци њиховог страдања. Извештаји су прослеђени онако како су примљени. Према овим извештајима, шест свештеника је преживело злостављање, један је умро у затвору и један од последица мучења ускоро по изласку из затвора, тројица су убијена а два стрељана. О свим страдалим свештеницима нису прикупљени подаци што закључујемо поредећи ове извештаје са дописом Цетињске конзисторије Министарству вјера краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (бр. 1175. А. 1918– 1143, 17. 12.) 1918. године, у ком је дат списак за све три епархије погинулих свештеника, интернисаних и оних који су емигрирали како би избегли опасност. Према овим извештајима убијени су свештеници:

Крсто Р. Радуловић који је службовао је у свом родном месту Команима више од 25 година. Истовремено је вршио дужност свештеника и учитеља у основној школи у својој парохији. Изабран је за народног посланика Народне скупштине у Подгорици и ангажовао се за народно уједињење. У ноћи 6. августа 1919. године убијен је у близини своје куће. Пао је као жртва за народно уједињење у 50 години свога живота.

Нешо М. Јоксимовић, свештеник у Стожеру добивши дозволу од турских власти почео је да гради школу 1905. године. При завршетку школе Турци су је запалили, тако да је морао да ради са ученицима у својој кући. Исте године је избила буна против Турака на чијем челу је био Нешо Јоксимовић. Побуњенике су помагале црногорске чете војника, али слабији, морали су се повући у унутрашњост Црне Горе. На интервенцију црногорске владе образована је комисија за превазилажење новонастале ситуације. Турци су дали амнестију свима који су се одметнули у шуму и дозволили им да се врате. Међутим, Неша Јоксимовића као вођу устанка са још 14 угледних Срба, Турци су ухапсили. Нешо је у Сјеници осуђен на 101 годину робије. Ступањем на снагу Устава у Турској, помилован 1908. године. Враћајући се са Косова после избора, Турци су га ранили. У Балканским и Првом светском рату учествовао је као бригадни свештеник. После аустроугарске окупације остао је у својој парохији штитећи парохијане од Турака. Убијен је 28. фебруара 1916. године на кућном прагу пред породицом. Сахрањен је на гробљу у селу Крстачама.

Јеромонах Вићентије Грбовић, постављен је за старешину манастира Добриловина 1909. године. Аустријски војници су скидали звона са манастирског звоника и јеромонах Вићентије је покушао да их заустави тако што је пуцао на њих. Због лажног сведочења сељака да је заједно са сељаком Јевремом Попадићем убио аустријског инжењеријског капетана био је ухапшен и мучен. На путу за стрељање свештеник Вићентије је тражио да им одвежу руке. На његов знак Јеврем је побегао а оца Вићентија су војници изрешетали мецима. Одсекли су му три прста са десне руке а у уста му ставили цигарету и тако га оставили. Било је то на Крстовдан 14. септембра 1918. године. Сељаци су га сахранили поред манастира Добриловине.

Свештеник Перко Поповић био је манастирски ђак у манастирима Свете Тројице код Пљеваља и Милешеви. У Призрену је 1900. године завршио Богословско-учитељску школу. Успоставио је везу са повереницима из Србије и тиме задобио многе непријатеље. Често му је постављана заседа, а више пута су му нападали кућу. Почетком Првог светског рата, окупаторске власти су га затвориле. Три недеље провео је у једној штали у оковима, мучен. Стрељан је трећег дана Божића 1915. године код Бијелог Поља. После неколико месеци тело му је пренесено и сахрањено поред цркве Светог Николе у Бијелом Пољу.

Свештеник Лазар Ј. Цвијетић како су почели ослободилачки ратови 1876. године отишао је у добровољце. После рата неколико година провео је у Плевљима, затим са породицом одлази у Косовску Митровицу, где је остао седам година. Одавде одлази у Скопље, где развија жив национални рад, нарочито од када је постављен за учитеља у селу Бардовцима код Скопља. Током Првог светског рата аустријски војници су седам дана и ноћи држали свештеника Лазара под стражом у једној напуштеној кући, у току оштре и јаке зиме без огрева и мучили га. Забележено је да су га између осталога тукли мокрим конопцем по голом телу. Осуђен је на смрт стрељањем као политички непоуздан. Стрељан је у зору 21. децембра 1915. године у Ћуковцу близу Бијелог Поља. Аустријанци су га сахранили на турском гробљу и ту је почивао до пролећа 1916. године, када је пренет у Бијело Поље.

Такође да поменемо јеромонаха Мојсија Поповића, из манастира Добриловине. Говорио је немачки, мађарски, италијански и француски језик. Пазио је манастирску имовину, што није одговарало сељацима па су га тужили окупаторским властима да има велика складишта оружја, да помаже комите и да буни сељаке наговарајући их да се одмећу у шуму. Пет сељака су се криво заклели након чега су га аустријске власти ухапсиле и мучиле. Спроведен је у подгорички централни затвор, где су наставили мучење. Умро је јула 1918. године у затвору у Подгорици. Не зна се где је сахрањен.

Прота Томо Кажић, свештеник и народни посланик. Дуго година је поред свештеничке дужности радио и као учитељ у градачкој основној школи. Два пута је биран за народног посланика љешанске капетаније. Окупацију је дочекао у својој парохији. Након пола године од окупације свештеника Кажића и учитеља Николу Мартиновића узели су за таоце. Свештеник Кажић је успео да се искраде жандармима, али су као одмазду узели за таоца његовог сина, који је на интервенцију митрополита Митрофана био ослобођен. Након извесног времена окупаторске власти су затвориле на Цетињу свештеника Кажића, капетана Пера Ускоковића и учитеља Алексу Вукчевића. После краћег времена капетана Ускоковића и учитеља Вукчевића су ослободили, а свештеника Кажића задржали у затвору. Након 50 дана тешког тамновања Кажића, извели су пред војни суд. Оптужен је да је говорио о скорој победи Русије, поразу Аустрије и Немачке и скором ослобођењу Срба. Осуђен је на смрт. На интервенцију митрополита Митрофана извршење смртне пресуде је одложено и свештеник Кажић је враћен у затвор. Након душевног и телесног мучења саопштено му је да је помилован и пуштен кући. Међутим, 1918. ухапсили су га аустријски жандарми. Саопштили су му да ће бити стрељан и одредили су место стрељања. На интервенцију капетана Ускоковића пуштен је на слободу. Измрцварен и измучен умро је 25. априла 1918.године.

Аустријска војска је у јануару 1916. године запосела Петровац, а дан раније општину Св. Стефан. Интернисање са подручја општине Св. Стефан извршено је у јануару 1916. године, а са општине Петровац дан касније. Они који су интернисани провели су неколико дана у Игалу, а касније су спроведени у затвор у Шпањоли (тврђави) и Котору. Они за које се утврдило да су мање опасни били су у притвору, а они који су били опаснији и против којих су постојала сведочења били су у затвору.

Протојереја Јована Вујановића, улцињског пароха су окупаторске власти интернисале јуна 1916. године у Болдогасоњ (Мађарска). Разлог је био што је пред главним командантом у присуству грађана рекао: „Ко год даје зајам аустроугарској монархији, то није човјек, нити је Србин“. Из интернације је враћен марта 1917. године на интервенцију митрополита Митрофана.

Протојереј Божо Вујошевић из Куча интернисан је од аустријских власти у јануару 1917. године у логор „Вуксан Лекић“. Оптужен је да је био у вези са црногорским комитама. Забележен је податак да су од њега тражили да обави опело над једним покојником. Он је одбио да то уради јер није имао епитрахиљ, крст и требник. Претили су му смрћу, али је он остао доследан. Вероватно би био убијен да га није заштитио свештеник Петар Вуковић из Комана рекавши да прота Вујошевић није душевно здрав и да ништа не зна и да ће он то одмах извршити. Опело је обавио свештеник Вуковић, а прота Вујошевић добио је удараце кундаком пушке у ребра. На интервенцију митрополита Митрофана и на молбу 23 свештеника и учитеља подгоричког среза, прота Вујошевић је пуштен кући 12. јуна 1917. године под условом да се не сме удаљавати од куће.

Свештеник Шпиро Радичевић, бериславачко-бјелопољски парох, ухапшен је 5. маја 1916. године. Интернисан је у логор Болдогасоњ. На интервенцију митрополита Митрофана ослобођен је крајем 1917. године. И по повратку, окупаторске власти нису га остављале на миру. Трпео је шиканирања све до ослобођења.

Протојереј Антоније С. Поповић, парох пећарко-подвршки. Службовао је у вишњевској и пећарско-подвршкој парохији, у којој је и пензионисан 1933. године. Током рата окупаторске власти су га затвориле три месеца. У затвору је био злостављан и мучен.
Умро је у јануару 1939. године.

Протојереј Петар Вуковић, као војни свештеник учествовао је у Балканским и Првом светском рату. Окупација Црне Горе затекла га је у команској парохији. Пошто му је син отишао у комите, окупаторске власти су га прогониле и претиле му смртном казном. Ухапшен је 1. фебруара 1918. године и стављен у ланце. Спроведен је преко Даниловграда и Подгорице у Тузи, у логор „Вуксан Лекић“, где је остао до ослобођења. У логору је опојао све преминуле. Бројао је до 179, а онда је престао да броји. Од одликовања имао је: две ратне споменице, сребрену и златну медаљу за ревност и Данилов крст ИВ степена.

Према поменутом допису Конзисторије Цетињске, Министарству вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 17. децембра 1918. године, који је потписао митрополит Црне Горе, Брда и Приморја Митрофан, погинуло је у Цетињској, Никшићкој и Пећкој епархији девет свештеника, умрло 27 а интернисано 41. У Цетињској епархији погинуо је један свештеник (Петар Јовановић), а преминуло десет свештеника. У Никшићкој епархији је погинуло шест, а преминуло 15 свештеника. У Пећкој епархији погинула су два свештеника и преминула два.

Из Цетињске епархије интернисано је 11 свештеника. Из Никшићке епархије 12 свештеника. Из Пећке епархије интернисано је 18 свештеника. Један свештеник је природно умро у затвору, један од последица мучења у затвору, тројица су убијена, а два стрељана. Злостављања и мучења је преживело шест свештеника. Овим извештајима нису обухваћени сви страдали свештеници.

Закључак:

Црногорска митрополија је са већином свештенства одржавала црквени живот под теретом окупационих услова. Митрополит Митрофан вуче бреме своје бриге и дипломатских потеза који се могу тумачити на негативан начин. Не заборавимо податак да је митрополиту Митрофану од Министарског савета Краљевине Црне Горе стигла наредба да не напушта земљу и да у контактима са аустроугарском управом штити интересе становништва. Међутим, ако се мало зађе у законе дипломатије, очигледно је да је митрополит одабрао једини пут како би заштитио оно што је била његова дужност, оно што се морало заштити. Пркос јачој сили није доказ памети. Његова комуникација и корепсонденција са окупаторским врхом у Црној Гори, присуствовање на аустроугарским јубилејима који се суштински нису тицали Црне Горе нити цркве, не буде разумевање за његове поступке. Митрополит, на пример, није ни једном пружио отпор аустроугарским властима када су одлучили да изместе Његошеве посмртне остатке са Ловћена. Можемо поставити питање, шта би било да јесте пркосио? Да ли би постигао достојанствену победу над окупатором или би можда испоровоцирао демонстрацију силе која се увек ломи прво по народу.

Митрополит Гаврило Дожић, иако у блиском контакту са митрополитом Митрофаном, ослањајући се на његову помоћ која је била реална, имао је другачији животни пут. Жртве које је трпео у току Првог светског рата надокнађене су му почастима, али и новим изазовима на врху хришћанског света које један митрополит може добити. Митрополит Гаврило Дожић је био један од њих. Стајао на челу делегације Српске православне цркве у преговарима са Васељенским патријархом у Цариграду о обнављању српске патријаршије.

Кратки биографски подаци пострадалог свештенства током Првог светског рата у епархијама: Цетињској, Никшићкој и Пећкој пружају реалну слику мирјанског свештенства преданог вери, цркви и народу. Из ових доступних извора, видимо да је свештенство трпело тешке ударце због своје доследности и да је пострадало без обзира на свој позив. Поједини су умирали у мукама, бивали стрељани, малтретирани, но остајали доследни свом животном опредељењу.