Религиологијски Истраживачки Центар

У потрази за идентитом: допринос ренесансе и рефорамције настанаку преднаучне археологије

Велибор Мартиновић
PhD Филозофски факултет
Београд

Сажетак:

Однос према наслеђу веома је значајан за изграђивање идентитета. Преокрет који се догодио у току ренесансе довео је до суштинских промена у науци. Реафирмацију античке културе прати појава нових светoназора. Новорођене природне науке развијају своје особене методологије истраживања: експеримент постаје основни метод научног истраживања, а проверљивост, мерљивост и законитост основни критеријуми истинитости. Појавом реформације и раскидом са Римом као средиштем васељенске духовне власти западноевропски народи почињу истраживати своје националне корене. Из ове потраге за својим идентитетима у другој половини XVI века почиње да се развија се преднаучна археологија. Појављује се интерес за старине који се у облику антикварства брзо се шири западном Европом. Овај процес завршава се крајем XIX века када археологија постаје научна дисциплина у пуном смислу те речи са својом препознатљивом методологијом.

Увод

Погледавши Европу XVII и XVIII века у којој је све врело од живота и која је била испуњена оптимизмом који пак био надахнут идејама прогреса тешко је било замислити да је иста пре једног миленијума лежала у „тами средњег века“. Убрзан развој науке и уметности (који је проистекао из хуманизма и ренесансе) и буран верски живот испуњен бројним споровима и поделама, саборима и диспутима (што је била последица реформације) као свеопшти напредак културе на свим њеним пољима уливали су наду боље сутра.

На жалост управо се је у првој половини XVII века одиграо први свеевропски рат у историји континента− крвави Тридесетогодишњи рат (1618−1648) који је окончан 24. октобра 1648. год. потписивањем Вестфалског мировног споразума. Овај рат ће протутњати Европом и оставити дубоке последице трајно мењајући лице старог континента. Са друге стране треба истаћи да је Вестфалски мир означио почетак модерних националних држава (вестфалских држава), јер је по први пут у европској историји је признат суверенитет сваке државе− што постаје константа и темељ будућих међународних односа (видети Croxton 1999). После овог мировног споразума Европа излази из периода превирања (која су започела појавом реформације 1517. год.) и улази у период стабилизације политичких и економских прилика.

У времену поменутом у првој реченици овог рада (XVII−XVIII век) због специфичних идентитеских потреба северо-западних Европљана почеће развој горе поменуте хуманистичке дисциплине− археологије, додуше у њеном преднаучном облику. И као што Мартин Лутер није могао знати ни појмити какву ће револуцију изазвати његово закуцавање 95 теза на врата дворске капеле Свих светих у Витембергу, нити су рани ренесансни уметници имали свест да ће њихова дела у толикој мери променити тадашњи свет− тако ни рани преднаучни археолози (антиквари) сакупљајући уметничка дела античких времена бивајући опчињени њиховом лепотом и бележећи, мапирајући и описујући древне споменике које су везивали за своје претке, односно интегришући их у свој иентитет нису могли ни сањају какво револуционарно дело чине.

Два пута: ренесанса и реформација

У средњем веку географска и антрополошка знања ослањала су се пре свега на античке изворе. Средњевековна Европа познавала је Средоземље, добар део Азије, северну Африку и северни Атлантик. Па чак и то знање било је подељено (и љубоморно чувано, као рецимо португалске поморске карте− портолани), а не универзално. Северни Атлантик био је познат Викинзима, Ирцима и Баскима, а добар део средње Азије познавале су само Византија и Венеција. О југоисточној Азији било је мало података, као и о Кини и Индији. Сва географска знања о потенцијално привредно и трговачки значајним подручјима, била су љубоморно чувана, као, усталом, и ретке географске карте тог времена (Палавестра 2011: 54).

Управо је неговање античког наслеђа у периоду средњег века, ма колико оно скромно било, значило „чување пламена“ и из кога ће се развити ренесанса (XIV−XVIвека). Да бисмо правилно схватили какав је преокрет наступио појавом ренесансе треба нагласити да је ренесанса била један изузетно комплексан процес који уочавамо и сагледавамо у неким његовим појавним облицима, јер она делује на више поља и нивоа људске делатности. Тако се на нивоу друштва јавља капитализам, у домену политике колонијализам, на пољу у идеологије империјализам, национализам и еволуционизам, у науци хуманизам, на верском пољу реформација и протестантизам, док се у области уметности сагледавамо ренесансу у ужем смислу те речи. Поменуте промене и појаве утицале су суштински на изградњу цивилизације какву данас познајемо.

По свом значају ове промене гледишта, односно појава капиталистичких погледа на свет и човека и друштвене последице које ће произаћи из тога одговарају измени начина живота и друштвене структуре који је је изазвала неолитска револуција. Ово би, вероватно, биле две највеће и најважније промене (неолитска и ренесансна револуција) у историји људске цивилизације.

Треба истаћи да су период ренесансе (који почиње крајем XIII века) карактерисале тектонске промене (видети Ferguson 1962) на многим подручјима, као што смо већ горе напоменули. У то време мењали се је друштвена структура, стил у уметност, научне парадигме и односи на пољу религије. По многим мишљењима управо су друштвене промене биле покретач процеса транформације у областима уметности, науке, политике и религије, док су саме биле утемељене на специфичним историјско-политичким околностима. Све је деловало као систем спојених судова: историјско-политичке околности условиле су промену друштвених односа (појаву раног капитализма), а ове су пак деловале и покренуле процесе у области уметности која мења своје теме (од религиозних и узвишених ка људским и свакодевним), док готово истовремено наука мења свој предмет истраживања и на крају верски живот (укључујући црквену организацију) доживљава радикалну трансформацију.

Уз реафирмацију античке (пре свега старогрчко-римске) културе, уметности и философије природне науке доживљавају свој до тада невиђени узлет. Слободно можемо рећи да ово представља и истински почетак развоја природних наука које ослобођене са једне стране спекулативности, а са друге лишене императива практичности и употребљивости доживљавају свој несметан и самосталан развој.

Под првим (спекулативношћу) подразумевамо философски приступ у објашњавању реалности, то јест нас самих и света који нас окружује, који се налази изван граница (експерименталне) проверљивости, те се своди, у највећем броју случаја на претпоставке, односно спекулације. Друга опаска (императив употребљивости) се односи на искористиву (утилитарну) улогу− какву су науке, исправније би било рећи вештине, имале током средњег века. Од овог императива била је изузета само теологија као круна средњевековне научне и образовне хијерархије. Ово је потпуно логично ако посматрамо мисаони контекст средњевековља. Откривењска истина подарена људима разрешавала је све дилеме у погледу порекла (створеног) света и човека, његове смислесности, односа са Створитељем као и начина на који свет у основним цртама функционише. Овим ставом љубопитива античка мисао изгубила је своју покретачку снагу.

Ренесансни покрет, инспирисан античком мишљу на пољу хуманизма, вратио је ту покретачку снагу науци. Ослобођене из крила философије, мајке свих наука, и преузимајући њен рационално-логички дискурс и приступ реалности новорођене природне науке развијају своје особене методологије истраживања. Експеримент постаје основни метод научног истраживања, а проверљивост, мерљивост и законитост основни критеријуми истинитости. Од ренесансе природа више није интерактивни субјекат са којим људске заједнице комуникацирају, већ несвесни објекат који треба да послужи људима, то јест њиховим потребама (видети Tilley 1994 и Cosgove 1989). Том задатку послужиће и младе природне науке тог доба, а њихов убрзани развој обележиће наредне векове људске историје.

Велика географска открића и зачетак колонијализма крајем XV века и почетком XVI века, као и сусрет с новим чудним световима инспирисали су у Европи нову моду: стварање збирки чудеса. Били су то кабинети куриозитета, својеврсне енциклопедијске збирке, у којима су се гомилали необични предмети: егзотичне рукотворине, фосили, деформисани костури. Сматра се да је крајем XVI века само у Италији постојало преко 200 таквих колекција, углавном природњачких (Палавестра 2011: 60). Све ово доводи до развоја и популаризације науке у тадашњем друштву.

У ово време јављају се и идеје које су и данас присутне и веома утицајне. Таква је идеја о еволуцији чије порекло сеже до ренесансног доба (XV−XVI века), а нарочито од првих сусрета Европљана с народима у другим крајевима света. Пре XV века о људима из прошлости се мислило да су „баш попут нас“. Помисао да су некадашњи људи живели другачијим начином живота, имали другачују културу и веровања и да то треба изучавати ретко је коме падала на памет пре ренесансе (Џонсон 2008: 161).

У временским оквирима ренесансе, која обухвата период до краја XVI века, појавиће се права верска револуција− познатија као покрет реформације. Треба нагласити да је реформација је био покрет далеко ширег опсега од самих протестантских заједница које су настале као његова последица− особито оних које су „производ“ тзв. магистарске реформације. Поред поменутих протестантских (евангеличких и реформистичких) општина Европу су преплавили разни анабаптистички, харизматичко-милераистички, па чак и анархистички покрети који се скупно назвају радикална реформација. Поред овога, покрет који је у историји познат као контрареформација (лат. Contrareformatio) у својој суштини био је унутрашња реформација Римокатоличке цркве (лат. Reformatio Catholica). Све ово указује да је реформски покрет утицао и оставио трајне последице и код својих номиналних противника, који су у приличној мери изменили и кориговали своје ставове.

Иако су ренесанса и реформација наизглед слични покрети по својој суштини се значајно разликују. Ови покрети нису имали иста полазишта, као ни методе нити закључке− хуманисти су се трудили да утврде и докажу човекову величину, а реформатори пак са друге стране да посведоче Божију част. Ови први тражили су смисао текста у његовој целовитости да би разумели садржај, а они други тражили су смисао библијског текста да би водили свој живот по Божијој вољи. И оно најважније реформатори су били спремни да се супроставе структурама моћи због Божије истине, док су хуманисти били суздржани (Koso 2018: 48).

Почеци археологије

По својој дефиницији археологија је научна дисциплина која проучава људску прошлост на основу материјалних остатака (Палавестра 2011: 19). Још у древна времена људи старога века су били заитересовани за одређене споменике прошлости те су их чували, истраживали и обнављали. Иако постоје тврдње да археологија (као проучавање древне прошлости) сеже све до познобронзаног доба Средоземља најстарији извесни подаци сведоче нам о археолошкој делатности последњег нововавилонског цара Набонида (556–539 пре Хр.). Он је отпочео велики пројект пресељавања божанских статуа из градова свог царства у престолницу Вавилон. Набонид је, такође, скупљао бројне историјске записе и настојао прикупити што више података о прошлости Вавилоније. Поред реченог, он је показивао интерес и за материјалне трагове прошлости ископавши, истраживши и обновивши неке од древних грађевина Месопотамије (пре свега старе храмове) и приказавши своја археолошка открића у својеврсном музеју. Због свега реченог понекад се назива првим археологом у историји, иако је његов рад од стране његових савременика окарактерисан као извесна царска аномалија (Watrall 2014) .

Са друге стране у периоду средњег века људи су углавном били индиферентни за остатке из прошлости (изузев реликвија) сматрајући их остацима превазиђеног паганизма. Изузетак представља доста раширено поштовање континутета култних места када су на местима паганских античких храмова или ранохришћанских базалика грађене средњевековне цркве. Раније грађевине су понекад делимично обнављане (у целини или у сегментима) у циљу прилагођавања новим култним потребама. У току ренесансе истраживања прошлости и разнолики подухвати у том правцу добивају снажан замах.

У Средоземљу, поглавито Италији, интерес за прошлост ограничавало се, углавном на класичне цивилизације Грчке и Рима. У северној и средњој Европи, а највише у Енглеској и Скандинавији, супротно овом будило се занимање и за праисторију. Аматерско проучавање прошлости (које је укључивало сакупљање старина, њихово чување, описивање, понекад и класификовање) постало је омиљено у ученим круговима континеталне Европе тог времена (Палавестра 2011: 59).

Ране еволуционе идеје биле су тесно повезане са развојем археологије као дисцплине. Европски истраживачи и колонизатори XV и XVI века суочили су се с интелектуалним парадоксом када су се сусрели с домородачким народима, посебно америчким староседиоцима који су били „другачији“. Према мнењу многих европских мислилаца ту у шумама северне Америке живели су људи који нису упражњавали ниједно цивилизовано умеће− били су наги, нису имали званичан законик, државу и, надасве, нису имали (хришћанску) религију (Џонсон 2008: 163).

Користећи овај аргумент европске силе имале су савршено оправдање за колонијализам. Освајање не само да је било оправдано, већ је било и света дужност и цивилизаторска мисија, којом се остатак света цивилизује и спасава од дивљаштва (Палавестра 2011: 59−60). Ово цивилизовање имало је и своје мрачно лице пошто га је пратило немилосрдано искориштавање освојених територија и становништва, као и нестанак многих аутохтоних култура и урођеничких народа. По многим мишљењима ова експлатација траје и до данашњих дана.

Ипак су ти „дивљаци“, са друге стране, били кадри за племените и цивилизоване поступке. У поретку ствари својственом европском XVI веку, то је, у најмању руку, било тешко објаснити. Једини излаз из овог шкрипца била је идеја: можда смо „ми“ цивилизовани народи Европе, некада били такви? Можда, другим речима, такви „дивљаци“ представљају неки ранији или нижи степен људске егзистенције из кога се развио ренесансни (нововековни) „Човек“. Стога не чуди што су, на пример „стари Брити“ на најранијим приказима у првим старинарима приказивани по узору на америчке староседиоце (Џонсон 2008: 163).

Егзотични светови Америке и Јужних мора послужили су као материјал за упоређивање „нас“ и „њих“. Тако се изграђивала свест о напредној хришћанској Европи наспрам неразвијеног света „дивљака“ (Палавестра 2011: 59).

Последица колонијалног сусрета и интелектуалног изазова који је он значио за европске мислиоце била је то што су први старинари почели да размишљају о далекој праисторијској (древној) прошлости у исто време када су почели да размишљају о идеји која је од средишњег значаја у многим верзијама културне или друштвене еволуције. Наиме, ова идеја састоји се у претпоставци да су различити народи у различитим крајевима света прошли кроз сличне друштвене промене и процесе. У најједноставнијем виду, то је замишљано као прелазак из „дивљаштва“ у „цивилизацију“− из „њих“ у „нас“. (Џонсон 2008: 163).

Тако се развила идеја да је читав свет, па и Европа, некада био неразвијен и дивљи. Идеја о праисторији добрим делом је настала као израз потребе за стварањем европског идентитета који се заснивао на свести о себи, али и на поређењу са другима и другачијима (Палавестра 2011: 59).

Потрага за идентитетом: појава антикваристичке археологије

У новом веку изучавање локалних старина било је у тесној вези са нарастајућим осећајем патриотизма и националног идентитета који се, после ренесансе, пробудио код европских народа (Палавестра 2011: 60). Појавом реформације и раскидом са Римом као средиштем васељенске духовне власти западноевропски народи почињу истраживати своје националне корене. Папа као преводник свеукупног хришћанства (по западној визији) и намесник (заменик) Христов (лат. Vicarius Iesu Christi) био је истовремено, по средњевековним схватањима, поглавар и целукупне популације односно свеопште васељене (екумене) и извор идентитета како народа тако и појединаца.

Наиме, појединац је као део (члан) општечовечанске заједнице Цркве кроз Њу и преко Њених представника на Земљи стицао је и потврђивао свој идентитет. Кроз контакт са црквеним субјектима човек тих времена је (ре)афирмисао свој идентитет чији је крајњи извор био на Небесима. Учешћем у богослужењима и примањем светих тајни, као дарова Божијих, преко Његових „овлаштених“ заступника (црквене јерархије) као неоспорних ауторитета свако је имао (посредан) контакт са Богом. Ти канали комуникације са Богом кроз неуптне верске ауторитете служили су као пут за реализацију идентитета. Због тога не треба да чуди што је црквена реформа коју је започео Мартин Лутер, критиком црквене јерархије и њених поступака, а која је касније прерасла и у критику саме црквене организацији као такве, изавала озбиљну идентитетску кризу код многих Европљана тог времена. Услед овога европски људи и народи, пролазећи идентитеску кризу, кренули су на пут у до тада непознато упуштајући се идентитеску потрагу.

Из ових потрага за својим идентитетима развила се је преднаучна (антикварска) археологија почев од друге половине XVI века. Тако је интерес за старине, који се у Еглеској појавио у време династије Тјудор, био утемељен на неколико фактора. На истом подухвату нашли су се краљ, краљица, државници, учењаци и свештеници. Сви они заједно „упловили су неистражене воде“ бринући о успостављању (изградњи) њиховог „Новог света“ на чврстим основама угледних предака. Остаци римске Британије послужили су за ковање те везе између Енглеске и угледног класичног (античког) света− који је био норма савремене европске цивилизације (Ashbee 1972: 39).

Активности на овом пољу почеле су у време краља Хенрика VIII (Henry VIII, 1509−1547). Надзорник краљевских библиотека Џон Лиленд (John Leland, 1503–1552) носио је титулу „Краљевски антиквар“ и био је један од првих проучавалаца старина Енглеске (Палавестра 2011: 60). Он је 1546. год. краљу Хенрику VIII поклонио једно писмо, као новогодишњи дар (касније познато као The New Yearʼs Gift), у ком се потписао као Joannes Lelandus Antiquarius (Ashbee 1972: 40). У том писму Лиленд извештава краља о својим путовањима кроз Енглеску и Велс (која су почела 1534. год.) и износи му своје планове и намере шта ће учинити са подацима које је сакупио приликом својих путовања. Део тих планова био је и објављивање прикупљених података, а једна од четири предвиђене књиге била је и Liber de topographia Britanniae. Лилендов допринос везан је за његову општу идеју о значају и потреби бележења нелитерарне грађе у склопу ширег истраживања. Он се са пуним правом може сматрати пиониром описне топографије и бележења теренских споменика (Ashbee 1972: 40).

Друго значајно име ране преднаучне археологије био је свакако Вилијам Кемден (William Camden, 1551−1623) чија је књига Britannia објављена 1586. год.1 и потом доживела огромну популарност, више издања и превод на енглески 1610. год. (Ashbee 1972: 41−43). Ова књига представља детаљан и исцрпан топографски опис старина у Енглеској, махом римских и средњевековних. Поред овог Кемдан је био и члан оснивач Друштва антиквара у Лондону, основаног 1572. год. (Палавестра 2011: 60). Кемденова намера је била да Енглеској обезбеди угледно место у европској култури кроз наглашавање значаја  римског боравка на просторима Британије− што представља основу повезаности оновремене Енглеске и Велса са ренесансним центрима на континенту.

Сличне активности настављене су и у време династије Стјуарт, што је даље значајно утицало на развој теренске археологије (енг. field archaeology). У ово настала су прва два тома књиге Archaeologia Britannia Едварда Лујда (Edward Lhuyd, 1660–1709) као и дело Џона Обрија (1626–1697, John Aubrey) Monumenta Britannica. Интерсантно је поменути да је Џон Обри посебну пажњу поклањао и проучавању природне околине (видети Ashbee 1972: 42−47).

Треба нагласити да је нову страницу у преднаучној археологији отворио Вилијам Дагдејл (Sir  William Dugdale, 1605 –1686) енглески антиквар и хералдичар, који се први показао интерес за камено оруђе. Он је ове налазе интерпретирао као древно бритонско оруђе из времена када још нису били познати метали. Ова тврдња била је револуционарно смела идеја за XVII век (Палавестра 2011: 60).

Поред њих треба поменути и најзначајнијег антикварног археолога XVIII века (видети Haycock 2002) Вилијама Стјуклија (William Stukeley, 1687−1765). Вилијам Стјукли био човек свестраних интересовања и широких делатности од којих су неке, особито за данашња схватања и перспективе, биле међусобно противречне. Он је истовремено био: лекар и члан Краљевског друштва Лондона, путописац и истраживач, старинар који је обилазио, бележио и описивао древне споменике, слободни зидар (масон), вођа друидског реда и англикански свештеник.

Он је током свог лекарског рада развио је религиозни интерес за древне мистерије (услед чега је и постао члан масонске ложе 1721. год.). 1722. год. Стјукли је био суоснивач Друштва римских витезова (енг. Society of Roman Knights) организације посвећене истраживању римске Британије (видети Piggott 1985). Његов најзначајнији допринос било је истраживање мегалитских комплекса Стоунхенџа (Stonehenge) и Ејвберија (Avebury). У времену када је већина историчара веровала да је реч о римским или средњовековним споменицима, он је указао да су много старији. Његов утицај на касније интерпретације ових споменика и њихових градитеља био су огроман (видети Haycock 2002).

Оно што снажно повезује Џона Обрија и Вилијама Стјуклија јесте заједничко интересовање за мегалитске споменике као што су Стоунхенџ и Ејвбери које су сматрали друидским храмовима. Иако су првенствено описивали површинске остатке, заслужни су за развитак темељне дескрипције археолошких споменика. У самој интерпретацији ослањали су се на метод коришћен при истраживању грчких и римских споменика: повезивање са материјалних остатака с познатим историјским подацима. Тако су мегалитске споменике приписивали древним Британцима или Англосаксонцима (Палавестра 2011: 60).

На основу реченог може се закључити да су енглески антиквари XVII и XVIII века поставили темеље теренског археолошког истраживања, пошто је њихова пажња у великој мери била усмерена на обилазак терена и откривање археолошких локалитета (Палавестра 2011: 60). Пример Енглеске следиле су и друге протестанстске земље− особито ондашње скандинавске краљевине Данска и Шведска.

У Данској је лекар, колекционар, природњак и антиквар Оле Ворм (Ole Worm лат. Olaus Wormius, 1588–1654) половином XVII века (1643. год.) објавио је шестотомну књигу посвећену данским старинама (лат. Danicorum Monumentorum Libri Sex). Поред овога Ворм је био оснивач кабинета куриозитета (дан. Kunstkammer) који је постао светски познат, а чији је католог објављен после његове смрти 1654. год. Иако је откривао свестраност Вормов кабинет (Museum Wormianum) сведочио је о сваштарству и одсуству аналичности антикварске археологије. Чудновати изобличени костури, фосили и пуњене животиње били су измешани са праисторијским оруђем, рунским натписима и класичним скулптурама. Ипак, његова популарна збирка била је основ за потоњу Краљевску уметничку колекцију у Копенхагену отворену за публику 1680. год. Ворм је посебно проучавао рунске натписе и друге остатке националне (викиншке) прошлости (Палавестра 2011: 61) и ка том циљу је усмеравао своје научне активности.

Сличан патриотски циљ имао је и шведски антиквар тог времена Јохан Буре (Johan Bure, 1568−1652) с титулом Краљевски антиквар и прецизним задатком од краља Густава Адолфа II (Gustav II Adolf, 1611—1632) да се: „постара да његов рад глорификује отаџбину“ (Палавестра 2011: 61).

Поред протестантских европских краљевина интересовање за националну прошлост и њене материјалне остатке није мимоишло ни друге европске народе. У Француској су древни, углавном римски, остаци приписивани средњевековним владарима и јунацима као што су били цар Карло Велики (Carolus Magnus, 771−814) или Ролан (франц. Roland, франачки Hruodland † 778. год.), а у XVIII веку пробудило се интересовање за Келте. У Немачкој је било слично, с тим што су готово сви остаци прошлости били сматрани германским− на основу интерпретација које је пружала Тацитова Германија (лат. De оrigine et situ Germanorum, срп. О пореклу и положају Германа). Сличан пут следили су и други европски народи, на пример Мађари, али и словенски народи (Палавестра 2011: 61−62).

Закључак

Антикварска археологија, премда дескриптивна, спекулативна и често заснована на слободним интерпретацијама била је важан корак у формирању археологије као дисциплине. Материјални остаци прошлости углавном су препознати и признати као дела и рукотворине давнашњих људи. Споменици су помно описивани, цртани, чувани и − што је најважније − објављивани. Напредовала је и сама техника археолошких истраживања, па чак и класификација археолошких података.

Са друге стране, сва пажња је усмеравана на сам артефакт, а не на археолошки контекст и услове налаза. Интерпретација се заснивала искључиво на историјским изворима, понекад и на етнографским паралелама са ваневропским народима, а често и на патриотским историјским мистификацијама. Археолошки подаци, очигледно, у овом периоду нису сматрани довољно убедљивим да би се на основу њих тумачила прошлост (Палавестра 2011: 62).

На крају, ипак треба закључити, да иако је антикварска археологија често била заснована на патриотским митовима, она представља почетак образовања и развијања преднаучне археологије. Процес започет ренесансом, а затим знатно убрзан реформацијом дао је своје богате плодове на пољу развоја науке.